У животу сваког младог човека постоје многа горућа питања.
На свако од тих питања млад човек се труди да пронађе прави одговор, у
оквиру оног времена које му је Бог подарио. Јер, време које свако
од нас на овој земљи има није наше време, него је, пре свега, Божије време. А, то време нам је подарено да бисмо у том времену учинили нешто и оправдали свој позив, који нам је Господ упутио, и да бисмо око себе ширили мир, љубав и разумевање.
Једно од тих горућих питања свакако јесте и питање брака. Када, с ким, на који начин, под којим условима – све су то питања која се просто роје из тог централног питања, главног питања: шта је, заправо, брак? И, без обзира што се многи млади људи не интересују безбројним дефиницијама брака, ја бих ипак желео да се осврнем на једну дефиницију, али дефиницију коју нећете пронаћи ни у једном уџбенику, нити из богословских предмета, нити, пак, из социологије или психологије, а то је дефиниција једног уваженог и мудрог Руса, оних Руса који су своју другу отаџбину нашли у Србији, захваљујући, пре свега, љубави коју је према Русији и руском народу неговао блаженопочивши Патријарх Варнава, али исто тако и не мање – и краљ Александар Карађорђевић. И, захваљујући њима, заиста, многи велики Руси, после – по богоборству велике – једино је по томе била велика Октобарска револуција – дакле, по богоборству и богомржњи велике Октобарске револуције, многи од тих Руса нађоше своју, како рекосмо, другу отаџбину у Србији.
од нас на овој земљи има није наше време, него је, пре свега, Божије време. А, то време нам је подарено да бисмо у том времену учинили нешто и оправдали свој позив, који нам је Господ упутио, и да бисмо око себе ширили мир, љубав и разумевање.
Једно од тих горућих питања свакако јесте и питање брака. Када, с ким, на који начин, под којим условима – све су то питања која се просто роје из тог централног питања, главног питања: шта је, заправо, брак? И, без обзира што се многи млади људи не интересују безбројним дефиницијама брака, ја бих ипак желео да се осврнем на једну дефиницију, али дефиницију коју нећете пронаћи ни у једном уџбенику, нити из богословских предмета, нити, пак, из социологије или психологије, а то је дефиниција једног уваженог и мудрог Руса, оних Руса који су своју другу отаџбину нашли у Србији, захваљујући, пре свега, љубави коју је према Русији и руском народу неговао блаженопочивши Патријарх Варнава, али исто тако и не мање – и краљ Александар Карађорђевић. И, захваљујући њима, заиста, многи велики Руси, после – по богоборству велике – једино је по томе била велика Октобарска револуција – дакле, по богоборству и богомржњи велике Октобарске револуције, многи од тих Руса нађоше своју, како рекосмо, другу отаџбину у Србији.
И, један из те плејаде био је професор Нил Малахов. Он би увек, на почетку сваке школске године – а предавао је етику – умео да постави једно исто питање својим новим ученицима. А питао их је: "Децо, шта мислите, шта је то брак?" И онда су богослови одговарали на основу већ онога што су до тада научили, наравно, већ дефиниције које су мање-више познате, а он би само руком одмахивао и рекао: "Седи... Седи... Није... Није..." И сви су били зачуђени: како то да ни једна од важећих дефиниција, за које су добијали иначе прелазне оцене, не може сад код овог професора да прође? А он је рекао: "Децо, све то што сте ми рекли, све је то тачно, али није битно. Јер, брак је пре свега подвиг. Брак је подвиг".
А, шта значи подвиг? Треба се у многим дефиницијама мало
боље загледати у лепоту, и не само лепоту, него и у дубину многих
српских речи. Реч подвиг је старог словенског порекла и долази од речи
"двиг", а значи: устати, кренути ка неком. И подвиг заиста јесте корак
ка неком. И нема бољег подвига у животу него што је то брачни подвиг;
онај живот који више није живот у мом егоцентризму, живот који је
усмерен искључиво на оно што је мени потребно, него живот који постаје
жртва, живот који постаје разумевање, живот који се претвара у праштање,
а све љубави ради. И, тек после тога може да нам буде јасно да је брак
заиста, како вели Св. апостол Павле, велика Света Тајна. Не зато што је у
броју Светих тајни, него зато што, кроз благословени брачни живот,
живот непрестаног давања, живот непрестане жртве, видимо слику оног
односа који влада између Христа и Цркве. Јер, за тај однос је Свети
апостол Павле рекао: а ово је тајна велика.
