речи, пратиће је и даље: А кад чујете ратове и гласове о ратовима, не плашите се; јер треба то да буде (Мк. 13, 7). О томе сведочи и Апокалипса, приповедајући о последњој бици добра и зла код горе Армагедон (Откр. 16, 16). Земаљски ратови су одраз небеске битке, будући да их узрокује гордост и противљење вољи Божијој. Показало се да је човек, повређен грехом, увучен у стихију те битке. Рат је зло. Његов узрок, као и узрок зла у човеку уопште, јесте грешна злоупотреба богомдане слободе, јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочења, хуле… (Мт. 15, 19).
Још у праскозорје свештене историје, убиство, без којег не може да прође ниједан рат, сматрало се за тежак преступ пред Богом. Не убиј, каже закон Мојсејев (2. Мојс. 20, 13). У Старом Завету, као и у свим древним религијама, крв има свештени карактер, с обзиром да је крв – живот (3. Мојс. 17, 11-14). Крв скрнави земљу, каже се у Светом Писму. Међутим, тај исти библијски текст упозорава оне, који су се окренули насиљу: Земља се не може очистити од крви која се пролије на њој другачије него крвљу онога који је пролије (4. Мојс. 35, 33).
Хришћани људима доносе благу вест помирења (в. Рим. 15, 10). Међутим, живећи у „овом свету“ који у злу лежи (1. Јн. 5, 19) и који је испуњен насиљем, они се и против своје воље суочавају са животном неопходношћу да учествују у разним биткама. Сматрајући рат за зло, Црква не спречава своја чеда да учествују у ратним дејствима, уколико се ради о заштити ближњих и васпостављању погажене правде. У том случају рат се сматра нужним, иако нежељеним средством. Православље се у свим временима с дубоким поштовањем односило према свим ратницима који су по цену сопственог живота бранили животе и безбедност ближњих. Света Црква је многе ратнике прибројала Светитељима, узимајући у обзир њихове хришћанске врлине и повезујући с њима речи Христове: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13).
Нема коментара:
Постави коментар