1. Св. Јован Златоуст. Патријарх
Цариградски. Рођен у Антиохији 354. год. од оца Секунда војводе и матере
Антусе. Учећи грчку филозофију Јован се згнуша на грчко незнабоштво и
усвоји веру хришћанску као једину и свецелу истину. Би Јован крштен од
Мелетија патријарха Антиохијског, а по том и његови родитељи примише
крштење. По смрти родитеља замонаши се Јован и поче се строго
подвизавати. Тада написа књигу „О свештенству”, и тада му се јавише св.
апостоли Јован и Петар проричући му велику службу, велику благодат али и
велико страдање. Када је требао бити посвећен за свештеника јави се
ангел Божји истовремено и патријарху Флавијану (после Мелетија) и самом
Јовану. А када га патријарх рукополагаше, видеше сви бела светла голуба
над главом Јовановом. Прослављен због мудрости, подвига и силе речи, би
Јован изабран по жељи цара Аркадија, за патријарха Цариградског. Шест
година управљаше црквом као патријарх са несравњивом ревношћу и
мудрошћу. Посла мисионаре незнабожачким Келтима и Скитима; сузби
симонију у цркви збацивши многе епископе – симонисте; рашири милосрдну
делатност цркве; написа нарочити чин свете Литургије; постиди јеретике;
изобличи царицу Евдоксију; растумачи Свето Писмо својим златним умом и
језиком, и остави цркви многе драгоцене књиге својих беседа. Народ га
прослави, завидљивци га омрзоше, царица га два пут посла у изгнанство. У
изгнанству проведе 3 године, и сконча на Крстов дан 14. септембра 407.
год. у месту Коману у Јерменији. Пред смрт опет му се јавише св.
Апостоли Јован и Петар, као и св. муч. Василиск (22. маја), у чијој
цркви прими последње причешће. „Слава Богу за све!” беху његове последње
речи, и с тим речима душа се златоустог патријарха пренесе у Рај. Од
моштију Златоустових глава му почива у Успенском храму у Москви, а тело у
Ватикану у Риму. |
|
2. Св. муч. Антонин, Никифор, Герман и Манета.
Прва тројица видевши један пут, како незнабошци о неком свом празнику
клањају идолима са виком и игром, изађоше неустрашиво пред гомилу и
почеше проповедати јединог Бога у Тројици. Началник Кесарије
Палестинске, у којој се ово и догоди, Фирмилијан, толико се раздражи
овим поступком тројице хришћана, да нареди одмах да им одсеку главе.
Манета беше девица хришћанка. Она следоваше за мученицима, када их
вођаху на губилиште. И она би ухваћена и после љутих истјазања на огњу
спаљења. Пострадаше сви 308. год. и преселише се у радост вечну Бога
вечнога. |
|
3. Преп. муч. Дамаскин.
Рођен у Галати у Цариграду, и најпре се звао Дијаманди. У младости
живео неморално, тако да се и потурчио. Тад наста горко кајање код њега,
и он оде у Св. Гору, где се као монах строго подвизаваше 12 година у
Лаври св. Атанасија. Но жељан мучеништва, ради очишћења греха, он оде у
Цариград и поче ићи по џамијама, крстити се и викати Турцима, како је
њихова вера лажна, и како је Исус Христос Бог и Господ. Би посечен пред
капијом Фанара 13. нов. 1681. године. Мошти му почивају на Халки у ман.
св. Тројице. |
|
|
|
Црква слави светога Јована,
Златоуста Богом дарована,
Христовога великог војника,
Што је цркви и понос и дика.
Дубокога и срца и ума,
А на речи харфа златоструна,
Он порони у дубине тајни,
И улови бисер звездосјајни;
Он се диже небу у висине,
И објасни божанске истине;
Историји сагледа дужину,
Сву је даде Божијему Сину,
Он нам откри греховне ужасе,
И врлине што човека красе;
Показа нам најмилије тајне,
И све сласти Раја милобајне.
Јеванђелист, тумач Јеванђеља,
И носилац духовног весеља,
К’о апостол ревнова за Христа.
