Прота Милош Весин на Косову и Метохији: Од
вируса који тренутно хара светом, је много опаснији вирус страха и
панике, и човек у светињама треба да пронађе снагу и лек. Нама
је преко Протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин, парох ленсиншки и
јужночикашки и професор на Православном Богословском Факултету СПЦ у
Либертивилу, боравио је у вишедневној посети страдалној јужној српској
покрајини, Косову и Метохији. У ову, седмодневну посету, прота Милош
је повео групу младих људи из своје парохије како би се упознали са
животом Срба у јужној српској покрајини. Поклоници са протом Милошем
су највише боравили у Великој Хочи, а посетили су манастире Бањску,
Зочиште, Свете Архангеле, Грачаницу, обишли светиње Призрена,
разговарали са монахињама у цркви Успења Пресвете Богородице у
Ђаковици, дружили се са Србима у изолованим српским срединама. Прота
Милош је служио литургију у Великој Хочи и Зочишту, одржао предавање у
Дому културе у Грачаници, служио парастос пострадалим Србима у
Ораховачкој општини и користио сваку прилику да поучи и укрепи
преостале Србе.
На идеју да организује поклоничка путовања у Србију и Јужну Србију(како назива Косово и Метохију) прота Милош је дошао још 1984. године.
-Моја парохија обухвата пределе јужно од центра града Чикага и њој припадају многи градићи јужно и југозападно од Чикага. То је типично староседелачка парохија где су махом људи мојих година (мени је 64 године) чији су дедови рођени у Америци, потомци оних који су крајем 19. и почетком 20. века дошли у Америку и махом су то били наши Срби из Лике, Крајине, Кордуна, Далмације, из Босне, Црне Горе и из Србије, али сви су они били обједињени вером православном, српским именом. Дошавши у једну такву средину пре тридесет година ја сам брзо увидео колико год да је велика корист од предавања, писања о томе шта се збивало у нашој историји, да без живих контаката нема ни делотворног учења и самим тим ни памћења. И зато сам покренуо 1984. године, сада је то давно иза нас, прво поклоничко путовање за своје парохијане да бисмо дошли да се поклонимо нашим светињама у Србији и у Старој Србији, на Косову и Метохији, да бисмо отишли у Црну Гору, да бисмо видели наше светиње и сусрели се са живом Црквом. И ево од тада до овога пута десет пута смо имали та ходочашћа, обилазили смо и друге православне земље као што су Русија и Грузија, али и десет пута смо долазили у Србију - рекао нам је прота Милош Весин.
Када је полазио у Србију из Чикага многи су га питали зашто иде сада када влада овај вирус, који је захватио готово читав свет, а истим питањем су га дочекали и пријатељи у Београду.
-Питање зашто сада, зашто у овој ситуацији? Ми смо дошли да се поклонимо нашим светињама. Када ако не сада, ако није паметно, ако није мудро, у сваком случају је потребно и неопходно. Јер без живих контаката са оним што су наши извори, што су наши корени, ми, Срби који живимо на просторима западне Европе и Канаде , ми ћемо једноставно усахнути. Оно што нас одржава јесу ти животодавни сокови које ми у себе упијамо на овим просторима и зато су ове светиње оно што нас држи и не само вас који сте овде него и нас, јер све дотле док је тих живих контаката у нама се наставља памћење о томе ко смо и чијег смо порекла, пре свега да смо Божијег порекла, да смо деца Божја, а онда да смо немањићког, да смо српског, да смо светосавског, светолазаревског порекла. Све то има изузетно важност и особиту тежину управо данас.
Прота Милош је казао да је од вируса који тренутно хара светом, много опаснији вирус страха и панике, и човек у светињама треба да пронађе снагу и лек.
