Данас је један од најтоплијих дана Оптинског календара!
Један од најомиљенијих! Оптински рај! Дан када прослављамо спомен на
преподобног и богоносног Оптинског Амвросија. „Не може се сакрити град, ако је
на врху брда“. Његова свећа обасјава целу васељену.
Чини се да је већ толико тога речено о преподобном Амвросију, толико тога о њему прочитано, толико је препеваних акатиста, и гроб његов је већ сав изљубљен. Колико му је сузних молитава упућено! Чини се да нам преостаје само да застанемо, уз благочестиво ћутање, пред његовом светињом, да се, у тишини срца, спустимо на колена, и да уздахнемо за своје грехе. Али данас срца верујућих људи ликују и поју. И скоро да не могу стати у препуне храмове.
Оптински врт старчества је толико разнолик, да свако може да
набере свој букет. Свако може да пронађе своју нијансу, своју музику, своју
химну. Оптинско старчество је живо пространство љубави и вере, кротости,
смирења, мудрости, расуђивања и топле молитве. Сви старци су дијаманти духовног
живота!
Ипак је преподобни Амвросије посебна оаза, посебна дубина,
посебна мелодија. Народно поштовање као да га је издвојило у неку непоновљиву
целину, и у свом срцу исписало његово име златним словима љубави. У њему су
врло танко, хармонично, глатко сједињени мудрост и простота, љубазност и
чврстина, дуготрпљење и одлучност, дечија отвореност и старческо расуђивање.
Свети оци говоре да монах није само „један“, монос. Монах је
– онај који је сабран у једно! Преподобни Амвросије је био толико сабран у
једно, да је његова душа била целовита, целомудрена, језгровита, пуна
бесконачних грана, попут платна великог Уметника. Он је пронашао извор воде, од
којег нико „неће бити жедан вовјеки“. Сам је пио је ту јеванђељску воду, и
утољавао жеђ онима, који су долазили на праг његове колибе. И није важно, ко би
му долазио: генерал са ордењем, или орловски радник, геније словесности
Достојевски, или неписмена куварица.
Јевгеније Посељанин је писао о старцу Амвросију: „Као што
прашњаво дрвеће после освежавајуће кише постаје чисто и бодро, исто тако је и
на човека утицао разговор са старцем Амвросијем. У разговору, били сте окружени
његовом ватреном саосећајношћу, таквом благонаклоношћу, да је она, дајући
срећу, чинила и вас бољима, јер истинска саосећајност, некако сама узвишује
душу оних, којима је упућена, и наводи их да строжије оцењују себе.“
Старац је учио људе да „проверавају“ себе, да контролишу
своје мисли и поступке, да се скрушавају при греховном паду, да се радују тајни
Живота. Колико страшних животних ћорсокака и разочарења се у келији преподобног
претворило у наду и веру. Колико, чинило се, нерешивих проблема и задатака је
добило кључ за решавање и разумевање. Он, слично искусном виноградару, помагао
је онима чији је живот зарастао као коров огорченошћу и унинијем, да га учине
плодним вртом.
Преподобни Амвросије је умео да покаже човеку, да је тај
ужасни рушитељски ураган неочекиваних догађаја и искушења, који се обрушавао на
њега, почињао најчешће од малог ветра, из његовог сопственог срца. Речи старца
Амвросија „живети и не туговати“ биле су надахнуће за хиљаде људи; његов тихи
осмех враћао је вољу за животом онима који су изгубили смисао и потпору; његова
огњена вера враћала је блудну децу Мајци Цркви.
И данас је преподобни Амвросије Оптински искусни водич
људских душа у Царство Небеско! Његове молитве, његове чудесне поуке, његово
заступништво за душу нашег руског народа чине истинска чуда. Непресушан је поток
изранављених људских срца ка његовом гробу. Не јењавају искрене молбе за његово
заступништво и помоћ.