Међутим, многе друге Тајне су повезане са Светом Тајном брака. Пре свега, то је тајанственост тог велелепног, чудесног, понекад врло замршеног односа између мушкарца и жене. Треба, наравно, правити веома јасну разлику између рода и пола. Пол – мушки пол, женски пол, и род – мушки род и женски род – нису исто. Једно је наша условљеност, друго је социолошка дефиниција. Међутим, постоји нешто што је у Православљу много јаче и много лепше и од једног и од другог, а то је да нас Божији призив чини да превазиђемо и једно и друго. И, зато је апостол Павле и могао да каже да смо у Христу сви нова твар, и да више нема ни Јеврејина, ни Грка, ни роба, ни господара, ни мушко, ни женско.
На жалост, много тога је не само доживело да буде извитоперено, него се много тога – а што је у вези са браком и такозваним брачним традицијама – веома погрешно тумачи. Једно од тих погрешних места јесте свакако улога жене у браку. Бог је жену саздао од ребра Адамовог. И, уопште, када говоримо о историји стварања света или о историји стварања човека, требало би мало дубље да се замислимо над тим и да видимо колико је само опис стварања света и стварања човека толико близак савременом психолошком стању овог све више и више узнемиреног човека, потогово младог човека. Обратите пажњу само на једну чињеницу: када је Господ, онда када је захладило, ако читамо прву главу Постања, кренуо у предвечерје по рају, када су Адам и Ева већ згрешили, окусивши забрањени плод – које је било прво питање које је Бог упутио Адаму? То није било питање: "Адаме, па шта си то урадио? Па, како си могао да урадиш...?" Него је било питање: "Адаме, где си?" Зато што Бог увек тражи човека. И, ко зна шта би све било и како би било да Адам није покушао да се правда, да није покушао да сваљује кривицу на другога, тј. на Еву, и да је рекао: "Господе, опрости..." Да је човек тада, у тој ситуацији, први пут умео да изусти те речи: "Опрости", ко зна како би све даље ишло... Међутим, Адам је почео да сваљује кривицу на Еву и, практично, на Бога. Јер, Боже, Ти си ми створио жену...А почели смо тако што смо рекли да је жена створена од ребра Адамовог. Бог је тиме хтео да покаже и докаже да између мушкарца и жене постоји равноправност, равноправност која је урођена. Јер, заиста, у ономе што је за нас хришћане најбитније, нема више мушког, као што нема више ни женског. Јер, у Васкрслом Христу, сви ћемо опет бити заједно. Нећемо сада улазити у детаље о оним теоријама које говоре о томе да је, пре Пада, људско биће, заправо, било андрогено, да је у једној особи био и мушки и женски пол. Зато што је ситуација пре Пада, пре пада у грех, квалитативно била сасвим, сасвим другачија од оне после Пада. Неко ће се сада запитати: какве све то везе има са размишљањима младог човека о браку? Има, јер човек треба да зна које је његово место у тој будућој заједници, заједници љубави, која треба да буде заједница благослова; које је место тог мог не партнера – та реч јако грубо звучи, него онога који је поверен мојој љубави. Муж је поверен љубави жене и жена је поверена љубави мужа.
Али, пре тога би требало видети: шта је то љубав? Љубав која је основни мотив; сви кажу да из љубави ступају у брак. Али, како је онда могуће да врло брзо, недопустиво пребрзо, рекао бих, многи бракови, многи парови дођу до оног степена, када већ само, после две или три или пет година, а још је то премало за неко брачно искуство, када многи кажу: више љубави нема. Ако дођу до тога, па кажу: више љубави нема, то им је онда мерило да љубави – праве љубави – никад није ни било. Јер, љубав није еротска привлачност. Љубав није заљубљеност; заљубљеност јесте онај први, почетни степен, који је и те како добродошао. Али, љубав није романтика. Љубав је осећај одговорности, љубав је осећај за жртву, љубав је осећај за непрестано давање и, што је најважније, љубав је спремност на опраштање. И, када се у тим дефиницијама посматра љубав, онда видимо колико је заиста љубав нешто и велико и одговорно. Јер, мој брачни друг, како ми то уобичајено кажемо и чујемо, друга страна мене самог, је неко ко је поверен мојој љубави. И то, чини ми се, много тога објашњава.