-Ево, ми смо били на литургији у манастиру Зочиште. Има ли већег исцелитељског места, има ли делотворније болнице, има ли бољег места за утеху него што је Зочиште. Ми смо тамо и присуствовали једној дивној, упечатљивој и узбудљивој сцени када је двоје људи, двоје Албанаца, муж и жена, дошло и са великом пристојношћу, љубазношћу, али не без туге у гласу, обратили се једном од монаха и замолили га да изађе из манастирског конака, јер они су довели своју кћер која је запоседнута, како они рекоше шејтаном, значи ђавоимана, и неће да изађе из кола, да уђе у манастир. Они су донели њену мајицу да ставе на мошти и да јој ту мајицу после обуку, а да свештеник спусти руку на њему главу, помаже је уљем и прочита молитву. Оно што је било веома интересантно за мене, тај човек је монасима рекао,, Урадио сам то зато што је овде пре недељу дана био мој пријатељ који је довео своје глувонемо дете, дечака од 12 година и када сте га пустили да легне испод моштију и када сте му читали молитве дете је први пут у животу проговорило“. Бог своју милост и своју љубав не условљава, никада, никоме, ничим. Ко смо ми да ту љубав ограничавамо? И оно што нас заправо сада лечи, што може да нас излечи, то су животодавне Тајне Христове, то је Свето причешће, и то је љубав. А љубав се најбоље и најделотворније дарива управо кроз свете тајне и ми смо позвани да ту љубав коју од Бога примамо, да даље ширимо.
После служеног парастоса у Великој Хочи, поводом обележавања двадесет и две године од страдања Срба из овога краја, прота Милош је рекао да су српске жртве на Косову и Mетохији упаљене свеће које светле и њима који су физички далеко.
-Ми свој пут у будућност можемо да видимо само уколико и до нас
допре светлост ових свећа, ових светих места и ових светих живота, јер
свако је носилац светлости. ,,Будите свети као што је свет Бог ваш“
рекао је Господ. И свако има тај позив свако има тај потенцијал. Да ли
ћемо тим путем кренути, то је ствар наше слободе, нашег опредељења,
Бог је свакоме дао слободну вољу. Због тога ово је велики дан за нас
за ову моју малену групу која је дошла са мном, посебан дан једног
живог сведочења коме смо присуствовали и коме присуствујемо сваки дан
на свим местима где смо били почевши од манастира Бањске, и Косовске
Митровице и манастира Девича и Зочишта. Посебан је био и наш сусрет
са бакама у Ђаковици, које су живе мученице, живи сведоци. Осим ових
светиња и светиња Богородице Љевишке и других светиња призренских,
осим Грачанице и Светих Архангела, ми смо се сусрели и са светињом
српских живота који су ту још увек и који не само да чувају, већ кроз
нову децу која се рађају, и унапређују наше постојање. Јер ово није
тек један малени руб српске земље, ово је центар. Oво је оно место на
које долазимо да бисмо заиста имали пуну и праву свест о лепоти нашег
људског постојања. Ми постојимо и опстојимо једино захваљујући овим
живим соковима који нам долазе из Дечана, из Пећаршије из Девича, из
Зочишта, из Велике, Големе Хоче. О вама зна православни и остали
хришћански свет. Знају и без обзира што право никада неће добити своју
задовољштину. Немојмо никада мешати право и правду. Право је људска
категорија која је данас једне врсте, а сутра је друге, а правда,
правда је само Божија. Да ли је све ово што се овде збивало и што се и
сада збива по правди Божјој, није, да ли је по праву – није. Неко је
то успео да стави у неке законе у нека правила, али Господња правда
увек има последњу реч. И зато ни једна жртва није узалудна, јер пред
Богом свако добија своје право достојанство и своју праву вредност. А
ми као што рекох, ми Срби, не можемо без сталних и живих контаката са
вама који чувате оно што свима нама припада.
У обраћању народу у Великој Хочи, прота Милош је казао да је веома значајно да се прате речи из Светог Јеванђеља јер нам се оне дарују и као поука и као опомена, али и као непресушни извор вазда нових сазнања и откривања онога о чему нам је Господ говорио и исто тако како нам је говорио.
