 |
| Схиархимандрит Илија (Ноздрин) |
Дана 15. марта 2025. године у 94. години живота упокојио се у Господу духовник братије Оптине пустиње и духовник Његове светости патријарха московског и целе Русије Кирила схиархимандрит Илија (Ноздрин). Чланак је објављен у „Журналу Московске патријаршије“ (бр. 4, 2025).
Почетак животног пута
Схиархимандрит Илија (у свету Алексеј Афанасјевич Ноздрин) рођен је 8. марта 1932. године у селу Становој Колодез у Орловској области у побожној хришћанској породици. Дете је на крштењу добило име у част Алексеја, човека Божијег. Господ га је од најранијих година припремао за посебно служење – по сећању самог старца, почео је да се моли од треће године.
Алексејево детињство је протицало у тешким ратним годинама. Године 1942. задобивши рану упокојио се његов отац Афанасиј Иванович, а ускоро је преминуо и деда Иван Ноздрин који је био председник црквеног одбора Покровске цркве. Алексеј се сећао како је мајка плакала добивши обавештење о смрти, а он, десетогодишњи дечак јој је пришао и изговорио речи које су све зачудиле: „Мама, немој да плачеш. Отац је сад с Богом. Види нас и моли се за нас.“
Алексејева мајка, Клавдија Васиљевна, је често водила сина у храм кад је то било могуће и учила је дечака да има поверења у Бога, чак и у најтежим околностима.
Пронађена ствар
За време рата младом Алексеју се десила једна ствар о којој је старац ретко, али с посебним осећањима причао блиској духовној деци.
„Било је то у току зиме 1943. године. Кад је било бомбардовање одлазили смо у суседно село у којем је живела наша родбина. Мама је отуда рано отишла кући. Сећам се да смо брат, сестра и ја још остали код рођака. Сећам се, треба да идем, а не могу. Већ је јутро, свануло је, одавно је време да се вратим, а ја не могу да идем! Неко ме не пушта! После сам осетио: иди! Спремио сам се и одмах сам кренуо. Тамо треба да се иде пар километара од насеља Крјуковка до нашег села Ређкино. Пењем се на малу узвишицу и чујем неко брујање, иду немачка кола. Прекрстио сам се. Кола су ме престигла. Онда су прикочила. Гледам, нешто је испало. А кола су убрзала и Немци су кренули даље. Сматрам да је оно што се десило Промисао Божији. Возило је отишло иза прелаза. А тамо је остало мало растојање до главног пута којим су Немци ишли тамо-овамо: према Орјолу и Курску... Не знам шта се десило Немцима и да ли је можда шнапс помогао... У сваком случају у мојим рукама су се нашле карте. Кад сам дошао до прелаза мислио сам да идем путем, а тамо се налази пункт СС, али смо раније пролазили поред њега, а у том тренутку – не могу да идем, па не могу. Као да ме поново неко држи! И кренуо сам железничком пругом до куће... Испоставило се да је то веома важно, зато што није остало трагова, иначе би ме пронашли. Да, можда би ме и пси нањушили. Донео сам кући ова документа. Отварам: два папира. Прва је карта – просто топографска, а на другој су обележена сва упоришта немачке армије.“ Алексеј је дао папире заробљеном војнику Андреју којег су Немци одредили да води рачуна о коњима. Он се пробио до својих и предао је карте совјетској војсци на располагање.
Ова прича је имала наставак. „Касније, у наше дане, – сећао се старац, – код мене је дошла кћерка маршала Рокосовског који је руководио битком на Курској дуги. Она ми је потврдила да је њен отац заиста добио ове папире о чему је више пута говорио.“ Старац је о овом догађају говорио с дубоким смирењем, не приписујући себи никакве заслуге, већ само благодарећи Богу за чудесно испољавање Његовог Промисла.
Први духовник
Након завршетка школе Алексеј је служио војску. После службе, завршивши вишу машинску школу у Серпухову младић је по расподели доспео у град Камишин у Волгоградској области. Овде се одиграо судбоносни сусрет с јерејем Јованом Букоткином (†2000) који је постао његов први духовник. Увече, после посла, Алексеј је долазио у кућу свештеника где су дуго времена разговарали о вери, о животу, о томе како да препознају своје призвање.
Старац се сећао: „Отац Јован ми је тада рекао: ‘Алексеју, твој живот не припада теби, већ Богу. Ти си изабран за посебну службу.’ Упитао сам: ‘Зашто баш ја? Ја сам обичан момак из села.’ Одговорио је: ‘Зато што Господ не гледа на образовање и умеће, већ на срце. А твоје срце је од детињства окренуто Њему.’“ Ове речи су се дубоко урезале у младићеву душу и биле су одлучујуће приликом његовог избора животног пута.
Монашки постриг
Под руководством оца Јована у Алексеју се учврстила одлука да посвети живот служењу Богу и он се уписао у Саратовску богословску школу. После њеног затварања пут духовних тежњи будућег старца наставио се у Лењинградској богословској школи и на богословској академији.
