11111111111111

Претражи овај блог

среда, 6. новембар 2019.

Архимандрит Софроније (Сахаров) о јереси цариградског неопапизма у светлости православне тријадологије


Глава Васељенске Православне Цркве је Христос

Тренутно се налазимо у фази заоштравања унутрашњег црквеног проблема који се може назвати „самополагање“ Цариградске патријаршије за наводну главу Васељенске Православне Цркве.
Заправо, овај проблем постоји већ више деценија и има корен дубоко у историји Цркве.Наравно, повезан је са општом склоношћу човека према греху гордости с којим се непрестано води борба, која се понекад појачава кад човек прими свештени чин. Страшно искуство Јуде који је Тајну вечеру, као и многе друге трпезе делио са Христом представља истакнути пример за све векове и народе. По сведочанству мноштва светих отаца грех гордости представља корен сваког пада у грех. И овај грех наноси изузетно велику штету црквеном телу, свем народу Божијем, на чијем челу у ствари стоји Сам најсмиренији и најкроткији Господ наш Исус Христос.

Идеју савременог богословског поимања света Цариградске патријаршије о патријарху Цариграда као о „глави свих православаца“ разобличавају велики свеци из ранијих времена – поглавари ове катедре. Да, сваки патријарх је управо „поглавар“, а не „глава“ Цркве. Светитељи Григорије Богослов и Јован Златоусти позивајући се на Свето Писмо сведоче о томе да имамо једног Главу Цркве – Христа 1). „Ми представљамо једну Цркву, складно састављени чланови једне Главе“ – Господа Исуса Христа 2).

Идеја неопапизма у ХХ веку


У Цариградској Цркви су се идеје источног неопапизма активирале у ХХ веку. Још 1950. године, пре скоро 70 година, архимандрит Софроније (Сахаров) је сведочио да постоје опасне тенденције у Цариградској патријаршији које се појачавају:

„Тренутно се у самим недрима наше Свете Цркве појавила велика опасност од извртања догматског учења о њој, дакле опасност од извртања њеног бића, зато што је догматска свест органски повезана са свим током унутрашњег духовног живота. Промените било шта у догматској свести и неизбежно ће се у одговарајућој мери променити и обличје вашег духовног бића. И обрнуто: скретање од истине у унутрашњем духовном животу довешће до промене у догматској свести. Губитак догматске истине ће за своју обавезну последицу имати губитак могућности истинске спознаје Бога, чија је пуноћа дата Цркви... Извртање било чега појединачног одразиће се и на целину. Ако сад изврнемо учење о Цркви, дакле... и обличје њеног постојања, како она може да послужи својим синовима као пут ка Истини? Упитаћете у чему се сад види ово извртање? Одговарамо: у цариградском неопапизму који из теоријске фазе покушава да брзо пређе у практичну 3).

Као што истиче архимандрит Софроније, „папистичке тенденције“ су сасвим нормалне у палом свету. Притом, нажалост, „нису својствене само старом Риму, већ и Истоку, где су се више пута зачињале у Византији. Међутим, Бог је до сада чувао Источну Цркву и ове тенденције су се гасиле не реметећи дубоки мир Цркве“ 4).

Као пример опасног „варничења“ у животу који изазива грех гордости може се навести давнашњи спор о томе да ли поглавар Цариградске Цркве може носити титулу „васељенски“! За слабе покушаје да се овај термин који припада свој црквеној пуноћи припише поглаварима једне од помесних Цркава захваљујући идеје о „васељени“ као православној империји, односно Византијском царству, нема нимало озбиљних потврда.

