11111111111111

Претражи овај блог

среда, 30. јануар 2019.

Бог или нација


Неколико речи о радикалном национализму

Једном приликом сам се задржао у холу једне радио-станице у пријатељском ћаскању и чуо сам од саговорника оштру мисао која је севнула као муња. Рекао је: „У новије доба су се развила три
антихришћанска пројекта: социјализам, национализам и либерализам. Прва два су достигла своје логичне границе и доживела фијаско. Логичне границе су истовремено и историјски кошмари – то су совјетски бољшевизам и немачки нацизам. А либерализам још увек није добио шансу да се максимално оваплоти у историји. Али свако ко има очи да види већ види да ће то бити исти такав тоталитарни кошмар прикривен словесним примамљивим веловима. Иста нетолерантност према другачијем мишљењу, исти прогони због убеђења, иста антихришћанска догматика...“

Савремени либерализам се уопште не бори за права и слободе у уобичајеном, класичном смислу ове речи. Он диже хајку и прогони све оне који се не слажу с њим. Управо о томе смо разговарали. Само што је било речено у брзини. Крајњи национализам је раскринкан, дакле, није страшан. Украјинско искуство гласно говори о томе да је национализам жив и смртоносно опасан. О њему треба говорити суштински откривајући његову безбожну и демонску суштину. А као помоћник у овом разговору може нам послужити Паул Тилих – протестантски богослов који је напустио Немачку после доласка Хитлера на власт и који је много писао о квазирелигијама – управо овим: национализму, бољшевизму и либерализму.

Религију као психолошки феномен Тилих дефинише на следећи начин: „стање обузетости огромним интересовањем у поређењу с којим сва остала интересовања бивају припремна и које садржи у себи одговор на питање о смислу нашег живота“.

Националиста је психолошки у потпуности обузет својом идеологијом. Бог за њега није прва и главна стварност. Ово место код националисте заузима „идеја нације“. Управо „идеја“, пошто се сама нација не може ни обујмити, ни опипати. Материјалиста који верује у материју и њене законе не верује у конкретан камен, дрво, кап кише итд. Он верује „у сву материју одједном“, а то је очигледно идеалан појам. Појам који је доступан апстрактном уму, али не конкретном осећању. Исто тако и националиста не верује у конкретне носиоце националности, не верује у Иване и Степане, већ у „идеју нације“, која је за њега изнад свега, укључујући и Господа Бога.

То је без сумње идолопоклоничка вера, како је Тилих карактерише. Он пише: „У секуларним квазирелигијама максимално интересовање је усмерено на објекте као што су нација, наука, посебан облик или стање друштва или највиши идеал човечанства који се у овом случају сматрају за божанске“. То је вера која је усмерена на „лажне границе“, пошто су „у идолопоклоничкој вери све претходне, коначне реалности подигнуте на ниво максимума“.

Либерал верује у науку, комуниста у праведно светско друштво, националиста у јединственост своје нације и њену будућу победу и сви су они чисти идолопоклоници.

Даље.

„Уколико нација представља нечији максимални интерес, назив нације постаје свето име и самој нацији се приписују божанске особине.“

Као илустрацију ове тезе можемо истаћи да је поклич „Слава Украјини“ прво критиковао, нико други до поглавар гркокатолика Андреј Шепетицки. Он је исправно сматрао да се слава може узносити Богу (возглас на мирној јектенији – „Јер Теби припада свака слава, част и поклоњење“). И католици су се вековима обично поздрављали са: „Слава Исусу Христу““ Али за паганина предмет максималног интересовања није Господ, дакле, свака слава се не узноси Њему, већ нацији, чије име је светије.

Лажни бог је увек окрутан. Поред „слава Украјини“ се обавезно и органски налази „смрт непријатељима“. То није случајност, већ законитост. И Тилих се не зауставља на речима „демонска квазирелигија“. Кад се нација боготвори испоставља се да је овај бог демон. Он жели жртве, крваве ритуале, ноћно падање у транс уз светлост бакљи. Потребни су му жречеви и војници, скинути скалпови непријатеља и опојна атмосфера оргија искљученог разума. Украјина после Мајдана је просто један велики очигледни приручник за проучавање датог материјала. Демон по имену Украјина приморава људе да пуне топове чије су цеви управљене на мирне градове. Исти овај демон подруме Службе државне безбедности претвара у ћелије за мучење, сличне ћелијама Трећег Рајха. Демон је циничан. Он има много руку као Шива који уништава. Он с насладом уништава све што среће на свом путу и његов ђавољи кикот може да чује онај ко уме да се моли.

Тилих поставља питање: одакле „води порекло“ ова истинска зла сила? И одговара: кривица је у слабљењу благодатне религије, у томе што је разједају критицизам и секуларизам. Христос није важан. Христос није потребан. Црква је исмејана у новинама и посвтовњачили су је многи њени служитељи. После тога ово свето и празно место испуњава крвожедна лаж. Слабост Руске Цркве је, – каже он, – крива за долазак бољшевика на власт, а слабост немачког хришћанства је крива због моћи нацистичког неопаганства. На врхунцу дрскости квазирелигије покушавају да „увуку цркве у орбиту неопаганских идеја и култне праксе“. Тако су бољшевици направили џепну цркву обновљенаца (коју је, узгред речено, признао Цариград), а хитлеровци су захтевали покорну лојалност од немачких цркава.

Исто стоје ствари и у Украјини. Савремене гркокатолике и лажне православце у Украјини повезује „етнођавоиманост“ која им је заједничка. Ни за једне ни за друге нису Христос, нису Његово дело и реч, није Црква објекат максималног интересовања. Објекти који њих највише занимају јесу идеја националног ослобођења (од кога?), митске величине и напокон – вечне борбе против Москве. На основу овога они ће се неизбежно привлачити и тежити ка уједињењу. Процес ће највероватније бити врло противречан, јер многе догме и обичаји морају бити згажени као неважни. Али је процес неизбежан. За његово остварење међу гркокатолицима је унапред смишљена теорија „заједничке кијевске крстионице“ која, по њиховом мишљењу, на другостепеним основама треба да уједини оно што се не може ујединити.

Додаћемо, вероватно и последње. Сва три пројекта – либерализам, национализам и комунизам – налазе се у перманентном стању међусобног непријатељства. Либерали мрзе нацисте и комунисте. Комунисти не трпе либерале и нацисте. А нацисти су подједнако енергично спремни да се боре, како против ослабелих комуниста, тако и против глобалног либералног пројекта који јача. Ова три антихришћанска пројекта не могу се помирити по дефиницији. А Црква, која једнако страда од стране првих, других и трећих, мора имати очи да види и мора бити подједнако удаљена од ових дрских духовних фалсификата. Црква мора преживети. Што ће она, несумњиво и учинити, пошто наш Господ, како је победоносно иронисао Честертон, „уме да васкрсава из мртвих“.

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
Московски Сретењски манастир

Нема коментара:

Постави коментар