Убили су ми и оца и мајку, остао сам сам са млађим братом о коме водим бригу како и колико могу. На граници сам достојанства, немаштина ме доводи до тога да често ни сам не знам шта желим. Читајући Ваш лист суочио сам се са извесним недоумицама које се тичу праштања. Лепо је говорити о томе, али како поступати у реалним животним околностима? Како опростити убицама родитеља? Може ли неко да ме присили на праштање? Има ли неко право да опрости у моје име? Ја још увек немам прави одговор на ово, јер да га имам не бих се Вама обраћао. Молим Вас да ми одговорите на све ове моје недоумице. Унапред хвала.
М. Н. из О.
Одговор: Ваше питање мучи многе, и добро је да сте га поставили. Животно је и дотиче ону нашу најжалоснију свакодневицу, у којој имамо "напољу борбе а унутра страховања". То стање је неприродно и неодрживо, мора се мењати на боље, не сме бити наша меродавна стварност. Нажалост, под притиском одређених догађаја ми и не видимо на прави начин. Тако насвесно улазимо у безизлаз освете, где се зло само наставља пошто нико не жели први да престане зло чинити. Свако робује свом нагону за правичношћу, поравнањем и осветом. Тако се иде путем џелата, и пркоси се жртви. Значи, непраштањем се удаљавамо од убијених и приближавамо се убицама, тражећи освету, заправо желећи убиство, иако ми умишљамо да је све другачије. Размислимо о томе заједно, и надам се да ћемо закључити истоветно.
Питате се ко има право да опрости у име родитеља, деце или рођака убијених? Ја Вас питам, ко има право да злопамти у име другога, макар нам тај неко био род најрођенији? Не одустајемо ли тим непраштањем од љубави Божје? И још нешто, не продужавамо ли тако жалост, робујући нагону за осветом. Истина је да Вас нико не може да присили на праштање, али Христова Голготска порука, изражена речима: "Оче, опрости им јер не знају шта чине", увек и изнова треба да нас уводи у лепоту праштања. То је она љубав коју треба да имамо према свима, по којој се препознајемо као хришћани.
На крају, добро је да сте препознали своје недоумице и да их јавно и јасно саопштавате. То значи да сте заиста спремни да расуђујете о свему, иако сте обремењени многим проблемима који Вам долазе споља. Издржите и напредујте у љубави, не подајите места гневу. Слушајте савет апостола Павла: "Гневите се и не грешите, сунце да не зађе у гневу вашем". Расуђујте у љубави, а не судите по људској правичности, и видећете да је лакше опростити него ли осудити. Само тако можемо да све и свакога покренемо на боље, без претњи и присила, знајући да је све могуће ономе који верује.
Извор: Православље бр: 900
Нема коментара:
Постави коментар