Тако А. В. Карташов наводи „сведочанство Анастасија Библиотекара (IX в.) који је такође био апокризијар папе у Цариграду“ о томе да се у Византији примена термина „васељенски“ кад су цариградски патријарси у питању оправдавала тиме што је значење термина сужавано на „источно-царски, свегрчки, свевизантијски“ 5). Међутим, по мишљењу самог Карташова који је истицао неоправданост датог „сужавања“ пракса примене титуле „васељенски“ за патријархе директно је повезана „с тенденцијом узвишавања“ 6). Није случајно што наводи историјска сведочанства о несагласности, чак и о негодовању светитеља Григорија Великог поводом прихватања и утврђивања овакве праксе на Истоку. Јер само Јеванђеље нам говори о васељени управо као о целом свету у којем треба да буде проповедано: „И проповедаће се ово јеванђеље о Царству по свему свету (ἐν ὅλῃ τῇ οἰκουμένῃ)“ (Мт. 24, 14).

У светоотачким делима термин „васељенски“ се углавном не користи у уском смислу „византијског“ света, већ за означавање целог људског света. Тако светитељ Кирил Јерусалимски у својим „Беседама оглашенима“ каже да је „Исус преузео на Себе грехове васељене“ 7), док је првосаздани Адам својим грехом привукао „смрт у целом свету“ 8). Сабори који се називају „васељенским“ и које је Црква признала као такве нипошто нису били чисто „византијска“ појава, већ су имали, данас имају, и увек ће имати управо светски значај, пошто представљају највиши орган власти с људске стране наше Цркве!

Дакле, уколико једна помесна Црква присвоји титулу која одговара свој пуноћи Саборне Цркве (једно од својстава Саборне и Једне Христове Цркве јесте да је Васељенска) то се не може тумачити другачије осим као узурпација од стране једне црквене „ипостаси“, једне помесне Цркве оног својства које припада свим црквеним ипостасима заједно, иако у суштини представља природно, а не ипостасно својство. Ову линију узурпације општих црквених својстава појединачне помесне Цркве касније су прихватили римокатолици и присвојили својој помесној Цркви свецрквену титулу „католички“, односно саборни.

Данас је титула „васељенски“ која се (у суштини незаконито) задржала код поглавара помесне Цариградске Цркве постепено почела да се претвара од чисто титуларне у смисаону, која лицима која је поседују наводно даје право на првенство ауторитета и власти.

Догмат о Светој Тројици као основа учења о Цркви

Један од одговора на активирање сличних тенденција представља чланак архимандрита Софронија „Јединство Цркве угледу на Јединство Свете Тројице“. У њеној основи се налази тврдња да основу учења о Цркви – православне еклесиологије – представља учење о Светој Тројици – православна Тријадологија. „Саборни принцип Православне Цркве је битије по угледу на једносушну и нераздељиву Тројицу,“ 9) – ово је главна мисао архимандрита Софронија. Чињеница да аутор у први план истиче тријадолошки аспект изазвана је опасношћу од подела и повреда тела Христове Цркве коју са собом доноси неопапизам.

„Пуноћа догматског живота Цркве, – пише о.Софроније, – никад се не прекида и не смањује у суштини. Међутим, у различитим историјским епохама овај или онај аспект јединственог, органски-целовитог догматског учења Цркве долази у центар пажње због опасности која прети у виду губитка истине у целини због губитка у појединачном.“ 10)

Губитак догматског виђења, предавање позиција које се одражава на историјско обличје Цркве далеко од савршенства на које је позвана, дешава се због оскудице љубави. „Изгубили смо љубав и отуда потичу наше поделе и нехришћанске тежње ка власти над браћом,“ 11) „зато смо неспособни да дубоко спознамо своју свељудску једносушност и једнакост“ 12).

Као што је нешто пре архимандрита Софронија о савременим реалијама црквеног живота говорио атонски аскета и богослов јеросхимонах Теодосије Каруљски († 1937): „Католичанску истину сад не треба да дефинишемо по садашњој, нажалост, разливеној ‘општецрквеној свести’, чија нам јасност данас ‘толико недостаје’, већ на основу ‘општецрквеног предања’ које је у складу с древном Црквом“ 13).