Ни уз какву неправду не приста;
К’о мученик он прими мучење,—
Мучење је залог за спасење —
Христов слуга показа се прави,
Зато црква Златоуста слави.
|
|
|
РАСУЂИВАЊЕ |
|
Казна и награда! Ово обоје у Божјим је
рукама. Но као што је овај живот земаљски само сенка правога живота на
небесима, тако је казна и награда овде на земљи само сенка праве казне и
награде у вечности. Главни гонитељи светитеља Божјег Златоуста били су:
Теофил патријарх Александријски и царица Евдоксија. По мученичкој смрти
Златоустовој обоје њих постиже љута казна. На име: Теофил полуди, а
царицу Евдоксију истера из двора цар Аркадије. Евдоксија се ускоро
разболи од неизлечиве болести, и ране се отворише по телу њеном и црви
закипеше из рана. Такав смрад од ње се распростираше, да не беше лако
човеку ни улицом проћи испред њеног дома. Лекари употребише све најбоље
мирисе и аромате и кадила, само да колико толико сузбију смрад од
скверне царице, али мало у том успеваху. Најзад умре царица у смраду и
мукама. Али и по смрти Божја рука тежаше на њој. Ковчег с њеним телом
тресао се дан и ноћ кроз читавих 34 године, све док цар Теодосије не
пренесе мошти св. Златоуста у Цариград. А шта се догоди са Златоустом
после смрти? Награда, – награда какву само Бог може дати. Аделтије,
епископ Арабски, који прими Златоуста изгнаника у свој дом у Кукусу, по
смрти Златоустовој мољаше Бога, да му јави, где се налази душа Јованова.
Једном тако на молитви би Аделтије као ван себе, и виде јуношу светла,
који га вођаше по небесима и показиваше му редом јерархе, пастире и
учитеље цркве називајући сваког по имену. Но Јована ту не виде. И поведе
га ангел Божји ка изласку из Раја, а Аделтије беше жалостан. Када га
ангел упита за узрок његове жалости Аделтије одговори, да му је жао, што
не виде љубимога му учитеља Јована Златоуста. Одговори му ангел: „тога
не може видети човек док је у телу, јер он је код Божјег престола,
заједно са Херувимима и Серафимима.” |
|
СОЗЕРЦАЊЕ |
|
Да созерцавам чудесно створење света (Постања 1.), и то:
1. како Бог у почетку створи небо и земљу;
2. како земља би без вида и устројства;
3. како се Дух Божји носаше над водом.
|
|
БЕСЕДА |
|
о темељу и о камену крајеуголном
Назидани на темељу апостола и
пророка, гдје је камен од угла сам Исус
Христос (Еф. 2, 20).
Темељ апостола и пророка то је, браћо, живот и рад апостола и
пророка. То је Стари и Нови Завет. Ко спаја апостоле и пророке? Христос
Господ. Без Њега нити би пророк разумео апостола нити апостол пророка.
Он је пак испуњење пророка и сведочанство апостола. Тако је Он угаони
камен, који везује пророке и апостоле, и држи их уједно, као што угаони
каменови држе уједно дуварове. И цео Стари и Нови Завет уједињује се у
Њему, налазе смисао у Њему, окрећу се око Њега, надахњавају се Њиме,
држе се Њиме – Господом Исусом Христом. Незнабошци и Јевреји где би се
састали и где разумели ако не у Исусу Христу Господу? Нигде осим у Њему.
У Њему и кроз Њега они се сједињују у једног Новог Човека, у једно
бесмртно тело, у једну свету и саборну цркву. И тело и душа састају се у
вишем, светом пријатељству само кроз Господа Исуса. Веза душе и тела је
била непријатељска све до Његовог доласка у телу; и то непријатељство
ишло је на пагубу душе. Он је измирио и осветио обоје. Тако је Он постао
камен угаони сваког бесмртног и богоугодног зидања, тицало се то
појединог човека, или породице, или народа, или свуколиког рода
човечјег, или садашњости, или прошлости, или будућности, или
старозаветног или новозаветног. Он је главна стена у сваком зидању, као
што је Он глава у телу цркве Божје.
О Господе Исусе Христе, стено спасења нашега, помилуј и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
|
Нема коментара:
Постави коментар