НЕДЕЉА ЧЕТВРТА ПО ДУХОВИМА - Мисли за сваки дан у години

ПОНЕДЕЉАК

Царство небеско с напором се узима и подвижници га задобијају (Мт.11,12). Царство се достиже са напором, са трудом и усиљем, са тешким подвизима. Због тога га достижу само они који воде напоран,
подвижнички живот. Они на путу ка Царству одбијају сваку врсту утеха. Oнe, у својим разним видовима, удаљавају од Царства. Код нас, данас, међутим, једино и постоји брига о утехама, ретко душевним, а већином телесним: како појести, попити, провеселити се, проћи и бити окружен раскошом. На позив на царску гозбу рекли су: „Изговори ме“, премда је и у њему (тј. Царству) вечера и то царска, каква ни на ум никоме не долази. Међутим, она не одговара нашем укусу. Оно што се тамо сматра слатким, нама је горко; шта је тамо пријатно, нама је одбојно; шта тамо весели, нас притиска – у свему смо се разишли. И Царство са подвижницима који га задобијају одлази од нас. Но, ми смо томе ради. Чак бисмо да их што пре отерамо. Договарамо се како то да учинимо. Ипак, лукавима недостаје силе за успех.

УТОРАК

Господ говори да смо ми, који не слушамо Јеванђеље, слични онима којима певају веселе песме – а они не играју; или, којима певају тужне – а они не плачу. То значи да смо слични онима са којима се ништа не може урадити. Нама обећавају Царство небеско, пресветло и прерадосно, а ми ни да мрднемо – као да нам се и не говори. Прете нам Судом незаобилазним и мукама без краја, а ми се не узнемиравамо – као да и не чујемо. Заборавивши се, изгубили смо свако осећање истинског самоочувања. Идемо као вођени право на погубљење и не показујемо никакву бригу о своме уделу. Опустили смо руке, предали се нехату: шта буде нека буде! Ето какав је наш положај! Зар нису због тога честа самоубиства? И то је плод садашњих учења, садашњих погледа на човека и његово значење! Ето вам прогреса! Ето вам и просвете! Боље је бити крајњи незналица и са страхом Божијим душу своју спасти, него стећи име просвећеног, а погинути навек, и читавог живота се не сетити на оно што ћe бити после смрти. Из речи Божије о Царству небесном и аду неће се изоставити ни једно слово. Ову истину нека свако прими ка срцу као ствар која се лично њега тиче, и нека се постара о себи колико му је могуће и колико му је још времена остало.

СРЕДА

Господ је учинио много чудеса у Капернауму, Витсаиди и Хоразину. Међутим, број оних који су поверовали није одговарао броју чудеса. Због тога је Он строго изобличавао те градове и пресудио да ћe у Дан суда лакше бити Тиру и Сидону, Содому и Гомору, него њима. По том обрасцу и ми треба о себи да судимо. Колико је знамења Господ пројавио над Русијом, избављајући је од јачих непријатеља и покоравајући јој народе! Колико јој је даровао трајних блага која непрестано точе знамења: свете мошти и чудотворне иконе, расејане по целој Русији! Па опет, у наше дане Руси почињу да се удаљују од вере: један број људи сасвим и свестрано пада у неверје, други – отпада у протестантизам, трећи – тајно испреда своја веровања у којима xoћe да помеша и спиритизам и геолошка наклапања са Божанским Откривењем. Зло расте: зловерје и неверје подижу главу, а вера и Православље слабе. Зар већ нећемо да се уразумимо?… И доћи ћe најзад и код нас до онога што се десило, на пример, код Француза… Ако се то деси, шта мислите како ће нам бити у Дан суда: после таквих милости Божијих на нама? Господе, спаси и помилуј православну Русију. Јер, Твоја праведна претња долази!

