Младић је наставио разговор истичући да нема времена да се
моли због терета пословних обавеза који му често одузима чак и слободне сате.
– Показаћу ти како да се молиш и реци ми да ли можеш или не можеш.
Спусти рукодеље поред себе, устаде, отресе иверје са својих ногу, и висок, беле
браде, достојанствен, приђе умиваонику говорећи:
– Јутро је и устао си од сна.
Старац пусти воду да тече и једноставним покретима пере руке и лице понављајући слатко и молебно „Господе Исусе Христе, помилуј ме“. Узе пешкир и обриса се настављајући са молитвом. Онда се окрену са блиставим лицем према младићу и упита заповедно:
– Је ли то можеш да чиниш?
– Е, могу, Старче – признаде он разоружан.
– Али пази, настави Старац. – То ћеш да чиниш сваки дан. Не један дан да, други дан не. Зато што, као што пише авва Исак Сирин „мали труд има велики значај, али који се стално чини“ (Авва Исак, Поуке 73)
– И још нешто – додаде Старац, пошто је поново сео да рукодеља:
– Да ли у судници у којој судиш постоји икона Христа или Богородице?
– Постоји.
– Дакле, пре него што почнеш да судиш, окренућеш се и рећи ћеш: „Христе мој, просвети ме да не оштетим неког од ових људи“.
И одмах оштро: – Можеш ли?
– У реду, могу, Старче.
– Па нисам ти рекао да постанеш адвокат да би говорио са Богом – заврши осмехујући се и задиркујући.
А другима који су се изговарали породичним обавезама и многим занимањима, говорио је понављајући:
Ако ја у миру Катунакије говорим сто молитви на дан а ви унутар гужве града и обавеза на послу и породици изговорите три молитве, једнаки смо.
Питали смо га да то можда није премало чак и за мирјане. И говорио би нам отприлике следеће: „Ако се човек навикне да је изговара сваки дан, чак и по мало, колико може, али сваки дан, срце му се полако ослађује и чека када ће да дође онај час. А када се срце ослади, сам од себе тај неко тражи више“.
Уосталом, млади судија првостепеног суда је послушао савет Старца и полако је заволео молитву тако да је дошао један дан и затражио његов благослов да остане на Светој Гори, што се на радост свих нас десило.
Старац пусти воду да тече и једноставним покретима пере руке и лице понављајући слатко и молебно „Господе Исусе Христе, помилуј ме“. Узе пешкир и обриса се настављајући са молитвом. Онда се окрену са блиставим лицем према младићу и упита заповедно:
– Је ли то можеш да чиниш?
– Е, могу, Старче – признаде он разоружан.
– Али пази, настави Старац. – То ћеш да чиниш сваки дан. Не један дан да, други дан не. Зато што, као што пише авва Исак Сирин „мали труд има велики значај, али који се стално чини“ (Авва Исак, Поуке 73)
– И још нешто – додаде Старац, пошто је поново сео да рукодеља:
– Да ли у судници у којој судиш постоји икона Христа или Богородице?
– Постоји.
– Дакле, пре него што почнеш да судиш, окренућеш се и рећи ћеш: „Христе мој, просвети ме да не оштетим неког од ових људи“.
И одмах оштро: – Можеш ли?
– У реду, могу, Старче.
– Па нисам ти рекао да постанеш адвокат да би говорио са Богом – заврши осмехујући се и задиркујући.
А другима који су се изговарали породичним обавезама и многим занимањима, говорио је понављајући:
Ако ја у миру Катунакије говорим сто молитви на дан а ви унутар гужве града и обавеза на послу и породици изговорите три молитве, једнаки смо.
Питали смо га да то можда није премало чак и за мирјане. И говорио би нам отприлике следеће: „Ако се човек навикне да је изговара сваки дан, чак и по мало, колико може, али сваки дан, срце му се полако ослађује и чека када ће да дође онај час. А када се срце ослади, сам од себе тај неко тражи више“.
Уосталом, млади судија првостепеног суда је послушао савет Старца и полако је заволео молитву тако да је дошао један дан и затражио његов благослов да остане на Светој Гори, што се на радост свих нас десило.
ПРОЧИТАЈ ЈОШ:
Нема коментара:
Постави коментар