Односно, ни из далека не треба „опште“ или политички ангажовано мишљење, већ црквено предање да постане критеријум истине за нас у свим сложеним питањима данашњице. Као што каже В. Н. Лоски, ово је потребно да би се „католичанска веродостојност актуализовала“ 14) у свести хришћана који све више губе парадоксално црквено мишљење, сразмерно оскудевању љубави, као што је у Јеванђељу и предсказано.

Преподобни Сергије Радоњешки је учио наше претке: „Гледањем у Свету Тројицу превладава се мрска неслога овога света.“ Превладавање неслоге и распада може се остварити само у Цркви, чије виђење у светлости догме о Тројици омогућава људима да мисле, живе и чувају црквено јединство по угледу на Триједино Битије. У недокучивом савршенству Тројичног Битија по мишљењу архимандрита Софронија ми видимо „утврђивање у једнакој божанствености, једнакој царствености, једнаком господству... једнакој апсолутности Три Лица Свете Тројице“ 15). И као што у животу унутар Тројице нема „ни сенке потчињавања, субординације“ 16), тако и односи између Помесних Цркава које су призване да се угледају на Триједино Битије, искључују било какву међусобну доминацију.

Догма о Светој Тројици сведочи о савршеној љубави, „која искључује сваку врсту власти једног Лица над другима“. Зато Црква одбацује „све облике субординационизма исповедајући о Светој Тројици: „Ништа (у Њој) није веће и ништа није мање: већ су целе три ипостаси, међусобно увек постојеће и једнаке“ 17). Тријадолошки субординационизам, истиче о.Софроније „који је пренет на структуру Цркве претвара се у облике папизма који представља паралелу овог или оног облика тријадолошког субординационизма. Дакле, римски папизам, који узводи римског епископа на степен који га одваја од свег осталог тела Цркве, који га чини не само већим, већ и ИНОСУШНИМ, представља пример еклесиолошког субординационизма који одговара онтолошком аспекту аријанског тријадолошког субординационизма“ 18). У коначном, римокатоличко филиоквистичко богословље је довело до „својеврсног христоцентризма“ кад Свети Дух „губи Своју једнаку апсолутност са Оцем и Сином постајући само Христова сила, сила која је предата власти и нахођењу римског епископа“ 19).

О јереси цариградског неопапизма

Дакле, још средином ХХ века архимандрит Софроније нас је упозоравао да се цариградски неопапизам, без обзира на то што се налазио у стању зачетка, врло брзо развија. Он је „већ много пута променио своје лице и зато га није могуће јасно окарактерисати“ 20). Његове присталице су „прво прогласиле да Цариград има предност права јурисдикције ‘зато што има првенство у Васељенској Цркви’. Затим су почели да тврде да Цариград има право као највиша апелациона инстанца у Васељенској Цркви заборављајући на вишевековну борбу против претензија Рима на ово право; заборављајући да су управо ове претензије Рима довеле до велике и коначне поделе Цркава (1054)“ 21). Присталице цариградског неопапизма су такође заборавиле да је на Фирентинском сабору 1439. године Рим на сличан начин покушавао да издејствује да му Исток призна „право највише апелационе инстанце у Васељенској Цркви“ 22). Међутим, канони васељенских и помесних сабора негирају да било која помесна Црква има овакво право. И сама Цариградска Црква се чврсто придржавала овог православног става у борби против претензија Рима.

„Прихвативши римокатолички принцип развоја, – наставља о.Софроније, – они су објавили да Цариград има искључиво право на сву православну дијаспору у свету, негирајући такво право другим аутокефалним Црквама у погледу своје дијаспоре. Немајући за то никакве основе ни у канонском устројству Цркве, ни у њеној вишевековној пракси, они су попут првог Рима почели да тврде да ова права немају на основу канона, већ на основу заповести ‘Самог Бога’“ 23).

