ЗАШТО ТРЕБА ОПРОСТИТИ НЕПРИЈАТЕЉИМА?

Црква нас учи да праштамо. Сваки дан покушавам да се сетим тога и да опростим својим непријатељима, јер знам да иза тога следи, опрости да би и теби било опроштено. Али ако насилник на монструозан начин убије дете, да ли родитељи могу, морају и да ли треба да опросте? Да ли је живот без детета цена којом ће родитељи платити и свој будући опрост? Бог воли да праштамо, али зашто? Да бисмо завредели живот у неком другом царству? Родитељи ће живети као у паклу на овом свету, зар је њима стало да оду у рај?

Ваше питање је од суштинске важности, али оно има најмање две гране одговора.   

Једна грана којом можемо кренути у одговор је то да ми стално покушавамо да разумемо судове Божије. Ограничено покушава да схвати оно што је неограничено. Наиме, основна ствар и проблем који имамо да бисмо разумели овакве ствари је у томе што се наше разумевање ослања на наше искуство. Ми немамо искуство смрти и онога што се дешава после смрти и каква је логика оних који су са оне стране. Ево Вам једног примера из наших живота којим посредно можете да разумете о чему Вам говорим. Када жена треба да се породи она зна да је очекују неисказани болови и има страх од тога. При порођају, заиста трпи неописиве болове, а када се дете роди и прими га у загрљај заборавља и на страх који је имала и на болове које је претрпела. Дакле, зашто се дешава нечија смрт остаје у домену Божијег промисла или допуштења. Само Он зна зашто неког узима пре времена по нашем суду да је пре времена.

Друга грана одговора на Ваше питање се односи на праштање. Родитељи имају право да задрже мржњу према том убици, али задржавањем мржње у себи неће учинити ништа добро ни себи ни детету. Сада долазимо до једног веома значајног момента. Како они могу да учине било шта за своје дете, ако је оно убијено, мртво? Ту је срж проблема! Да ли је дете мртво? Да ли је отишло у непостојање или је само усмрћено његово тело, а душа наставила да живи? Све смо ближи томе да то више није само ствар вере, него и наука са све више примера доказује да душа постоји и после смрти тела. Шта ћемо да радимо са душом детета? Борићемо се, наравно, да тој души буде што боље! Шта је за душу детета најбоље што можемо да јој омогућимо? Живот у рајским насељима, што ближе Богу! Како то можемо учинити? Тако што ћемо у име те душе да чинимо добра дела која ће се њој урачунати и помоћи јој да се пење у све лепша рајска насеља. Да ли је праштање једно од таквих добрих дела? Да, праштање је највеће добро дело које човек може да учини. Уједно, праштањем не да родитељи помажу свом детету на оном свету, већ и себи, јер праштањем избацују из себе мржњу. Задржавање мржње у себи је пакао, већ овде на земљи. Дакле, овим подвигом родитељи се боре за најбоље место у рају за њихово дете и у исто време се боре да и они овим подвигом заслуже, још овде на земљи, исто место у рају где ће се срести поново са својим дететом када дође време и онда неће више бити растанка, нити бола, нити страха, нити смрти, већ живот вечни!

Духовни одговор дао:

архимандрит #Михаило Биковић

#праштање, #prastanje, #праштати, #опростити, #prastati, #oprostiti, #smrt, #смрт, #деца, #deca,