Разговор са игуманом манастира Бањска протосинђелом Данилом (Домазетовић)

О. Данило: Вратимо се Богу и Цркви, имајмо веру непоколебљиву, чувајмо оно што смо наследили, а нисмо зарадили, будимо одговорни и достојни својих предака.

У последњој недељи пред Божићни пост, новембра месеца 2018. године, у манастиру Бањска се окупио велики број верника са разних страна да својим присуством увеличају венчање Радомиру Бараћу из Јошанице и Јелени Спасић из Велике Хоче. Младенцима и гостима домаћин је био игуман Бањске протосинђел Данило. Искористили смо овај дивни повод да са оцем Данилом попричамо о овом догађају, о богатој историји манастира Бањске, али и о Призрену и манастиру Свети Архангели из којих је отац Данило начинио прве кораке ка Богу и монашком животу.

Помаже Бог, оче Данило, У Бањској је данас служена Света тајна венчања, а Ви сте, као игуман ове велике светиње били домаћин и оцима који су дошли да чинодејствују у венчању, и младенцима и сватовима. Кажите нам шта је то што младе људе доводи у Бањску да се венчавају и крштавају своју децу, шта је то што их веже за ову светињу?

Бог Вам помогао и добро дошли. Данашњи дан је био дан радости. Јутрос је била Света Литургија, након тога је било венчање, наших драгих младенаца Радомира Бараћа и Јелене Спасић. Данас је заиста било посебно. Наша Јелена је из Велике Хоче, а брат Радомир је из околине Лепосавића. Радомир живи на обронцима планине Рогозне где се налази манастир Бањска тако да је Бањска данас ујединила Метохију и Рогозну, север Косова и Метохије. Млади људи долазе да се венчавају у Бањској као и на другим местима где су наши манастири, наше цркве. Људи осећају ту топлину светиње и одазивају се нашим светим прецима који су нам ово подигли, изградили да се ми окупљамо, служимо Богу и молимо у њима. Овим дивним људима који су данас ступили у брачну заједницу благословом Божјим и наше свете цркве дошли су многи пријатељи, оци свештеници из других парохија, сестре монахиње из Црне Горе, сви смо се данас окупили да заједно се Богу помолимо за младенце да буду прави хришћани, достојни својих светих предака и да им на неки начин дамо подршку и узвратимо љубав који они пружају нашем народу где год он живи. Јелена је, као што знате, чланица ансамбла Косовски божури , који је састављен од наше омладине са Косова и Метохије. Они гостују по нашим крајевима, манастирима, широм Србије и Црне Горе, Републике Српске и света и проносе истину Косова и Метохије, буде наш народ да не забораве корене и на тај начин повезују све крајеве где год живи наш народ.

Ансамбл Косовски Божури је са другим хуманитарним организацијама учествовао у хуманитарним концертима којим су помогли манастир Бањску?

Тако је. Манастир Бањска се обнавља, а Косовски Божури су помогли. Прошле године као и ове је био организован концерт Фондације Делије за Косово и Метохију у Херцег Новом на којема су учествовали Косовски божури. Захваљујући њиховом труду ми смо обновили улазну грађевину, монументалну манастирску капију по узору на средњовековну кроз коју је пролазио и улазио у манастир Св. краљ Милутин. И данас су кроз ту капију прошли младенци.

Споменули сте, оче, краља Милутина, он је подигао манастир Бањску. Можете ли наше читаоце упознати са историјом манастира Бањска?

Манастир Бањску на обронцима планине Рогозне подигао је наш највећи задужбинар Св. краљ Стефан Урош Други Милутин 1313. године. Манастир је посвећен Св. архиђакону и првомученику Стефану заштитнику светородне династије Немањића. Од многобројних Милутинових задужбина Бањска се издваја по својој монументалности и архитектури. Изградњу манастира краљ Милутин је поверио свом духовном оцу и саветнику, некадашњем игуману Хиландарском и потоњем Архиепископу српском Св. Данилу Другом који је овде био први игуман и Бањски епископ. Најбољи мајстори онога времена градили су манастир Св. Стефана. Несумњиво је да су, поред домаћих мајстора, градитељи били и мајстори из Византије и из града Котора са Јадранског приморја. Манастирска црква својом фасадом од камених блокова у три боје јасно показује изразите утицаје архитектуре Тоскане и Апулије. Скулпторална декорација портала и прозора изведена је у духу романике. Ктитор је богато даривао своју задужбину са 75 села и 8 катуна Светостефанском Хрисовуљом, повељом која је до данас сачувана у Султановом сарају у Цариграду. Манастир је постао четврти по части међу царским лаврама средњовековне Србије.

Краљ Милутин је и био сахрањен у овом манастиру?