Архимандрит Софроније са чуђењем наводи њихове речи по којима им је „БОГ (?) заповедио“ „да чувају не само јединство вере и благодатних установа, не само јединство у љубави, већ и нераскидиво ЈЕДИНСТВО свете хијерархије и ЦРКВЕНОГ УПРАВЉАЊА како у ЦЕЛОЈ ВАСЕЉЕНИ, тако и на сваком месту где постоји Црква“ 24). Колико далеко може отићи слична мисао и где се налази граница тврдњи овакве врсте, не говоримо више о догматској граници, али макар о моралној, просто људској?

По речима архимандрита Софронија „римски папизам је хијерархијско устројство довео ‘до краја’ издвојивши из целог тела Цркве једног епископа као јединственог носиоца непогрешивости и самим тим је у битију Цркве изгубио слику битија Свете Тројице, Њене једносушности и равноправности Ипостаси“ 25). Истим путем је кренуо цариградски неопапизам који је најистакнутији израз нашао у „Окружној посланици“ патријарха Атинагоре која је издата 1955. године. Логика посланице је једноставна:

„Ако је први Рим отпао, на његово место долази други Рим, с истим правима и аргументацијом“ 26).

Овом посланицом се припадност Васељенској Цркви доводи „у директну зависност од везе с Цариградом“ – другим Римом. Да, Цариград „још не тврди да се његова суштина разликује од других аутокефалних Цркава, али их већ сматра мањима од себе: Цариград је све, Он је Васељенска Црква, а друге су делови и само у оној мери у којој припадају Васељенској Цркви, колико су повезане с Цариградом“ 27).

„Треба ли говорити – пита о.Софроније – о томе да овај облик папизма такође представља еклесиолошку јерес као и римски папизам? Да ли треба говорити о томе да ће уколико се оствари у животу Цркве неизбежно довести до извртања целог духовног облика нашег постојања? Повезујући, попут првог Рима искључива права на власт и наставништво у Цркви с локалним моментом (а кад се ради о Цариграду треба додати и расним – грчким) 28), он нас враћа временима за која читамо у Јеванђељу: ‘Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму место где се треба клањати.’ (Јн. 4, 20) 29).

О томе да је Цариград прекршио принцип аутокефалије

Уколико говоримо о садашњем времену лаж црквено-политичких амбиција истамбулских кројача црквено-политичке карте света посебно се запажа у томе што наводно штитећи право других Цркава на аутокефалност Цариград, изашавши ван граница, како канонског, тако и догматског поља, грубо крши ово право, пошто својим поступцима руши сам принцип аутокефалности. Тако откривајући један од најбитнијих момената из Енциклике патријарха Атинагоре архимандрит Софроније говори о очигледној тенденцији „подривања принципа једнаког достојанства аутокефалних помесних Цркава“, другим речима, ради се о борби Цариграда против „принципа аутокефалности“ 30).

Истичући да Црква не мисли и не верује тако о.Софроније пише: „Једна Црква је пре свега Света Црква... Јединство Божије и јединство Цркве и Господа представља извор јединства Цркве. Црква је једна и због тога што има јединствени извор Своје светости и не може да не буде јединствена због Своје светости... Кад апостол Павле говори о јединству Цркве он га не доводи у зависност од потчињавања јединственој управи, већ од причешћивања једним хлебом Тела и Крви Господње (1 Кор. 10, 14-17) и од тога да Црква има једну Главу – Христа (Еф. 4, 15-16)“ 31).

Као потврда служе речи професора С. В. Тројицког:

„Добијајући своје освећење непосредно одозго од Духа Божијег свака помесна Црква остаје сама себи довољна, али пошто је овај извор освећивања један, она уједно остаје и јединствена Црква. Не може постојати никакав заједнички земаљски центар којем треба да буду потчињене све помесне Цркве, јер би постојање оваквог центра уз постојање заједничког небеског центра, уносило дуализам у Цркву и реметио би јединство“ 32).