ЧЕТВРТАК

Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћy вас одморити (Мт.11,28). О Божанског, о љубљеног, о најслађег гласа Твога! Пођимо сви за Господом који нас зове! Но, пре тога треба осетити оно што је нама тешко и напорно – да смо пуни грехова и да су нам тешки. Од тог осећања ћe се родити потреба тражења олакшања. Тада ће нам вера указати на једино прибежиште у Господу Спаситељу и наши кораци ће се сами ка Њему управити. Душа која је пожелела да се избави од грехова зна шта да каже Господу: „Узми са мене тешко греховно бреме, а ја ћу узети Твоје лако иго“. Тако и бива: Господ прашта грехе, а душа почиње да живи по Његовим заповестима. Заповести су – иго, а греси – бреме. Но, упоредивши једно и друго, душа налази да је иго заповести лако као перо, а бреме грехова тешко као гора. Зато се не бојмо, већ радо примимо благо иго Господње и Његово лако бреме! Само ћемо тако, и никако друкчије, наћи одмор својим душама.

ПЕТАК

Када бисте пак знали шта је то: Милост хоћу а не жртвоприношење, не бисте осуђивали невине (Мт.12,7). Да бисмо се избавили од греха осуђивања, треба да имамо милостиво срце. Милостиво срце не само да неће да осуди онога кога сматрају преступником закона, него ни онога чији је грех свима очигледан. Уместо да суди, оно ћe имати сажаљења и пре ће бити готово да плаче, неголи да укорава. И заиста, грех осуђивања је плод немилостивог и злурадог срца, које налази задовољство у понижавању ближњег, у оцрњивању његовог имена, у унижавању његове части. То дело је човекоубиствено, и чини се по духу онога који је човекоубица од искони. Ту бива и много клевете која исходи из истог извора, јер ђаво и јест ђаво (дiaвoлъ) по томе што клевеће, и свагда распростире клевету. Пожури се да разбудиш у себи жалост сваки пут кад се у теби јави зли позив на осуђивање. Са жалостивим срцем се обрати молитвом Господу да све нас помилује: не само онога кога смо хтели осудити, него и нас, и то можда чак и више него њега. Такођe ће зли позив замрети.

СУБОТА

Једноме који је хтео да пође за Њиме, Господ је рекао: Син Човечји нема где главе заклонити. Другоме, пак, који је хтео претходно да сахрани оца, Он говори: „Остави мртвог. Њега ћe сахранити други, а ти хајде за мном“ (Мт.8,16-22). Значи, ко xoћe да иде за Господом, не треба да очекује никакву утеху на земљи, већ једино лишавања, невоље и жалости. Он треба да зна да животне бриге, ни оне дозвољене (законите), нису сагласне са тим следовањем. Потребно је одлучно се одвојити од свега, како нас већ више ништа не би везивало за земљу, а затим се спремити на свакојака страдања или крст. Снабдевши се на такав начин, треба поћи за Господом. Таква је сама воља Господња! Но, за кога важи та заповест: за апостоле само или за све Хришћане? Нека сваки сам расуди. Да ли је свима казано: „Одрекни се себе и узми крст“? Да ли је свима казано: „Љуби Господа више него оца и мајку, 6paћy и сестре, жену и децу“? Закључак је јасан. Али, ко то може? Једном су и апостоли нешто слично питали Господа. Он је одговорио: Што је људима немогуће Богује могуће (Лк.18,27).

НЕДЕЉА ЧЕТВРТА ПО ДУХОВИМА

Каква је само вера капетана! Задивила је и самог Господа (Мт.8,5). Њена суштина је у исповедању Господа Богом свега, свемоћним Владиком и Наредбодавцем свему што постоји. Због тога је и молио: „Само реци реч и оздравиће слуга мој. Верујем да се Теби све потчињава и да све слуша Твоје наредбе“. Такву веру Господ тражи од свих. Такву и од нас очекује. Ко има такву веру, ни у чему нeћe оскудевати, и добиће све што тражи. Тако је обећao сам Господ. О, када бисмо и ми пошли за таквом вером! Но, и она је дар, и тај дар треба тражити и то опет – са вером. Тражимо је, у крајњој мери, из oceћaњa потребе за њом, тражимо је стално, са напором, потпомажући њено развијање у нама одговарајућим размишљањем, а изнад свега послушношћу заповестима Божијим.

Свети Теофан Затворник