- Безброј пута на страницама сва четири Јеванђеља ми затичемо Христа као исцелитеља. У једном одељку Христос видевши веру оних који му донеше човека који беше одузет ( данас бисмо рекли парализован), прве Христове речи које су посебно значајне за нас данас биле су ,,Не бој се, синко! Не бој се, опраштају ти се греси твоји!“ Христос у безброј дијалога и сусрета са паћеницима, са људима који су боловали од различитих болести, да ли физичких, да ли психичких, да ли у комбинацији једнога и другога, увек је људе прво ослобађао страха. И тек кад човеково срце није згрчено страхом, Господ има директан приступ њему и после речи ,,Не бој се чедо!“ упућује и речи ,,Опраштају ти се греси твоји“. Што свакако указује да су многе наше патње, недаће и болести повезани са нашим гресима. А наши греси опет јесу избор наше слободне воље или боље речено злоупотребљена слободна воља . За нас данас је важан тај след догађаја: значи Христос прво ослобађа страха а онда отпушта наше грехове и онда нас исцељује. Врхунац је исцељење. Шта је друго исцелење него повратак оне нарушене целовитости, да човек опет буде јединствено биће, да његово тело, душа и дух буду увек у хармонији и сагласју. Зашто сам већ два пута поменуо да је за нас данас важно да не само чујемо, него непрестано ослушкујемо Христове речи? Управо зато драги моји, јер се и ми налазимо у веома сличној ситуацији. Чиме су људи данас највише одузети, парализовани? Управо страхом и због тога нам је преко потребно, неопходно што чешће прилажење Христу као извору здравља, извору живота, е да би нас он ослободио страха, да би нам опростио грехове и да би нас исцелио. Христос увек делује као терапеут, али као онај терапеут који има моћ да отпушта грехове, али и као једини извор заиста праве и исконске радосне љубави . Јер човеково срце када је згрчено страхом оно не може да се радује.
Прота Милош је поредећи јеванђељске приче са данашњим временом и страховима проузрокованим корона вирусом и страховима везаним за неизвесност опстанка нашег народа на Косову и Метохији, казао:
-Колико год да је с једне стране добро, препоручљуво, умесно,
потребно држати се ових препорука које данас чујемо од стране оних
којима је поверена брига о народном здрављу, исто толико би човек
требало да много чешће и много пажљивије слуша Божје поруке. Које су
Божје поруке? Па она прва коју је казао својим ученицима, а преко њих и
следбеницима свим својим,, Не бојте се!“. Па онда она порука, ,,Не
бој се мало стадо!“ Није важно колико нас има, али је јако важно какви
смо, драги моји! И због тога се стање овде у Старој Србији, на Косову
и Метохији, не мери тиме колико вас има већ какви сте, као и на
свим другим странама света. Није важно колико нас има. Некада нас је
по броју заиста много, али по каквоћи, по вредности, занемарљиво мали
број. Христос је управо малом броју рекао ,,Не бој се, мало стадо!“.
Лако је бити јунак кад смо окружени стотинама, хиљадама и милионима, а
тешко је остати Христов, тешко је остати свој, тешко је остати чедо
Светога Саве и Кнеза Лазара, онда када нас има мало. Зашто? Зато што
то велико бреме мора бити подједнако распоређено на малом броју рамена
и плећа и ви, драга моја браћо и сестре, Великохочани, као и остали
наши Срби на Косову и Метохији, ви доказујете снагу ваших плећа, снагу
ваших бића, истрајност вашу самим тим што сте ту где јесте. Нико
вама не може да објашњава шта је за вас добро, шта је за вас боље. Ви
то најбоље знате. И колико год људи који дођу и прођу кроз ова места и
кроз ову чувену Голему Хочу буду задивљени тиме што овде виде и
доживе, они ипак ( морамо бити и ту искрени ) дођу и прођу а ви сте ти
који носите бреме и не носите само своје бреме, носите и наша
бремена и због тога захвалност читавог српског рода, никада не може
довољно јасно и гласно бити исказана вама који сте овде, који сте на
месту страшном, а исто тако на месту светом. Које малено место у
читавом свету на овако малом, условно речено, простору има 13 цркава,
тринаест светих олтара, тринаест видљивих трагова Божјег присуства,
тринаест громогласних порука ,,Не бој се мало стадо!“ То је могао да
каже само Онај који није користио реч, него нас је себи привео пре
свега бескрајном и безграничном и безусловном љубављу, која се
испољила у његовој крсној жртви, када је Христос пошао на Крст ради
наших грехова. Али и тријумфом његове љубави када је васкрсао из
мртвих победивши нашег највећег непријатеља - смрт и пролазност и због
тога све ово што овде постоји има у себи ткање трајања. Колико год да
је једна генерација маловремена како су то наши стари говорили, како
год да су дани једној генерацији ограничени без обзира да ли ће неко
живети педесет, седамдесет, деведесет па и читавих сто година, то је
још увек маловременост, то је срце времена у односу на вечност. Колико
год да је та маловременост наша реалност , ми знамо да је свачији
живот, живот оних који су крштени у име Оца и Сина и Светога Духа,
који и живе са Христом и у Христа, заправо уткан у вечност и да
категорије времена и простора апсолутно не могу да нас ограниче и због
тога је важно вазда имати на уму оне Христове речи из Јеванђеља ,, Не
бој се чадо!“То Христос данас говори сваком од нас ,,Не бој се!