Св. краљ Милутин се упокојио у Неродимљу 1321. године и по његовој жељи сахрањен је у Бањској. Три године након упокојења чудесна знамења и виђења јављала су се на краљевом гробу те је игуман Сава са братством одслужио свеноћно бденије и отворивши гроб извадили су краљево тело потпуно цело и нетљено. Мошти Св. краља Милутина биле су пренете у кивот и положене пред Христовом иконом. Ту су почивале све до доласка Турака у Србију, а онда су пренете у Трепчу, данас Стари Трг, надомак Косовске Митровице. Одатле су 1460. однете у Софију у Горнобањски манастир. Данас се мошти Св. краља Милутина налазе у цркви Св. Недеље у Софији која је у народу позната као црква Св. Краља. Тако, на неки начин, Св. краљ Милутин спаја наша два православна народа: српски и бугарски.

Имамо и Житије краља Милутина?

Да. Житије Св. краља Милутина написао је Архиепископ Данило Други, а Службу Св. краљу Бањском нешто касније је написао Патријарх Данило Трећи који је у Бањској замонашен.

И Бањска је, оче, попут многих наших светиња, кроз векове страдала?

Бањска је пуно страдала заједно са својим народом. У 17. веку манастир је највише разорен. У Аустријско-турском рату и једна и друга војска користиле су комплекс манастира као војно утврђење. Турци су цркву делом претворили у џамију, а делом у стамбени простор. Ослобођење од Турака 1912. године манастир је дочекао у рушевинама.

Ко је и када извршио прву обнову Бањске после тог периода?

Црква Св. архиђакона Стефана у Бањској је обновљена залагањем професора и архитекте Ђурђа Бошковића 1939. године када је црква озидана печеном циглом и покривена дрвеном кровном конструкцијом. Манастир је служио само као парохијска црква више деценија, да би промислом Божјим и благословом наше Цркве и уз помоћ наше државе године 2004. године после више векова запустелости манастир оживео.

Те године сте Ви оче дошли у манастир Бањску из Призрена, тачније из манастира Св. Архангели. Можемо ли да се подсетимо и тог периода Вашег живота, пре Бањске?

Ја сам у Призрену, тој старој српској престоници и рођен, у делу града недалеко од друге Милутинове задужбине цркве Богородице Љевишке у коју сам често одлазио. У нашем дому се постило и одлазило у цркву. Од малих ногу редовно сам, најчешће са својом бабом, ишао на литургију и причешћивао се. Сећам се дивних Богослужења на којима је служио владика Павле (блаженопочивши наш Патријарх Павле) којег смо ми деца често сретали на улицама Призрена и прилазили му за благослов.

А како су изгледали Ваши први сусрети са монаштвом?

Моји први сусрети са монаштвом били су са монахињама из манастира Св. Тројице код Мушутишта. Сећам се мати Иларије, храбре и неустрашиве игуманије и сестре Херувиме, која је због свог крхког здравља долазила у Призрен код лекара и често би нашој кући и одседала када није било превоза ка Мушутишту. Од сестре Херувиме сам добио песмарицу о Св. Сави и први пут слушао о Св. Симеону и Сави, о Светој Гори где је био њен братанац монах. Сестра Херувима, та тиха и кротка монахиња благе нарави, на коју ме данас ликом потсећа мати Исидора из Гориоча, је саставни део мог сећања на детињство.

У Призрену сте, оче, дочекали и 1999.годину?

Страдање нашег народа и Цркве дочекао сам у родном граду 1999. године, дане када је српски народ пролазио голготу, киднаповања, убиства и прогон са својих вековних огњишта. Многи драги људи,рођаци и пријатељи са неописивим болом и тугом напуштали су своје домове. Били су то заиста дани када су живи завидели мртвима. Заједно са народом из Призрена одлазе епископ и свештенство у манастир Грачаницу која постаје седиште Рашко-призренске епархије. Благословом владике тада сам и ја дошао у манастир Грачаницу из које се након две године враћам у родни крај као искушеник у манастиру Светих Архангела. У Св. Архангелима се живот одвијао у свакодневним богослужењима и послушањима, онако како је то тада било могуће. Манастир су чували немачки војници КФОРа, а нашег народа избројати на прстима руку.

А онда је дошао 17. март 2004. и ,,Мартовски погром“...

Мартовски погром 2004. године је донео нова страдања по читавом Косову и Метохији. Шиптари су читав Призрен, векове српског постојања за ноћ спалили. Горела је цела Поткаљаја и Пантелија стари српски део града, све призренске цркве биле су спаљене. Манастир Светих Архангела такође није био поштеђен. Разјарена маса Шиптара када је у граду спалила све српско и цркве и Богословију кренула је ка манастиру. Војници Кфора тада брзином евакуишу и одводе братство манастира у оближње село Средску. Баш тога дана игуман Герман и ја, тада искушеник, били смо на путу. У повратку за манастир, у току пута стизале су нам вести о страшним дешавањима и да нам је конак спаљен.

Тадашње манастирско братство је било упорно и тражило је да се опет врати у манастир?

Да, месец дана касније, враћамо се у манастир. Више месеци смо живели под шаторима са намером и упорношћу да спаљени конак обновимо. Благодарећи Богу и добрим људима, несебичној љубави нашег народа Сиринићке жупе и пријатеља манастира Св. Архангела из Горњег Милановца и других приложника обновљен је мањи монашки конак на месту некадашње дуборезачке радионице. У новом конаку урађена је и капела Св. Лазара Четвородневног. И тако манастир наставља да живи.

