О римокатоличком екуменизму

Недавно нам је достављен текст „Екуменизам Католичке цркве“ (компјутерски одштампаних 12 страница формата А4, предавање у Сарајеву спремљено за штампу), написан и потписан од г. Ратка Перића, Бискупа Мостарског. У чланку аутор излаже најпре: „И. Католичка начела екуменизма“, са поднасловима: „1. Јединство и јединцатост Цркве“, „2. Однос растављене браће с Кристовом Црквом“ (с подраздељцима „Пунина Цркве и елементи Цркве“ и „Сестринске Цркве“) и „3. Дијалог као метода екуменизма“; затим излаже „ИИ. Домаћи екуменски дијалог“ (описује „Дијалог међу теолозима“ и „Екуменизам међу хијерарсима у БиХ“), и на крају: „III. Дијалог Католичке Цркве с Православним Црквама“, уз краћи Закључак на последњој страници.
Господин Бискуп Ратко Перић је „професор екуменизма“ и званично задужен за екуменизам у Римокатоличкој Цркви на нашим просторима. (Ми употребљавамо назив Римска и Римокатоличка Црква, јер то је по Тридентском концилу /Дезингер, Енцх.Сyмб.1868/ њен званични назив, јер у њиховом веровању о Цркви само је Рим, тј. „Римски Понтифекс као наследник Петров и Викар Христов“, тај који даје пунину Цркви, и без сједињења /уније или комуније-заједнице/ са њим, ниједна Црква није пуна, него је дефектна, као што Г. Перић и каже у свом тексту, цитирајући и два новија ватиканска документа на ту тему, о којима ћемо говорити ниже).

Што се тиче дескрипције „екуменског гибања“ код нас и шире, у односима Римокатолицизма и Православља, Перићев опис у овом тексту је углавном информативно коректан, иако не увек потпун, али наш осврт овде нема за циљ допуну или корекцију тог описа. Ми само желимо да о том тексту, очигледно насталом после летошњих званичних ватиканских текстова „Доминус Јесус“ и „Нота о изразу ‘Сестре цркве’“, обавестимо наше читаоце, узгред показујући да он и није тако „екуменски“, ни тако искрен, како пледира његов аутор.

Г. Перић на почетку објашњава како није реч о „начелима католичког екуменизма“, него о „католичким начелима екуменизма“, зато што се, по њему, „ради о једном јединственом екуменизму као кршћанском покрету“, али из наставка овог текста (понављамо: базираног на два летошња ватиканска документа, који то исто тврде) православни читалац, а сигурно и други хришћани, виде да је ипак реч о „(Римо)католичком екуменизму“. Ово не само зато што је велико питање да ли данас постоји „један јединствени екуменизам“ или их је више (по нама бар три: римоцентрични, женевски и православни; јер кад постоји и скретање на „друго Јеванђеље“ и „другога Исуса“ /Гал.1,6-9; 2 Кор.11,4/, како да не буде и „другог екуменизма“?), него што аутор даље недвосмислено тврди, што је за њега и разумљиво, да „једна и јединцата Црква Кристова субсистира или подстоји у Католичкој Цркви“ (подразумева се само у њој! - прим. Епат.) и да и јединство - које је циљ екуменизма -“неизгубиво субсистира или подстоји у Католичкој Цркви“, и то даље појашњава излагањем о „пунини Цркве (=само у Римској под Папом -  прим. ЕпАт.) и о елементима Цркве“ у другим „некатоличким Црквама и црквеним заједницама“, које су „без такве пунине“, а у које спадају, свакако, „и Источне Православне Цркве које су у канонском заједништву с екуменским патријархом цариградским“ (и цитира наводни „својеврстан шематизам уопште источног православља“, брошуру коју издаје римокатолички, проунијатски центар у Регенсбургу, који води познати нетрпељиви према Православљу „екумениста“ Монс. Др. Алберт Рауцх; при чему Перић, по логици своје римоцентричне еклисиологије, приписује „Цариградском екуменском патријарху“ улогу неког „папе“ у Православљу, свакако „мањег“ папе, но довољног да се тиме потскаже да и Исток има „папизам“). Све ово аутор развија следујући, као што рекосмо, ватиканском-куријином документу „Доминус Јесус“  (у коме се цитирају претходни концилски и постконцилски документи, што и Г. Перић укратко понавља).