Надјачао сам и много горе и веће и теже епидемије, пандемије него што
је ова садашња, надјачаћу и ову, али уз твоју помоћ, брате мој и
сестро моја!“. Која је то наша помоћ, драги моји коју ми Христу данас
можемо да укажемо? На који начин можемо да му помогнемо ми малени,
сићушни, безначајни. То тако с једне стране изгледа, али нико од нас
није ни мален, ни сићушан, ни безначајан у Божјим очима, јер смо
плаћени најскупљом могућом ценом, пречасном крвљу Христовом. То је наш
лек, оно што ослобађа од свих зала, од свих немоћи, од свих болести,
оно што је јаче од свих епидемија и пандемија. То не значи у
исто време да човек треба да иде главом кроз зид. Наш народ лепо каже
,,Чувај се и Бог ће те чувати!“ али наше надање прво мора да је
упућено ка Оцу, наше прибежиште је у Сину, а наша заштита, наш покров
је у Духу Светоме. И ко то у себи има, ко са Тројицом ујутру устане и
увече у своју постељу леже, том нико, никада, ништа не може, зато што
не може да уништи оно што је суштина, што је Божји дар, оно што је
Бог удахнуо у нас када постасмо душа жива. Нека је на радост и весеље,
на храброст, на одсуство страха, на здравље душе и тела свака Света
литургија, сваки празник, сваки Божји дан, да сте сви живи и здрави,
на многаја и благаја љета.
Прота Милош Весин је са народом Велике Хоче и Ораховца, поделио и свој став о дешавањима у Црној Гори везаним за прогон Српске цркве и народа:
-Ви чујете да већ месецима уназад, наша браћа у Црној Гори узвикују ту чувену паролу,, Не дамо светиње!“. То није парола, то је животни став! „Не дамо светиње“! Не кажу они само не дамо светиње у облику цркава и манастира, већ не дамо оно што је свето. Они кажу, не дамо светињу живота, а ту светињу управо ви браните овде. Не дамо светињу брака, не дамо светињу породице, не дамо светињу части и образа и због тога свако од вас заправо јесте један неми, али и те како у себи гласни сведок тога да и ми овде не дамо светиње. Јер ваше присуство ваш живот и оно што нас Србе на свим просторима света данас посебно храбри јесте чињеница када чујемо да је све више новорођених Срба на Косову и Метохији. Јер када се негде каже да је овде малени број и како то већ некада у нашем начину изражавања уме да поприми и један веома ружан призвук уз ону реч када неко каже,, па то је шака јада“, ја свакоме, Бог нек ми опрости, кажем ,,НЕ! То је шака поноса!“ И ако ичим ми данас као свеколико српство имамо да се поносимо то су наши Срби и Српкиње и српска деца на Косову и Метохији. Свако ваше дете је већ унапред припремљена жртва. Дај Боже да свако ваше дете доживи своје унуке, али дај Боже да свакоме од вас и свакоме од нас Господ подари ону снагу издржљивости и сведочења Христа, вере православне и достојанства и лепоте имена српског какву су имали они стасити, поносити, дивни дедови, оци, браћа и синови који пострадаше за крст часни, за слободу златну и као што рекох за слободу и достојанство српског имена. Бог нека им душе прости, а вама од срца и од душе, од Тројединог Бога блгагослов, а од нас, ваше браће, без обзира одакле долазимо нека је захвалност, што сте овде, што постојите и што чувате оно, чега многи од нас нажалост, више нису свесни да свима припада.
И да још једном на крају поновим одговор са почетка овог путовања, казао је при одласку из ВеликеХоче прота Милош Весин:
- Ево због овога је потребно да овде долазимо, да се окупљамо, да се Богу помолимо и да се заправо сви подсетимо, да ни једна од наших жртава на Косову и Метохији, и ниједан од изгубљених живота, није угашена свећа. Не, оне букте и шире пламен васкрсења кроз вечност.
Нема коментара:
Постави коментар