Исте године Ви долазите у манастир Бањску?

Те 2004. године месеца јула васкрсава након више векова Милутинова Бањска. Обновљен је унутар комплекса монашки конак и формирано је ново братство од монаха из више манастира наше Епархије. Међу њима сам и ја. Долазим у Бањску где исте године уочи ктиторске славе Св. краља Милутина примам монашки постриг. Било је то прво монашење после више векова.

Како је манастир изгледао те године?

Осим обновљеног конака за монашко братство на осталим деловима манастирског комплекса није ништа рађено. Сама црква Св. Стефана је била у лошем стању. На зидовима од печене цигле озиданим 1939. биле су позамашне рупе и пукотине кроз које је струјао ваздух и улазиле ситне шумске животиње, а кровни покривач је све више прокишњавао. Делови малтера са сводова су свакодневно отпадали. Велики јубилеј, 700 година манастира (2013), Бањска је дочекала са црквом у таквом стању. Те исте године саниран је кров на цркви. Тек после две године (2015) дуго очекивана помоћ наше државе и Завода за заштиту споменика културе је стигла и почињу радови на конзервацији трпезарије и других угрожених делова манастира. Исте године унутрашњост цркве је обимним радовима добрим делом обновљена, оригинални делови су конзервирани, а нови омалтерсани. Захваљујући прилогу једне честите породице из Пећи реконструисани су иконостас и под и на тај начин црква доведена у примерено стање.

Рекли сте оче, да је у оснивачкој повељи манастир Бањска имала у поседу многа села и катуне. Да ли данас манастир поседује земљу и од чега манастир живи?

Манастир данас нема у поседу обрадиву земљу, а наша економија јесте производња манастирског пива. Неизмерно смо захвални Канцеларији за Косово и Метохију Владе Републике Србије која нам је помогла отварање занатске пиваре при манастиру. Иначе. за оне који не знају, традиција пиварства у нашим манастирима датира још из средњег века. У Бањској повељи има помена о снабдевању манастира сладом и хмељем који се користе у производњи пива.

Бити игуман велике светиње као што је Бањска је велика част али и велика обавеза. Успете ли понекад да одвојите време и одете у Призрен?

У родни Призрен одлазим, не тако често, ал се радујем свим срцем сваки пут када одем. Најчешће одем на славу манастира Св. Архангели, мојој другој кући. Понекад, када се пружи прилика обиђем и друге светиње у Призрену. Морам признати да су у мени тада помешани радост и туга, а пробуде се и стара сећања на родни град и људе којих више нема.

По предању оче, у Призрену је постојао велики број цркава?

Косово и Метохија јесу Света земља српска, а град Призрен наш Јерусалим. Предање нам говори да овај древни град имао цркава колико дана у години. До данас је сачувано преко 10 цркава у самом граду међу њима и наша катедрална црква Богородице Љевишке, затим црква Св. Ђорђа, Св. Николе, Св. Спаса, Св. Врача и друге.

Да ли је и у селима у околини Призрена било цркава? Каква је данас ситуација, ако знамо да су многа села после 1999. обесрбљена?

Готово да није било села у Призренском крају без цркве или црквишта док топоними многих места указују на вековно присуство нашег народа. Поменућу село Љубижду покрај самог града, у којој је до прогона Срба 1999. године било седам цркава. У Средачкој Жупи на обронцима Шаре изнад Призрена налазе се бројне старе цркве, својим фрескама и иконама веома значајне за нашу историју и сведоче о народу који је овде вековима живео и стварао.

Јесте ли скоро обилазили нека од тих села, посетили светиње Средачке жупе?

Летос сам неке од тих цркава обишао. Нажалост, у селима Средачке жупе је све мање наших људи, углавном је старачко становништво остало. У летњем периоду буде више нашег народа. Сабирају се посебно око празника Велике Госпојине, око цркве Пресвете Богородице, најпоштованије светиње у овој Жупи.   Нажалост, има и оних који продају земљу својих предака, али с друге стране имамо и часне људе који и ако живе у туђини пуних срца преносе љубав млађим нараштајима према родном крају. Овде морам да споменем породицу Славише Радивојевића из Средске као светли пример. Они су обновили породичну цркву и породичну кућу у насељу Милачики и сваке године долазе у своје село.

Ето, оче, разговарајући, прошетали смо Призреном присетили се историје Бањске, а данашњи младенци су, као и Ви животом, спојили Метохију и Север Косова. И шта би, на крају могли, поручити Србима широм света, одавде из Милутинове Бањске, са Косова и Метохије?

Данас није нимало лако бити православни Србин на Косову и Метохији али ни нашим прецима није било лако живети и опстати на овим просторима. Били су то људи јаке вере у Господа спремни и на жртву када је то било неизбежно. Зато и ми данас вратимо се Богу и Цркви имајмо и ми веру непоколебљиву, чувајмо оно што смо наследили, а нисмо зарадили, будимо одговорни и достојни својих предака.

Оливера Радић

Извор: Православие.ру