Документ „Доминус Јесус“ ватиканске „Конгрегације за доктрину вере“, потписан од њеног префекта кардинала Јозефа Рацингера (садашњег папе Бенедикта XVI), од 6. августа 2000, имамо у рукама (латински оригинал са веб-сајта ватицан/роман-цуриа и у хрватском преводу, у изд.КС Документи 125, 3агреб 2000; и један новогрчки превод у листу „Ортходоџиа“), као и претходно издати ватикански текст „Нота о изразу ‘Сестре цркве’“, писмо истог кардинала Рацингера Председнику Бискупске конференције у Риму, од 30. јуна 2000 (на енглеском, и грчком преводу). Оба ова документа су карактеристични одраз менталитета ватиканске Курије, који открива управо карактер Римокатоличког = Римоцентричног екуменизма. Наравно, у томе нема ничега чудног, само што то треба отворено и искрено признати, а не причати о „једном јединственом екумензму“, а под тим подразумевати коначно потчињавање свих осталих Римском Понтифексу, тј. просто речено подразумевати унију с Римом, како је то вековима говорено и практиковано, а ни сада се у Риму није одустало од класичне уније, као што ћемо мало даље видети - поводом недавног прекида дијалога између Римокатолика и Православних (у Балтимору, САД, 9-19. јула 2000), за који прекид г. Перић оптужује Православне, мада су Римокатолици били ти који су прекинули дијалог. Али, на то ћемо се још вратити при крају.

Но, пре но што кажемо нешто више о томе и наведемо текстове, да претходно укажемо на неколико чињеница. И текст „Доминус Јесус“ и за њим чланак г. Ратка Перића, а и текст „Цркве Сестре“, кад говоре о елементима пунине Цркве, иако спомињу Крштење, „ваљану Евхаристију и ваљан Епископат по непрекинутом Апостолском наследству=прејемству“, нигде не спомињу праву (православну=истиниту) веру као конститутивни елеменат Истинске и Потпуне (=Католичанске) Цркве, како је то одувек било наглашавано од Апостола, Отаца и Сабора Цркве кроз векове.

Узећемо за пример Св. Максима Исповедника, у 7. веку, у време јереси монотелитства, када су му, прогнаном и заточеном у Визи у Тракији због непоколебивог исповедања праве вере - а православни Епископ Рима Св. Мартин (649-657.г.) био је такође због заштите Православља заточен на Херсон, где је и умро, а у Риму новоизабрани папа Евгеније (654-7.г.) колебао се, па је под притиском верног народа одустао од подршке монотелитске јереси, док је његов наследник Виталијан (657-672.г.) пристао на прихватање јеретичког монотелитског „Типоса“ и са Цариградским Патријархом Петром, монотелитски настројеним, ступио у општење-заједницу (Дуцхесне Л., Л’Еглисе ау ВИ сиецле, Парис 1926, 458-460) - па су Св. Максиму заточеном дошли изасланици цара и патријарха да га убеђују да и он пристане на компромис око јереси монотелитства (коју су претходно, као што је познато, Цариградски Патријарх Сергије и Римски Папа Хонорије били прихватили, због чега су обојица касније као јеретици осуђени и анатемисани на VI Васељенском Сабору). Они су тада питали Максима:“Којој ти Цркви припадаш: Византијској, Римској, Антиохијској, Александријској, Јерусалимској? Јер су све те Цркве, са епархијама које су под њима, сјединиле се; па ако, дакле, и ти припадаш Католичанској Цркви, сједини се и ти“. На то је Свети Исповедник, који је иначе био у добрим односима са дотада правоверујућом Римском Црквом, карактеристично одговорио њима (и то поновио у писму своме ученику Анастасију): „Бог и Господ свих рекао је (’απεφήνατο =исказао, одредио) да је Католичанска Црква правилно (τήν ’ορθήν =православно) и спасоносно исповедање вере у Њега“ (Καθολικήν ’Εκκλησίαν, τήν ’ορθ ήν καί σωτήριον τή εί Αυτόν πιστέω ‘ομολογ), и за то је назвао блаженим Петра (Апостола), који Га је добро исповедио… и рекао је да ће на томе (што је исповедио) изградити такву (=правоверујућу) Цркву“ (τήν τοιαύτην Εκκλησίαν)“. (Мт.16,16-18).(ПГ 90,132А; цф.93ЦД).