Алексеј је 1966. године примио монашки постриг с именом Илијан, а затим је рукоположен за јерођакона и јеромонаха. Постриг је обавио митрополит лењинградски и новгородски Никодим (Ротов, †1978) који се са изузетном топлином односио прма младом монаху. Његова светост патријарх Кирил се касније сећао: „Ја сам тада стајао код владичиног жезла и видео сам све шта се дешавало поред митрополита и инока који је примао постриг. У Алексејевим очима је био тако светао и радостан израз као да је напокон стекао оно чему је увек тежио.“
Отац Илијан је од 1966. до 1976. године служио у Псковопечерском манастиру. Посебан утисак на њега су оставила дела преподобног Силуана Атонског. „Кад сам прочитао о старцу Силуану – сећао се отац Илија – као да сам угледао светао пут пред собом. Његове речи: ‘Држи ум своју паклу и не очајавај,’ свакодневно су ме подсећале на смирење и наду.“
Подвижништво на Атосу
По одлуци Светог синода отац Илијан је 1976. године упућен на Свету гору Атос. Овде, у руској обитељи великомученика Пантелејмона, почела је нова фаза његовог духовног пута. Отац Илијан је постао један од малобројних монаха који су помогли да се за Руску Православну Цркву сачува древна обитељ која је била на ивици затварања. Он се на Светој гори подвизавао у осамљеној молитви у скиту на Старом Русику и био је духовник братије манастира Светог Пантелејмона.
Старац се својих светогорских година сећао с трепетом и топлином: „На Атосу сам научио шта је истинска тишина. Тамо време као да стаје и живиш сам с Богом. Сећам се како сам се једном молио у пећини и одједном сам осетио необичну радост, као да се цело моје биће испунило светлошћу. То није била визија, већ унутрашњи осећај присуства Божијег. Тада сам схватио да истинска молитва није изговарање речи, већ стајање пред Богом свим срцем.“
Сећајући се једног од најупечатљивијих духовних осећаја отац Илија је причао: „Једном сам се ноћу пео на врх Атоса. Пут је био тежак, камење је било клизаво и често сам застајао да се одморим. Одједном, кад сам мало сео на камен, обузео ме је осећај да нисам сам. Поред мене као да су били присутни сви свети подвижнци који су пре мене прошли овај пут. Осетио сам се као карика у ланцу која спаја прошлост и будућност. И тада сам схватио да монаштво није бекство од света, већ служење свету кроз молитву.“
Старац је сведочио о молитвеном покрову Богородице над Атосом. „Најчуднија ствар на Атосу је посебно присуство Мајке Божије. Атос је Њен удео и то се осећа у свему. Дешавало ми се да седим у келији и да се молим и одједном долази таква утеха, такав мир у души, да ми је јасно: Она, Царица Небеска ме је посетила Својом благодаћу. После такве утехе неколико дана постајеш другачији човек – стрпљивији, кротак и пун љубави.“
О свом послушању духовника у манастиру Светог Пантелејмона отац Илија је говорио: „Бити духовник не значи управљати туђим душама. То значи помагати другом човеку да чује глас Божији у свом срцу. На Атосу сам схватио: у духовништву није главно да човек даје савете, већ да се моли за своју духовну децу. Кад се човек моли с љубављу Господ Сам даје потребне речи и ове речи допиру до човековог срца.“
Обнова Оптине пустиње
Крајем 1980-их година кад је у Русији почео нов период у животу Цркве отац Илијан је позван да се врати у домовину ради обнове монашког живота у Оптиној пустињи. Дошавши у обитељ 1989. године примио је постриг у велику схиму с имном Илија у част једног од севастијских мученика и кренуо је путем старачког служења.
Кад је први пут дошао у Оптину пустињу манастир је био у рушевинама. Међутим, старац није видео само запуштеност, већ и духовну величину овог места где су се подвизавали свети оптински старци.
Отац Илија се сећао како је једном у току мразне зиме кад су браћа тек почињала да уређују манастир, код њега дошао млади искушеник потпуно очајан због тежине рада и оскудице. „Рекао ми је: ‘Оче Илија, плашим се да нећу издржати, претешко је.’ А ја сам одговорио: ‘Не бој се, синко. Не носиш крст сам. С нама су Господ и сви свети оптински старци.’ После сам видео како је овај монах постао најусрднији трудбеник стекавши снагу кроз молитву и уздање у Бога.“
Многобројна духовна деца старца су сведочила о томе да је чак и кратак сусрет с њим постаао прекретница у њиховом животу. Притом отац Илија није тежио томе да људе који долазе код њега запањи посебним откровењима – његове поуке су биле једноставне, али се у овој једноставности састојала дубока духовна мудрост.
Духовник патријарха
Схиигуман Илија је 2009. године постао духовник патријарха московског и целе Русије Кирила и преселио се у Переделкино. За Васкрс 2010. године Његова светост патриарх га је у Храму Христа Спаситеља унапредио у чин архимандрита. Ова вест је за многе била неочекивана, али је сам старац ново послушање прихватио са смирењем.