Чак и ако се допусти да се Цариград „заиста може назвати Мајком свих Црква... свеједно ће, – истиче о.Софроније, – извођење потчињавања из чињенице историјског материнства – представљати одступање од православне тријадологије по којој Очинство или Синовство не укида пуноћу једнакости. Оно што се рађа из суштине је једнако Ономе што рађа. То је мишљење светих отаца.“ 33)

Ради још веће потврде наведене мисли архимандрит Софроније наводи пример Јерусалимске Цркве која је „једина неспорна Мајка свих Цркава, не искључујући и први Рим“ 34). Она представља очигледан пример за то „да се у животу Цркве чињеница материнства није сматрала за основу не само власти, већ чак ни части“ 35).

„Рим се хвали Петровим гробом. У Јерусалиму је Најсветлији Гроб Самог Спаситеља света. Рим се хвали ‘јарко црвеном крвљу’ Петра и Павла. У Јерусалиму је Своју божанску Крв пролио Искупитељ света. Рим се хвали славом ‘вечног града’. У Јерусалиму је учио, страдао и васкрсао Велики Цар Славе – Господ. Тамо, на Маслинској гори Он је благословио ученике и у слави се вазнео на небо. Тамо, у Сионској горњој одаји Свети Дух је сишао на апостоле и људе који су били с њима, односно на Васељенску Цркву. Тамо је протекао живот Најсветије Богомајке. Тамо је одржан први Апостолски сабор под председавањем Јакова, брата Господњег. И без обзира на све то, у периоду до Првог Васељенског сабора он је изгубио чак и своју самосталност и потчињавао се митрополиту Кесарије палестинске.“ 36)

Нема ничег чудног у томе што је Цариград започео борбу с аутокефалношћу помесних Цркава, јер је „таква природа сваког папизма“ 37). Истакавши да римокатолицизам не може да се помири с „аутокефалношћу“ архимандрит Софроније се ради веће очигледности позива на речи римокатоличког богослова, свештеника С. Тишкевича:

„У Цркви је дозвољено појачавање и слабљење ‘централизације’, у зависности од услова времена и места; али нипошто није дозвољена потпуна аутокефалност помесних Цркава: Црква би постала поликефална, вишеглава, што је незамисливо с тачке гледишта њене богочовечанске природе... У Цркви може постојати само једна хијерархија; федерација неколико потпуно самосталних хијерархија се коси са њеном суштином.“ 38)

Видимо да се у оваквој парадигми устројство Цркве не предлаже по угледу на Свету Тројицу, већ по потпуно земаљској слици у чијој основи се налази идеја о административном центру попут „непогрешивог Ватикана“ чије апологете изјављују:

„Никад немојмо заборавити да између Бога и нас постоји нешто што нас повезује, то што нас повезује је Рим.“ 39)

Истом идејом одише „Посланица“ првосвештеника „другог Рима“, као и црквена политика његових наследника који инсистирају на „вези с Цариградском катедром и потчињавању истој као обавезном услову за пребивање у Васељенској Цркви“ 40).

„Ко ће од истинских хришћана који се клањају ‘у духу и истини’ прихватити ову реч? – пита о.Софроније. – А ако, претпоставимо да, због ове или оне катастрофе с лица земље нестану први и други Рим, зар ће свет остати без истинске везе с Богом, зато што су нестале карике које нас повезују с Њим? Не, то је туђи глас (Јн. 10, 5). То није наша хришћанска вера.“ 41)

Говорећи против неопапизма који се појавио у недрима Свете Цркве архимандрит Софроније истиче:

„Ми одбацујемо сваки ‘Рим’: и први, и други и трећи, уколико се ради о уношењу принципа субординације у биће наше Цркве. И римски, и цариградски, и московски, и лондонски, и париски, и њујоршки, и сваки други папизам одбацујемо као еклесиолошку јерес која изврће хришћанство.“ 42)