Петар је, као што тумаче Свети Оци Цркве и као што је Црква примила и очувала у своме живом Предању, испред свих Апостола исповедио Христа - Сина Бога Живога, Христа као Богочовека, и на томе камену праве вере - а Камен Темељни и Крајњеугаони Цркве је Христос (Мт.16,18;21,42; 1Кор.3,11;10,4; Еф.2,20-22; ср. и касније исповедање Петрово: ДАп.4,11-12; 1Петр.2,4-9) - изграђена је и изграђује се Црква, као Тело Христово, коме је Он Једина и Јединствена Глава („Један је Христос, једна глава Цркве и једно тело; другу треба одбацити“, вели Св. Григорије Богослов - Логос 37,8), и као Храм Божији у Духу Светоме (Еф.1,10.22-23,2,21-22). Дакле: Црква Свете и Једносуштне и Нераздељиве Тројице.

Отуда, за Православне, без пуне и праве вере нема ни пуне ни праве Цркве, а са том и таквом вером свака канонска (с апостолским наслеђем) Епископална Црква, крштена уз исповедање Символа праве вере, и окупљена у Светој Евхаристији, јесте Света и Католичанска Црква (Св. Игњатије, Св Иринеј, Св. Кипријан итд.), а није само „партикуларна“ Црква, како то каже документ „Домминус Јесус“

 (17; хрватски превод КС партицуларес даје као „мјесне“, што за Православну традицију није исто, док г. Перић оставља као „партикуларне“). Све такве, макар и локалне Цркве, јесу међусобно Цркве Сестре, и међу тим Сестринским Црквама, црквено-онтолошки, евхаристијско-еклисиолошки,  епископско-јерархијски, нема подређених и надређених Цркава, макар се од њих неке и називале Мајке Цркве, или биле Патријаршије, „Аутокефалне“ Цркве, итд. („Мајке Цркве“ у смислу да су покрстиле млађе Цркве).

У црквену канонску традицију, која је за свако поштовање, спада и стара организација, у време Васељенских Сабора, позната као Пентархија, по канонском али не евхаристијско-догматском  поретку  Пет  старих Патријаршија: Римске, Цариградске, Александријске, Антиохијске и Јерусалимске, иако је ова последња несумњиво била и остала Мајка свих Цркава. Ватикански текст „Нота о изразу ‘Цркве Сестре’“, остављајући само извесну условну и ограничену употребу, изричито одбацује назив „Сестринске Цркве“ у односу Римске са осталим Црквама, јер „Католичка Црква није сестра, него мајка свих конкретних Цркава“: „Не може неко да каже да Католичка Црква јесте сестра једне конкретне Цркве или једне групе Цркава“(§§ 10-11.- Интересантно је запазити да г. Перић у свом тескту цитира ово место као § 10 документа Доминус Јесус, а тога у том документу нема, јер томе је посвећен само докуменат Нота, али такве грешке у цитирању ствар су „професорске преучености“).

Ако би се иједна Црква могла, и требала, звати Мајком свих Цркава, онда је то свакако Сион Мати Црква (ср.Пс.86/87,5), како је и прорекао Господ Саваот за ,,Μητρόπολι“„ верни Сион“ (Ис.1,26), која ће огњенојезичном благодаћу Духа Светог Утешитеља бити преображена у „Цркву Прворођених и Небески Јерусалим“, нашто указује и Апостол Павле (Јевр.12,22-24), и за њим Св. Иринеј Лионски, који Цркву у Јерусалиму назива „Митрополијом грађана Новог Завета, усавршених Духом Светим“ и од те Цркве „свака друга Црква добила је свој почетак“, јер је, по њему, Педесетнички=Светодуховски Догађај Цркве на Сиону био, и остао, Акрополис за све Апостоле и све верне и све Цркве по васељени. „Јер тамо где је Црква тамо је и Дух Божији, и где је Дух Божији тамо је и Црква и свака благодат; а Дух је Истина“ (Јн. 15,26; Цонтра Хаересес 3,24,1).

