Био је највећи духовник свога времена, а иако није међу нама већ 15 година, као да јесте јер је његова реч свевремена, каже за РТ Балкан културолог Јован Јањић поводом годишњице рођења 44. поглавара СПЦ.
Пре тачно 110 година у славонском селу Кућанци родио се "врло слабачак" дечак крхког здравља, Гојко Стојчевић, који је израстао у једног од највољенијих и најцењенијих поглавара Српске православне цркве - патријарха српског Павла.
Рођеног на данашњи дан, 11. септембра 1914, потоњег 44. поглавара српске цркве одгајала је тетка, будући да је рано остао без родитеља. Нижу гимназију завршио је у Тузли, а вишу у Београду. Школовање је наставио на богословији у Сарајеву, а затим на Богословском факултету у Београду.
Замонашио се у манастиру Благовештење 1948. и добио монашко име Павле. До 1955. био је у манастиру Рача, предавао је у Призренској богословији (1950/51), а од 1955. до 1957. био је на постдипломским студијама на Богословском факултету у Атини.
Изабран је за епископа рашко-призренског у мају 1957. и следећих готово 34 године провешће на овој дужности са које је и изабран за патријарха српског.
Као владика на КиМ, где Срба и српска црква и тада били прогоњени, па и он лично уз вређање, и физичке насртаје, редовно је слао извештаје пре свега црквеним, али и државним органима о тешком положају српске цркве и народа на КиМ и нападима Албанаца.
"Добијао сам упозорења да пазим на своје редовне извештаје Светом синоду јер они долазе и до руку световне власти, али је било све јасније да је Косову и Метохији негде, на неком месту, пресуђено да више не буду српски", писао је тада владика Павле.
Без обзира на недаће, у Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, старао се о Призренској богословији, где је повремено држао предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Као епископ рашко-призренски сведочио је и у Уједињеним нацијама о страдању српског народа на Космету.
На ванредном заседању Светог архијерејског сабора 1. децембра 1990, изабран је за 44. поглавара СПЦ и то "апостолским жребом", извлачењем једне од три коверте са именима кандидата који су претходно освојили највећи број гласова архијереја СПЦ.
И на чело српске цркве долази у тешко и турбулентно време страдања и патњи, време бешчашћа у којем је, као и на Космету, својим примером сведочио реченицу која се данас најчешће везује за његово име "будимо људи". Никад није ћутао на патње свог народа, али никад није ни најмањим гестом или речју распиривао мржњу или нетрепељивост према другима. Свом народу био је утешитељ, али и учитељ који је показивао пут из мрака и безнађа.
Патријарх Павле био је веома цењен у православном свету, али и шире - са њим су се састајали бројни светски званичници, али и високи дужносници других цркава и верских заједница.
Упамћен по својој скромности, као првојерарх који је сам поправљао своје ципеле, али и радо ишао пешке или трамвајем по Београду, патријарх Павле био је изузетно образован. Дуго година био је председник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма Новог завета, као и председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је припремила и штампала Служебник на српском језику.
Упокојио се 15. новембра 2009. на Војно-медицинској академији у Београду а сахрањен је по сопственој жељи у манастиру Раковица у Београду. Колона верника који су стајали чекајући да му се поклоне над одром у Саборној цркви у Београду била је дужа од километра, а његовој сахрани присуствовало је више стотина хиљада људи.
Патријарх Павле био је највећи духовник свога времена, он је један од најбољих изданака нашег народа, каже за РТ Балкан културолог Јован Јањић, аутор једне од најпознатијих биографија вољеног поглавара СПЦ.
"Патријарх Павле није међу нама већ 15 година, али као да јесте, зато што је његова реч свевремена. На његовом речи и из његовог живота учимо се како би требало човек да поступа у овом свету. Ретко ко је способан да такав модел живота прихвати, али добро је ако било шта прихватимо из његовог живота, његове речи, па да временом и сами узрастамо у свом духовном животу, у врлинама", каже Јањић.
Како додаје, патријарх Павле јесте монах који је стигао до највишег црквеног звања, али он није живео монашки у смислу да се повуче негде у монашку келију да се моли и осами, већ је прихватао све тешкоће овог света, носио се с њима и чинио онолико колико је у његовој моћи.
"А много је учинио. Погледајмо само пример Косова и Метохије. После Другог светског рата, када је све рађено против српске цркве, он се борио и за ту живу цркву и за наш народ на КиМ, за очување тих светиња, али и уопште народа. Захваљујући њему много шта је сачувано, а сачувано је и аутентично сведочанство како је наш народ живео после Другог светског рата под комунистичком влашћу када је протежирана албанска национална мањина зарад идеолошких циљева и да би се ослабила Србија", напомиње Јањић.
Како напомиње, његови извештаји са КиМ у времену када је више од 33 године био епископ су најверније сведочанство о тим приликама.
"Нажалост, патријарх Павле био је од многих несхваћен док је земљом ходио, чак и од неких епископа. Сетимо се само шта је један од њих писао за њега, док је био у болници. Зато нисам сигуран да ће баш у догледно време, док се неки од тих епископа питају спровести чин уписа у диптих светих патријарха Павла", истиче Јањић.
Он, међутим, напомиње, да су патријарха Павла још док је земљом ходио називали светим и доживљавали као светог човека.
"Сигуран сам да је он прослављен на небу, а да ли ће га људи прославити то и није толико битно, то говори о људима више него о њему. Важно је да га ми доживљавамо као светог човека, да са његовим ликом и његовом речју излазимо пред свет, а надасве ако можемо да следимо његов пример", закључује Јањић.
„Дођи и види“ пратите нас нашем Телеграм каналу: https://t.me/dodjiividi
#патријархпавле, #павле, #раковица, #рођење, #србија, #patrijarhpavle, #pavle, #rakovica, #rodjenje, #srbija,
Нема коментара:
Постави коментар