Веродостојно исповедани принцип аутокефалности у чијој основи се налази свест о једносушности говори нам о једнаком достојанству помесних Цркава, по угледу на једнако достојанство Лица Свете Тројице:

„Ни место, ни титула, ни расно порекло у Цркви не дају предност у смислу власти или наставништва у односу на друга места и народе.“ 43)

То је догматско виђење и осмишљавање принципа аутокефалности које нам у есхатолошкој перспективи, у свом последњем остварењу омогућава да говоримо „о заједничкој нади да не само свака помесна Црква, већ и сваки њен поједини члан, свака појединачна личност-испостас, треба да буду носиоци СВЕ КАТОЛИЧАНСКЕ ПУНОЋЕ црквеног битија по угледу на Свету Тројицу, где је свака Ипостас носилац све апсолутне пуноће Божанског Битија; разуме се, не захваљујући укидању или апсорбовању других Лица-Ипостаси, већ кроз пребивање у пуноћи и целовитости јединства суштина“ 44).

Видећи звезду-водиљу чувамо се од грешке да снизимо и умањимо предвечну замисао Бога о човеку, о Његовој Цркви. Наравно, постајући сведоци онога што се дешава морамо видети „како је далеко обличје историјског живота Цркве које видимо споља од оног савршенства на које смо позвани...“ 45) Ипак, превладавање „мрске неслоге овога света“ сваког члана Христове Цркве подстиче на то да у саборном јединству тражи од Бога заповеђено јединство по речима Спаситеља: „Да сви буду једно“ (Јн. 17, 21), и савршенство: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш Небески“ (Мт. 5, 48). Ово савршенство по угледу на Божанско Тријединство у историји и животу Цркве испољава се у „саборности и аутокефалности“, односно „у слободи саборне љубави и једнакости једносушности“ 46), што служи као потврда нераскидиве везе између православне еклесиологије и православне тријадологије.

О догматском виђењу и црквеној свести

У контексту савремених догађаја још једном се уверавамо у то у којој мери догматско виђење одређује духовну, канонску и сваку другу област живота Цркве. И без обзира на то што „пројекција нетрулежног, благодатног начела Цркве у условима нашег земаљског, палог битија неизбежно поприма извесну условност, због чега канонско устројство Цркве не представља апсолутну правну норму“, оно увек без промене увек чува своје дубоке корене, своју суштину, и не може противречити нашој догматској свести“ 47), као што учење о Цркви не може противречити учењу о Светој Тројици.

Уколико то применимо на данашњу ситуацију можемо видети како се присталице „украјинске аутокефалије“ труде да нивелишу управо догматски аспект питања покушавајући да га „реше“ ван црквеног поља и разматрања. Зато, без обзира на аргументе које наводе како би своје првенство образложили они који га желе и који покушавају да га остваре – све је то у суштини, испољавање фарисејства, лицемерног поступања против љубави, а то значи греха који не представља само обично ремећење етичке норме, већ злочин против Очеве љубави.

Нажалост, најновији поступци Фанара су поново довели у опасност очување мира и црквеног јединства. Патријарх Вартоломеј је једнострано донео одлуку која очигледно носи у себи поделу, не лечење раскола, већ његово још веће продубљавање. И какве год канонске и историјске разлоге да наводи за оправдање својих поступака, у њима нема ни јеванђељског духа, ни братске љубави, већ постоји само покушај да утврди своју власт и надмоћ у односу на „мање“. Тежња ка власти која уништава све на земљи, представља резултат испадања из догматске свести и губитка црквеног мишљења код оних који су, наизглед пре свих позвани да чувају јединство које нам је Бог заповедио. Они својевремено нису чули глас људи, који су их, као архимандрит Софроније, позивали да буду свесни „предстојећих... догматских питања као питања од кардиналног значаја у делу спасења“ 48).