Но да не дужимо много, наш осврт (јер ће нам се рећи да обнављамо стару „полемичку“ теологију, чиме наводно нисмо „за екуменски дијалог“), треба да кажемо да римска, римоцентрична Еклисиологија, макар се и звала „екуменском“, и у ова два нова ватиканска документа, и у чланку г. Перића, Бискупа Мостарског, мимоилази кључно питање праве вере, црквене јеванђелске, апостолско-светоотачке и саборске ортодоксије. Чини се да је документ Курије под насловом Доминус Јесус и настао због нарастајућих проблема унутар савремене римокатоличке теологије и еклисиологије, па је текст и упућен више њима него нама, али свеједно. Г. Перић је ту унутрашњу проблематику мимоишао, и већину чланка посветио екуменизму, како га он схвата и тумачи, не спомињући, наравно, питање праве вере.

Интересантно је, међутим, да на крају ове званичне ватиканске Декларације, стоји да је исту ,,са сигурним знанјем и својим апостолским ауторитетом ратифицирао и потврдио… те је одредио да се она објави“ сам „Папа Иван Павао II“, како стоји у хрватском преводу К.С, док у латинском оригиналу стоји: „Суммус Понтифеџ Јоаннес

Паулус ПП. II“, дакле: „Врховни Понтифекс“! Зашто су браћа Хрвати изоставили, тј. променили у тексту назив „Врховни Понтифекс“? Или је тај староримски назив Светог Оца Папе и за њих већ мало премного? И још ово питање: Зашто су хрватски римокатолички теолози, у свом преводу у овако званичном (?) издању „К.С Документи, Но 125“, још једном, и то на много важнијем месту, буквално фалсификовали текст Декларације Доминус Јесус, наиме у § 1, где се цитира Символ вере Цариградског Васељенског Сабора (381.г.) и где нема додатка Филиољуе

(то учени кардинал Рацингер добро зна), они су га у свом преводу додали, те су: љуи еџ Патре процедит, превели са: „који излази од Оца и Сина“!). (И нехотице ме ово подсећа на тзв. акта Флорентинског концила, где је у једном грчком рукопису неки горљиви римокатолик, или унијата, свеједно, додао чак и у текст Исповедања вере Св. Марка Ефеског: „и од Сина“!). Кад смо већ код „ситних“ запажања такве врсте, указујемо и на неадекватан превод Халкидонског ороса вере (Доминус Јесус, § 10), где је 2 пута латинско цонсубстантиалем(=једносуштни) преведено на хрватски: једном као „истобитан Оцу“, други пут као „једнак нама“, што не мора значити непознавање латинског или грчког оригинала, али свакако не значи ни тачан превод, јер у оба случаја то није исто што и једносуштан. Задња примедба овакве врсте тиче се и самог текста ватиканске Декларације Доминус Јесус и њеног хрватског превода, где је у § 16 цитиран текст једног старог Символа вере само као „Сyмболум фидеи“, са навођењем извора ДС=Дензингер Енцхиридио Сyмболорум, али се и из наведеног извора види да је то стари литургијски Символ Јерменске Цркве: Сyмболум маиус Еццлесиае Арменицае, у којем на грчком стоји „Верујемо у једну једину (еис миан каи монин) Католичанску и Апостолски Цркву“, и тај је Символ из времена пре делимичног унијаћења Јермена. У таквом исповедању вере у Цркву, у старој вери и предању древних Цркава Истока, као ни данас код Православних, „Католич(анс)ка Црква“ не значи аутоматски Римску Цркву, мада се ова не искључује из тога назива, али када буде потпуно православна=правоверујућа, како је говорио Св. Марко Ефески у Флоренцији: „За нас Папа (Римски) представља једнога између Патријараха, и то - ако би он био православан“ (Окружна Посланица). А када су Св. Марку у Фиренци, због одбијања да прихвати Филиољуе и Папин примат над Црквом, говорили да он, тако се понашајући, није за сједињење=унију Цркава, одговорио је: „Анатема ономе ко неће сједињење (,,νωσι”=унију)! Само што та унија (=сједињење) треба да буде света“.