„Кад ме неко пита како се односим према свом новом положају увек одговарам: ‘Остајем исти монах као што сам био и раније,’ – каже старац. – Монаштво није положај, већ стање душе. Није важно где се човек налази – да ли у осамљеној келији или у престоници. Главно је да сачува молитвено расположење и љубав према Богу и ближњима.“
Старац Илија је до последњих дана свог земаљског живота остајао активан молитвеник за цео свет. Без обзира на позне године и болести примао је на хиљаде људи који су тражили духовни савет и утеху.
„Да ли знате у чему је главна невоља савременог човека? – говорио је старац. – Изгубио је способност да види руку Божију у свом животу. Све време тражимо чуда, а она се дешавају свакога дана. Сваки излазак сунца је чудо. Сваки тренутак у животу је дар Божији. Научите да будете захвални за ова обична чуда, па ћете видети како ће се преобразити ваш живот.“
Последњи дани
Господ је удостојио Свог верног служитеља да доживи дубоку старост, да се врати у Оптину и да мирно оде у вечност оставивши нам пример подвижничког живота.
Један од последњих посетилаца старца се сећао: „Свега неколико сати пре упокојења отац је изгледао физички врло слаб, али су му очи блистале. Чинило се да земаљско тело већ једва задржава његов дух устремљен ка Богу. Узео је моју руку у своје руке – биле су топле и зачуђујуће лаке, као да су се састојале од чисте енергије – и рекао је: ‘Ничега се не бој. Господ је свуда. И кад изгледа да је далеко, Он је ближе него што мислимо. Увек имај то на уму.’ Ове речи за мене представљају драгоцено завештање. Кад сам одлазио отац ме је благословио и ја сам осетио да ће његов благослов бити са мном целог живота.“
Други духовни син старца је причао: „За време нашег последњег сусрета отац Илија је био посебно светао и радостан. Говорио је о вечности тако као да ју је већ видео сопственим очима. ‘Знаш, – рекао ми је, – смрт није крај, већ почетак. Кад човек живи с Богом, и прелазак у вечност је за њега као повратак кући после дугог путовања. Увек некуда журимо, нечега се плашимо, због нечега се секирамо, а главно је да сачувамо љубав у себи. Љубав према Богу и ближњима је једина ствар коју ћемо понети у вечност.’“
Опроштај од старца
Опроштај од ватрено вољеног и дубоко поштовног старца одиграо се 18. марта у Оптиној пустињи. Чин опела и погребења служио је Његова светост патријарх московски и целе Русије Кирил, свештеноархимандрит обитељи за којег је отац Илија био духовник и близак наставник.
Хиљаде људи из разних кутака Русије окупиле су се да би се последњи пут поклониле старцу. Међу њима је било и људи који никад нису срели старца лично, али су слушали о њему или су читали његове књиге.
Ред људи који су желели да се опросте од њега отегао се до свете манастирске капије. Казански храм обитељи у којем је био постављен ковчег с телом почившег није се затварао ни ноћу – манастирска врата су била отворена за све оне који су желели да се помоле за упокојење праведника.
По богослужбеном уставу у уторак Великог поста се не служи Литургија, али је ради опроштаја с оцем Илијом служена Литургија Пређеосвеђених Дарова коју је обавио намесник манастира епископ Јосиф којем су саслуживали клир обитељи и многобројни гости.
У опроштајној беседи Његова светост патријарх Кирил се сећао сусрета с Алексејем Ноздрином у Лењинградској богословској школи 1965. године и истакао је његове духовне особине: „Био је то човек који привлачи једноставношћу и љубављу, чистотом и некаквим апсолутним васпитањем.“ Патријарх је истакао: „Његов живот и његово служење праћени су смирењем и љубављу. Отац Илија се давао људима. Људи су код њега долазили ради помоћи и савета и старац је са смирењем и храброшћу носио ову тешку службу.“
После опела ковчег с телом новопрестављеног је у литији ношен око храма, а затим је премештен на братско гробље где је служена литија за покој душе. Тело почившег старца је предато земљи, његов гроб се налази поред капеле Васкрсења Христовог.
Духовно наслеђе
Животни пут оца Илије није само пример монашког подвига, већ и видљиво сведочанство оваплоћења заповести о љубави према Богу и ближњима у савременом свету. Као што је у својој надгробној беседи истакао патријарх Кирил: „Живот оца Илије нам показује шта значи приближавање Богу, шта је светост и шта је побожност. То је пре свега способност човека да чувајући снажну веру воли друге људе. И он ће у нашем сећању увек остати старац, који увек своје срце отвара у сусрет онима којима је потребна његова помоћ, његова духовна подршка.“
Помолимо се за упокојење душе новопрестављеног схиархимандрита Илије: „Нека све нас Господ чува по молитвама Илије. Верујемо да ће се он заступати за опроштај наших грехова пред престолом Цара Небеског,“ – у овим речима Његове светости патријарха Кирила одразила се заједничка нада свих оних који су познавали и волели старца.
Можајски епископ Јосиф с браћом манастира
Са руског Марина Тодић
Црквени весник
„Дођи и види“ пратите нас нашем Телеграм каналу: https://t.me/dodjiividi
#илија, #илијаноздрин, #схимандрит, #ilija, #ilijanozdrin, #shimandrit,
Нема коментара:
Постави коментар