Архимандрит Софроније је говорио непосредно о духу властољубља и тежње ка господарењу, којим су били заражени цариградски патријарси, који су прво подржали (Мелетије IV) раскол обновљенчества и задали ударац поглавару – светитељу Тихону Московском у најтеже време искушења за Руску Цркву, и који су затим наступили (Атинагора) с доктрином о искључивим правима цариградског патријарха. Њихови поступци по дубоком уверењу архимандрита Софронија нису представљали само најгрубље гажење канона, већ, пре свега последицу озбиљне догматске грешке коју су учинили поглавари цариградске катедре и њихове присталице. У својој тежњи ка власти и доминацији постали су слични кнезовима овога света који седе на „врху пирамиде човечанства“ и владају народима. Како је то туђе духу Христа Који „није дошао да Му служе, већ да послужи и да положи Своју душу за искупљење многих“ (Мт. 20, 28). Христос је, – рећи ће о.Софроније, – „дошао и окренуо пирамиду људског постојања“ 49) и зато „они који иду за Њим иду истим путем: силазе доле како би се сјединили с Главом обрнуте пирамиде, хришћанин иде доле, тамо – у дубину окренуте пирамиде где се налази концентрација страшног притиска где је Онај Који је преузео грех света – Христос“ 50). То је истинско кретање – кретање љубави која је по мишљењу светих отаца увек смирена. Зато и власт, тим пре власт у Цркви, о.Софроније схвата „као служење свима и свакоме, као бригу о најслабијима“ 51).

У закључку ћемо, по угледу на архимандрита Софронија, навести речи патријарха Алексија I, које подсећају на молитву за јединство Цркве. Његова мисао се односила на првосвештенство првог Рима, али се у светлости данашњих догађаја у потпуности може прихватити као молитва за првосвештенство другог Рима:

„Христос је рекао Својим ученицима: ‘Који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга’ (Мт. 20, 26-27). Нека Господ просветли мислене очи римског (и цариградског) првосвештенства и нека оно, уз помоћ Божију, прими силу Духа како би се одрекло частољубиве тежње да утврди своје земаљско поглаварство међу свим апостолским следбеницима!“ 52)

Јеромонах Кирил (Зинковски)

Јеромонах Методије (Зинковски)

Јеромонах Варнава (Снитко)

Са руског Марина Тодић

01 / 11 / 2019

-------------------------------------
[1] Григорий Богослов, свт. Слово 37. На евангельские слова: «Егда сконча Иисус словеса сия...» // Он же. Творения. В 2-х т. СПб.: Типография П. П. Сойкина, 1912. Т. 1. C. 510–522, здесь: С. 514.

[2] Иоанн Златоуст, свт. Беседы на Деяния Апостольские. Беседа 24. 4 // Творения отца нашего, свт. Иоанна Златоуста, архиеп. Константинопольского в русском переводе. В 12-ти т. СПб.: Издание СПбДА, 1898–1906. Т. 9. Ч. 1. С. 226–235, здесь: С. 234.

[3] Софроний (Сахаров), иером. Единство Церкви по образу Единства Святой Троицы (Православная Триадология как основа Православной Экклезиологии) // Вестник Русского Западно-Европейского Патриаршего Экзархата. 1950. № 2–3. С. 8–32, здесь: С. 18–19.

[4] Исто. С. 19.

[5] „Кад сам налазећи се у Цариграду често осуђивао Грке због речи ‘васељенски’ и прекоревао их због таштине и гордости они су негодовали говорећи да патријарха не називају васељенским – икуменикос (што су многи превели речју ‘универсалис’) зато што је он епископ целог света, већ зато што има власт да руководи једним делом света у којем живе хришћани. Оно што Грци називају васељеном – икумени, код Латина означава не само ‘свет (orbis terrarum)’, од којег у смислу ‘васељене’ и потиче назив ‘васељенски’, већ и ‘свако обитавалиште или настањено место’. Икуменикос је овде значило: ‘који се односи на источно царство, свегрчки, свевизантијски’“ (Карташев А. В. Вселенские Соборы. Клин: Христианская жизнь, 2002. С. 479).

