Бекство из туробне Грчке

Око 40 од­сто мла­дих је без по­сла, па осам од де­сет оних ко­ји су из­гу­би­ли стр­пље­ње и ве­ру же­ле 

 да на­пу­сте кри­зом уз­др­ма­ну зе­мљу

 

Харула Теодору, Мени Белеси, Деспина Ламбропулос и Дионис Ламбропулос (Фото С. П. Стаменић)

 

 Од нашег дописника

Атина– Пошто је ових дана остао без посла, Дионис Ламбропулос озбиљно размишља да се придружи армији од 50.000 младих Грка који сопствену будућност не налази у домовини захваћеној најтежом економском и финансијском кризом последњих деценија.


„Сада је у Грчкој горе од лошег и све чешће мислим да одем код рођака у Аустралију. Немам овде никакву перспективу, не размишљам о породици јер не знам како бих је издржавао”, каже овај тридесет петогодишњак са две професије: зубни техничар и механичар. „Како да останем кад ми уз мере штедње нуде плату од 600 евра.”
У земљи која има 2,5 милиона младих од 20 до 35 година све је мање стрпљења, вере у економски опоравак. Око 40 одсто младих је без посла.
Серија разговора коју је обавила „Политика” потврђује на малом узорку истраживање агенције „Капа”, по коме осам од десет младих Грка жели да оде трбухом за крухом. По евиденцији Евробарометра, то је 37 одсто младих између 25 и 35 година.
Грчка је већ једном у историји била извозник радне снаге, али се у овим кризним данима слика само донекле понавља.
„Данашња генерација имиграната битно се разликује од предака из првог таласа који су педесетих или седамдесетих година прошлог века у далеки свет отишли да раде по фабрикама и рудницима”, каже новинар Танасис Влахос. „Суочени смо са одливом образованих кадрова.”
И док, према подацима солунског универзитета, 84 посто Грка који су дипломирали у иностранству одбија да се врати у домовину, преко 50.000 младих, углавном високообразованих, поднело је захтеве за визу.
Најпривлачнија су одредишта управо са дијаспором у којој живи од три до седам милиона Грка: САД, Аустралија, Канада и Немачка.
Америчка и аустралијска амбасада затрпане су хиљадама захтева образованих Грка, од којих су многи студирали у иностранству или су завршили западне колеџе у Атини. Само у Немачкој, грчка заједница је у последње две године – када је почела криза – са 300.000 порасла за 10.000 нових емиграната.
Грчка дијаспора спремна је да помогне младима јер нико од њих није заборавио како је било тешко почињати у туђем свету. За све заинтересоване отворили су сајт који се зове једноставно: Патриотика.
Ипак, прете последице које је генерацијама тешко исправити. То не спречава економисту Кики Теодориду да пакује кофере. Иде за Шангај, где је њен супруг добио посао у банци.
„Одлазимо зато што осећамо да су нам овде сва врата затворена. Ако хоћеш нормалан живот, овде није место за то.”
Исто мисли и њена другарица Марија Целу, биолог, која чека одговор из Канаде. „Ако добијем посао, одох. Родитељи су несрећни, али осећам да се гушим. Не могу више, хоћу да живим, да ме као жену признају и професионално уважавају.”
Са новцем који зарађује већина младих у Грчкој не може да се живи, не може да се заснује породица. Атина је званично по скупоћи на 38. месту између 73 светске метрополе. Млади парови враћају се код родитеља, одлазе у унутрашњост.
Харула Петулаки је стручњак за исхрану, и са 30 година, заједно са дечком, живи на терет родитеља. „Од муке сам се угојила, изгубила сваку вољу.”
„Далеко од туробне, депресивне Грчке каква је она данас. Месецима сам без посла. Имам 30 година, не могу да плаћам кирију и враћам се на почетак, на Сими, мало острво одакле сам пун наде пре више од деценије кренуо у Атину на студије”, каже Јоргос Пападопулос, који је радио у фирми за изнајмљивање луксузних јахти.
„Срамота ме је да ме издржавају родитељи, али кад скупим нешто новца, одох код рођака у Аустралију.”
Грађевински инжењер Харула Теодору, 33, прешла је у Солун где ради приватно и размишља да оде у иностранство. „Готово да нема оних за које не знам да би отишли ван земље. Маштају о Холандији, Лондону. Многи су тамо студирали.”
Подаци Европаса показују да је преко 35.000 молби за запослење упућено у ЕУ што је, између 30 земаља са списка, Грчку довело на треће место.
Деспина Ламбропулос, Дионисова сестра, двадесет трогодишњакиња, која је тек свршени педагог у потрази за послом, обазривија је. „Отићи од куће је, ваљда, последња опција. Многе моје другарице се за почетак, у потрази за послом, враћају у своја родна места”, каже уверена да ће нешто наћи и да никада неће морати да оде из Грчке, да се одвоји од „маме и браће”.
Аналитичари упозоравају да енергију младих који гледају родитеље који су без посла и тешко живе треба што пре правилно усмерити да не би отишли у погрешном правцу, да не би постојала оправдања за дивљање на улицама грчких градова.
У летошњим протестима међу демонстрантима је уз раднике било највише високообразованих, незапослених и радикалних младих Грка.
„Много мојих познаника је учествовало у демонстрацијама. Осећамо се одбачено, изиграно, без перспективе”, каже двадесет осмогодишња Мени Белеси из Атине, која студира, живи код родитеља и повремено успева да добије посао. „Не мислим да је насиље и дивљање на улицама пут и начин да решимо проблеме. Ми желимо да нешто променимо, или ће многи отићи.”
У односу на остале европске земље, према подацима Евростата, један од три Грка са факултетом је без посла, чак 58,9 одсто говори страни језик, док је у Европи таквих 39 процената.
Учитељ играња Михалис је, као многи, у Америци склопио фиктивни брак да би добио дозволу за рад. Десетине других апатично седе у кафићима и чекају да се нешто деси.
До гуше задуженој земљи десиће се године стезања каиша.

 

Јасмина Павловић-Стаменић

објављено: 07.11.2011.

 

Извор: Политика