Данас су многе речи изгубиле и своју важност, изгубиле и на вредности, некако су постале свакодневне. Једна од тих речи, тачније, израза јесте и оно чувено "волим те", која се чује на сваком кораку. Поготово млади људи, у заносу своје младости, у заносу заљубљености, врло су спремни да често кажу једно другом, и то је лепо, рећи то "волим те". Међутим, треба то "волим те" умети рећи и после 5 година брака, и после 10 година, и после 15 година, и после 30, и после 50. И, ако се неко пита, а требало би да се пита: шта, заправо, за нас, православне хришћане, значе речи "волим те", онда би једина православна дефиниција тих речи могла да буде: "Рећи некоме: волим те, значи рећи му: ти никада нећеш умрети". И то је оно што се заснива на нашој вери, на вери у Васкрсење, које је камен-темљац свега онога што ми, заправо, јесмо.
И, да бисмо могли доћи до тога да речи "волим те" заиста значе: ти никада нећеш умрети, ја обично младим брачним паровима, или пре венчања, током оног припремног дела, оног саветодавног дела, да тако кажем, када, у зависности већ од ситуације, 5, 6, 7, 8 или 10 пута долазе на разговоре код мене, или тада или приликом самог чина Свете Тајне брака, обично укажем пажњу или пожелим три снаге, а то је: да вазда имају снаге да једно другом кажу: "волим те", да једно другоме кажу: "хвала ти" и да једно другоме кажу: "опрости". Ако је човек у стању да свој брачни живот спроведе између те три граничне поставке, а у ствари та три изузетно важна споменика брачног живота, та три показатеља пута, та три најважнија крајпуташа брачнога живота – "волим те", "хвала ти" и "опрости", онда ће човек – хришћански човек – заиста да види и доживи шта значи када је породица – Црква у малом, и зашто се толико често говори о тој Цркви у малом, зашто се инсистира на породици као првој и најважнијој Цркви. Зато што у Цркви, у Телу Христовом, ми све што чинимо јесте одраз тог: "волим те", "хвала ти" и "опрости". То је оно што Богу свакодневно говоримо, кроз сва наша богослужења. Наше славословље Имена Божијег јесте, заправо, то наше "волим те, Боже!", "волимо те, Боже!" Она хвала коју узносимо Богу јесте непрестани хвалоспев и непрестано захваљивање на свим оним даровима којима нас је Бог тако штедро обасуо.
И, на крају, али не и последње, она покајна нота, без које нема хришћанства, без које нема Православља, то је оно непрестано: "опрости ми". И, када би било много више снаге за опраштање, да се опраштање дâ, али и да се за опраштање моли, можда би сиутација у нашем народу била много, много другачија и можда би се многи млади човек сасвим другачије опходио, сасвим другачије размишљао о тој својој будућности и, што је најважније, сасвим би другачије посматрао то биће другога пола, доживевши тада то друго биће не као неког перспективног противника, као ривала, као партнера у животном рингу, него заиста некога ко ће бити поверен мојој љубави, некога ко ми је од Господа дат, некога са ким ћу ја да наставим велику тајну стварања. Јер, немојмо никада да заборавимо: не постоји света тајна породице. Колико год да је породица велика и света, постоји само Света Тајна брака, а светост породице проистиче из светости брака. /.../
Ако само запамтите православну дефиницију речи "волим те", и да то значи: ти никада нећеш умрети, и ако покушате већ од првога дана, у сусретима, у везама, у којима заиста осећате љубав, да то можете и да кажете, и ако осећате да постоји особа која заслужује да јој се то каже, онда сте, у правом смислу, заиста зрели за брак.
о. Милош Весин
Нема коментара:
Постави коментар