[6] Исто. С. 478.

[7] Кирилл Иерусалимский, свт. Поучение огласительное 3. 9 // Он же. Поучения огласительные и тайноводственные. М.: Издательство Благовест, 2010. С. 36–47, здесь: С. 44.

[8] Кирилл Иерусалимский, свт. Поучение огласительное 13. 2 // Там же. С. 180–209, здесь: С. 181.

[9] Софроний (Сахаров), иером. Единство Церкви по образу Единства Святой Троицы. C. 17.

[10] Исто. C. 16.

[11] Исто. C. 17.

[12] Исто.

[13] Глас са Атона. Светогорски јеросхимонах Теодосије Каруљски о старом и новом календару // http://afonit.info/biblioteka/nasledie-svyatoj-gory/o-novom-i-starom-stile

[14] Лосский В. Н. Кафолическое сознание. Антропологическое приложение догмата Церкви // Журнал Московской Патриархии. 1969, № 10. C. 74-80, здесь: С. 80.

[15] Софроний (Сахаров), иером. Единство Церкви по образу Единства Святой Троицы. C. 17.

[16] Исто.

[17] Исто. C. 20.

[18] Исто.

[19] Исто.

[20] Исто.

[21] Исто. C. 20–21.

[22] Исто. C. 21.

[23] Исто.

[24] Исто.

[25] Исто. C. 24.

[26] Цит. по: исто.

[27] Исто. C. 25.

[28] Довољно је видети тврдњу актуелног поглавара Цариградске Цркве о томе да „Словени не могу да се помире с првенством наше (грчке) нације у православљу“! В.: URL: http://nk.org.ua/politika/varfolomey-slavyane-ne-mogut-smiritsya-s-pervenstvom-nashey-natsii-v-pravoslavii-167074 (датум обраћања 01.12.2018). Док је јерес етнофилетизма Црква осудила већ одавно, на помесном Цариградском сабору 1872. године.

[29] Софроний (Сахаров), иером. Единство Церкви по образу Единства Святой Троицы. C. 25.

[30] Исто. C. 27.

[31] Исто. C. 25.

[32] Троицкий С. В. О церковной автокефалии // Журнал Московской Патриархии. 1948, № 7. С. 33–54, здесь: С. 34.

[33] Софроний (Сахаров), иером. Единство Церкви по образу Единства Святой Троицы. C. 25.

[34] Исто.

[35] Исто.

[36] Исто.

[37] Исто. C. 28.

[38] Исто. С. 32. В.: Тышкевич С. Церковь Богочеловека. Львов: Типография Варяг, 1993. С. 70, 256.

[39] Исто. С. 32.

[40] Исто.

[41] Исто.

[42] Исто. C. 31.

[43] Исто. C. 30.

[44] Исто. C. 31.

[45] Исто. C. 17.

[46] Исто.

[47] Исто. C. 32.

[48] Исто. C. 17.

[49] Софроний (Сахаров), архим. Духовные беседы: В 2 т. Т. 2. Свято-Иоанно-Предтеченский монастырь, Эссекс-М., 2007. С. 131.

[50] Софроний (Сахаров), архим. Преподобный Силуан Афонский. Свято-Троицкая Сергиева Лавра, 2010. С. 266.

[51] Софроний (Сахаров), архим. Письма близким людям. М., 1997. С. 117.

[52] Деяния Московского Совещания глав и представителей автокефальных православных Церквей в связи с празднованием 500-летия автокефалии Русской Православной Церкви. М.: Изд. Московской Патриархии, 1949. Т. 1. С. 90.
 

Извор: Православие.ру 


Нема коментара:

Постави коментар