Као у време Светог Марка, тј. Флорентинског концила (1439), који је био „екуменски“, тј. унијатски, али није довео до истинског, у правој вери христоцентрично-евхаристијског сједињења, по слици Светотројичног Јединства, Источних Цркава и Римске Цркве, тако се исто и данас показују два основна проблема и препреке том истинском јединству: 1) Римско извртање апостолске и у Цркви од почетка кроз све векове вероване богооткривене вере у Духа Светога (без Филиољуе), и такође: 2) Римско извртање истинског Јединства и Јединствености Цркве у Христу Богочовеку, редуцирањем и подвођењем истога под непостојећу у Св. Писму и Св. Предању древне Цркве Светих Апостола и Отаца и Сабора - Папског примата „Власти и Учитељства“, и изведене из тога Инфаллибилитас=“Непогрешивости“, или „Незаблудљивости“, како преферирају хрватски теолози (мада ни у српском непогрешив не значи безгрешан, те не видимо разлога што хрватски теолози замерају српским за такво превођење, док српски њима с правом замерају за такав „догмат“).

Ова два главна разлога раздора и цепања Цркве видео је и изнео још Свети и Велики Фотије, Патријарх Цариградски, општи Кум скоро свих нас Словена, а на то су потсећали и његови ученици и јеванђелски посленици међу нама Словенима Света Браћа Кирило и Методије. Али и он и они настојали су да јединство Цркве сачувају критиком и одбацивањем јереси Филиољуе и одбацивањем и игнорисањем гордих Папских претензија, мимо првенства части које Римском Епископу канонски (не и догматски) припадају. Патријарх Фотије је у ту сврху сазвао и одржао, са легатима Папе Јована VIII (872-882) и другим Епископима, Велики Сабор у Св. Софији 880. г., који је, својом догматском и канонском одлуком (које Дензингер није унео у свој зборник, али је зато унео одлуке претходног пропапског Сабора из 870. г., који је међутим анулиран Сабором 880.г.), отклонио те две опасности, и као такав Сабор је био прихваћен и од Римског Епископа Јована VIII, јер тада је била једна и јединствена Црква Христова на Истоку и Западу. Овај важан Сабор, кога Еп. Никодим Милаш назива „Осмим Васељенским Сабором“, одбачен је касније, кад је дошло до (не)дефинитивног раскола, али не „Фотијевог“ (јер је тада, по сукобу Фотија и Николе И (858-867), јединство између Рима и Цариграда васпостављено), него, нажалост, Папског раскола!


И, да се вратимо, на крају, на оно због чега смо се и латили пера на почетку, дакле поводом текста „Екуменизам Католичке Цркве“ г. Ратка Перића. Пошто је укратко изнео ток дијалога КЦ и ПЦ од 1975. до последњег састанка и разлаза протеклог лета (у Семинарији Св. Марије на Гори у Емицбургу код Балтимора у САД, од 9. до 19. јула 2000), за који неуспех, за г. Перића разочаравајући, он, наравно, оптужује Православну страну, и затим у Закључку каже:

„Једно од основних начела у екуменском дијалогу јест јасно признање или непризнање сакрамената у другој заједници, тј. има ли кршћански суговорник ваљано крштење, ваљано апостолско насљедство, па према тому ваљану Еухаристију и епископат, ваљану Цркву и уопће црквеност. Је ли Католичка Црква за Православне Цркве права Црква или само Црква хонорис цауса? Или вице верса?

 Ако се то разговијетно не каже и не прихвати, сви ходамо не само на глиненим ногама, него и у увјерењу да „нормални“ дијалогизирају с „абнормалнима“.

И г. Перић одмах даље наставља: „У том радикалном поштењу ваља признати двије битне и начелне потешкоће. - Прва је религиозног карактера. Међу нама католицима и православцима главна је потешкоћа у томе што Католичка Црква као опћа Црква чврстом вјером вјерује да је она субсистенција Кристове Цркве управо због све пунине и цјелине служба које је Исус повјерио Петру и осталим апостолима, те снагом сукцесије Петрову насљеднику и Збору бискупа као насљеднику Збора апостола. Православци сматрају своју Цркву једном светом католичанском и апостолском, и то без Петрова насљедника.

- Друга је потешкоћа политичкога карактера. Екуменизам и екуменски дијалог има свој кршћански пут, садржај, смисао и сврху. Не може бити мазиво за овоземаљске и ововремените нечасне политичке циљеве и интересе. И чим се у томе примијете лакоми национални или интернационални прсти „земаљскога краљевства“, одмах се човјеку тако згрсти да отказује судјеловати у таквим злоупотребама“.

Господин Бискуп Ратко Перић сасвим умесно наглашава искреност и поштење, и од наведене три алинеје у прве две је прилично показао, док је у трећој заказао. Не верујемо да га је издало поштење, али видимо да га је нешто скренуло са пута искрености и истинитости.

