У порти данашњег храма Светих апостола Петра и
Павла преноћио је патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић, а у сеоској цркви
служио је последњу литургију пре преласка на територију Аустрије
Црква Светих апостола Петра и Павла у селу Неменикуће, четрдесетак километара од Београда, у близини Сопота
Фото Драган Јевремовић
Неменикуће – Сеоска порта уобичајено лепо сређена, испуњена тишином и миром, али дозива у свест неке неоубичајене појмове, попут раскршћа или ушћа. Укрштају се у тој порти турска освајања и народни збегови. Улива се устаничка Карађорђева Србија у краљевину којом су владали његови потомци. Садашњост пресецају сећања на аустроугарску војску и време Првог светског рата.
Стојимо у порти цркве Светих апостола Петра и Павла у селу Неменикуће, четрдесетак километара од Београда, у близини Сопота, док нас сеоски парох јереј Горан Лукић враћа на почетак историје храма, у, како стоји у црквеном летопису, „незапамћена времена“, јер се, у ствари, не зна поуздано када је прва светиња саграђена.
– Била је то црква брвнара и налазила се на истом месту где и данашња. Неки турски пописи из 1560. године бележе да је на подручју Неменикућа био свештеник, вероватно да је тада постојала и та стара дрвена црква. Доста података доноси Милован Видаковић, чувени романописац, родом из Неменикућа, који пише да се око цркве народ окупљао као око каквог манастира. Она је била место окупљања не само мештана овог села, него и околних јер је била једина у широј околини – каже јереј Горан Лукић.
Баш из тог разлога, у јесен 1690. године у данашњој порти преноћио је са делом збега патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић, а изјутра је, према писању црквеног летописа, у сеоској цркви служио последњу литургију пре преласка на територију Аустрије. После Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем, цркву брвнару као и околне манастире Кастељан, Тресије и Павловац спалили су турски освајачи.
– Црква је обновљена 1708. године и она је прва светиња која је после Велике сеобе обновљена. Обнова манастира Тресије почела је 1709. године, док је Кастељан, који се такође налази у атару овог села, и данас у рушевинама. Непрекидно се то догађало кроз историју да кад год је жива црква, народ Божји, страдао, страдали су и храмови, тако је и са црквом у Неменикућама. То се поновило 1788. године: пред аустријском војском Неменикућани су избегли у Срем, а у опустелом селу поново је страдала црква. После неколико година, деведесет одсто становништва села вратило се на огњишта и обновило храм – прича отац Горан.
Ту камену светињу посвећену Ваведењу Пресвете Богородице описује на свом путовању кроз Србију 1826–1828. године Јоаким Вујић, сведочећи да је по пропасти Првог српског устанка у њој све изгорело, осим зидова и крова.
– Карађорђе се са кнезовима и делом устаника ту причестио 1806. године пред напад на Београд. За ту стару камену цркву био је јако везан и грочански кнез из Првог српског устанка Вићентије Петровић, и он је редовно долазио у њу. Дан-данас се чува један сребрни путир који је он поклонио. Много година касније, 1855, у сеоској цркви, на путу ка породичној гробници у Тополи, преноћило је тело младе кнегиње Клеопатре, рано преминуле ћерке кнеза Александра и кнегиње Персиде Карађорђевић. Девојке из Неменикућа су преко ноћи изаткале покров за њено тело. Кнеза је то толико дирнуло да је наредио да се сазида најлепша чесма у околини у знак захвалности тим девојкама и мештанима Неменикућа. И заиста, 1856. године сазидана је Клеопатрина чесма, а људи из целе Србије долазе по воду јер је познато да помаже код проблема са бубрезима – наводи отац Горан.
Данашња црква, трећа по реду, подигнута је за свега четири године. Градња која је коштала 2.500 дуката завршена је 1868. године. Иако није тешко пострадала као претходне светиње, и она чува сећања на бурна времена.
– У децембру 1914. године, за време недељне литургије коју је служио свештеник Михајло Милојевић, одред аустроугарске војске ушао је на службу, а један официр тражио је да се прекине служба. Како је свештеник то одбио, официр је потегао бајонет и забио га у свето Јеванђеље. Тада је исекао 52 листа, док је служба и даље текла. То Јеванђеље се и данас чува у црквеној библиотеци и народ га зове рањено Јеванђеље– каже отац Горан.
Неменикуће данас имају око 1.700 становника. Сеоски парох примећује да су као и њихови преци, који су се из збега осамдесетих година 18. века у великом броју вратили својим кућама, и они јако везани за родни крај и своју цркву. У порти је данас нарочито свечано око Петровдана када се ту одржава манифестација „Дани Милована Видаковића”. Свештеник Горан, међутим, каже да ће један драг гост те манифестације ове године, када се одржава шеснаеста по реду, нарочито недостајати: глумац Петар Краљ. Неменикућког пароха брине и што у три сеоске школе има све мање деце, али га бодри што на литургијама увек има доста света.
– Често говоре за храм у Неменикућама да је леп, али његов прави украс је та жива црква, када је он недељом на светим литургијама пун људи– каже јереј Горан Лукић.
Јелена Чалија
-----------------------------------------------------------
Три манастира
Претпоставља се да манастири Тресије и Кастељан, који се налазе на око два километра од цркве Светих апостола Петра и Павла, потичу из 14. века и доба владавине краља Драгутина Немањића. На месту Кастељана постојало је у трећем веку римско утврђење, поред њега је био пут којим су ишли трговачки каравани, а у време деспота Стефана Лазаревића дограђени су велики конаци за путнике. Међу зидинама порушеног манастира, сваког Ђурђевдана се служи литургија. Манастир Светих Арханђела, Тресије, одмах после обнове Пећке патријаршије имао је десетак монаха, што је за то време била реткост. У време турског ропства, сачувао је своју имовину и био врло угледан. После обнове 1709. године, поново је порушен 1738, да би нова обнова била завршена после Другог светског рата. Између Тресија и Кастељана, на око километар и по од цркве у Неменикућама, градиће се нова светиња, манастир посвећен Светој Петки, за који је земљиште освештао владика шумадијски Јован у јануару ове године.
објављено: 15.04.2012
Извор:Политика
Нема коментара:
Постави коментар