Ипак, да приметимо: у првом пасусу, ако изоставимо његов ружан завршетак о „нормалнима“ и „ненормалнима“ (јер то много личи на савремени, и нама и њему добро познати, амерички начин „дијалогизирања“ њих „нормалних“ са нама „абнормалнима“ на Балкану, и посебно у БиХ), можемо и дужни смо приметити, најкраће: да његова (римо)католичка мерила и критеријуми за Цркву и црквеност нису исто што и православна. Јер код њих је „врховно мерило“ Римски Папа и потчињење њему, хајде да кажемо заједништво с њиме, а код нас је то Дух Свети у Цркви Христовој, пројављиван и делујући у правој јеванђелској, апостолско-светоотачкој Вери и живом и животном Саборном Предању и Пракси, у Крштењу, Тајнама-сакраментима, Апостолском наслеђу-сукцесији, и пре свега и после свега у Светој Литургији-Евхаристији, Тајни-Догађају у којем и којим Црква постоји-субсистира, живи и пројављује се у својој Богочовечанској, Тројичној-Христолошкој, Пневматолошко-еклисиолошкој, историјско-есхатолошкој Пуноћи. Издизати и издвајати сакраменте изнад и мимо Цркве није својствено изначалном предању и пракси Цркве, још мање измишљати једну надцрквену „осму тајну“ вере (како је говорио Хомјаков), оличену у скоро мистеријској институцији Папства (о чему говори други пасус). Зато је питање праве вере истовремено и питање праве Цркве. Али ВЕРЕ као Богооткривене Истине, Пута и Живота (Јн.14,6), у свој Христовој пуноћи и стварности и у свим Његовога Тела еклисиолошким и еклисиалним димензијама.

Последњи, трећи пасус, нажалост, показује пуну неискреност Г. Перића, и нажалост опет давнопознато клеветање Православних од стране браће Римокатолика, посебно клеветање нас Православних Срба од браће Католика Хрвата. Јер изрази као што су „нечасни политички циљеви и интереси“ и „лакоми национални прсти“ одавно су се чули, и много више него овај један век слушали на нашим просторима, а како видимо нису још престали, нарочито не код нас у Херцеговини. „Повика је на вука док лисице месо једу“, каже наш мудри народ, знајући на својој кожи шта је све до сада препатио - од времена силом-уценом наметања нам уније, до најновијих трагичних догађаја овога века овога миленијума. Зато, најмање Ватикан има право да говори другима о „политичким циљевима и интересима“, а за њим, богами, и Хрватска јерархија. А што се тиче Православних, па и нас Срба, заинтересоване упућујемо на заједничку Поруку Првојерараха ПЦ сабраних у Цариграду и Никеји, о Божићу (23-27.XII)  јубиларне 2000.г. (објављену на српском у „Православљу“, бр.811; 1.1.2001, и „Светигори“,бр.100. 14/1.2001), где су Православни Оци, међу њима и Српски Патријарх, јасно изнели свој став о Екуменском дијалогу и о „нацијама“ и „политици“.

И на самом крају, да није све тако било у дијалогу КЦ и ПЦ у Баламанду у Либани 1993, у Арицију код Рима 1998, и летос 2000. у Балтимору у САД, доносимо у српском преводу два са тим директно повезана текста: 1) Заједничко саопштење Међуправославне делегације из Балтимора, од 18, јула 2000; и 2) Званични извештај о томе „Синодске комисије за међуправославне и међухришћанске односе“ Јеладске Православне Цркве (оба објављена у званичном листу Грчке Цркве Εκκλησια, бр.10, новембар 2000, стр.951-2 и 934-5).

Напомена: Текст заједничког „Саопштења за јавност“ издат од Католичко-Православне Комисије за дијалог, при разлазу у Балтимору 19.7. 2000, које, као „вијест за јавност“, спомиње и г. Перић и цитира само две реченице, објављен је на француском у познатом рмктл. „екуменском“ часопису „Истина“ у Паризу, бр.3,2000, стр.285-291, уз коментаре редакције и неких од учесника, са карактеристичним наднасловом на корици часописа: „Прихватање Баламанда стављено у искушење у Балтимору“).

Аутор: Епископ Атанасије (Јевтић)
Извор: Православље новине Српске Патријаршије