Сваки човек има у свом срцу неку посебну дубину. Треба свим
силама да потражимо ту искрену, титраву јеванђељску дубину и светост. У
супротном, постоји страшна, губитачна опасност да не приметимо како надолази
вода и да проведемо сав свој краткотрајни живот лутајући уздуж и попреко, до
колена у мутној води.
Често људски живот пролази у оквирима, где је купљена
диплома важнија од професије, где је хамбургер укуснији од домаће хране,
теретана интересантнија од шетње парком.
Карта постаје реалнија од предела, навигатор – убедљивији од
самог пута. Живот се претвара у непрекидну компјутерску игру, љубав у фрагменте
из серијала. Форма постаје важнија од садржаја. Амбалажа је сама себи добољна.
Гроб од црвеног дрвета је важнији од оног који лежи у њему. Епоха омота. Култ
украсних папира. Тело постаје сурови власник, а душа – беспомоћни просјак.
„Ум, покривен непробојном маглом безумља, – говори светитељ
Григорије Богослов, – забавља се сопственом пропашћу“. Преподобни Амвросије нас
учи да не уживамо у сопственој несрећи, да не трошимо драгоцено време у празно,
него да испуњавамо сваку своју мисао дубином, сваку своју реч смислом, сваки
уздах – скрушеношћу и сваки покрет срца – љубављу и смирењем.
Постепено, у срцу, треба да умре, да се осуши и нестане све
оно што се крије и претвара да је живот, али суштински није. То су наше
амбиције, наша гордост, самољубље, надменост, сујета. „Живи простије...“ – ово
су често из устију благодатног Старца могли да чују богомољци. „Где је просто –
тамо је анђела сто. А где се паметује – ни једног!“
Оптина пустиња у старчевим временима – то је цела Васељена
смештена у зидине једног малог манастира. Још је светитељ Игњатије Кавказки
средином 19. века са одушевљењем писао: „Отац архимандрит Мојсије је
благородним и трпљивим ношењем немоћи ближњих, у недро своје обитељи привукао
изабрану иноческу заједницу, какве нема у Русији.“ А преподобни Амвросије је
један од најдрагоценијих сјајних бисера Оптинског врта. Он је најнежнији
благоухани цвет Оптинског букета. Свако од нас може да удахне његов благоухани
мирис!
Јевгеније Посељанин је са огромним убеђењем, и великим
поверењем према Старцу, писао: „Врло добро сам знао да, ако постанем ругоба,
или мрачан или јако оглупим – у суштини решим се могућности да будем пријатан,
или се унизи мој положај у животу и постанем несрећник – сви ће ми окренути
леђа. А он би ме тада још више пригрлио. И зато сам смело говорио себи, да ме
нико није волео и неће ме волети више од њега. И волео је он том љубављу, коју
наш народ тако проницљиво изражава речју „сажаљење“, то јест свим, силама душе
у жељи да служи другоме. А таква љубав је увек потребнија од среће!“ О тој
великој љубави писао је и Достојевски: „Жалост је наше благо, и страшно би било
искоренити је из друштва“.
Преподобни Амвросије је говорио да треба да подражавамо
девицама. Само мудрим, а не „лудим“. Оним девицама, које су се обезбедиле
јелејем љубави, доброте, наде, смирења. Светилницима који се не гасе. Зато и
долазимо до старческе обитељи на обали Божије реке, да би допунили своје
светилнике. И није важно, ко смо: писац или варилац, поличар или спортиста,
монах или мирјанин, војник или учитељ, учењак или проста сеоска бака, глумац
или продавачица. Преподобни Оптински старци и ава Амвросије којег данас
прослављамо радују се свима!
Још као семинариста Александр Гренков, како се у свету звао
баћушка, једном, док се шетао шумом, чуо је у жубору потока речи које су
постале лајтмотив свег његовог дугог и надахнутог живота. Нека и нама оне буду
благо, духовни компас, звезда водиља: „Хвалите Бога! Чувајте Бога!“ Амин.
Игуман Тихон (Борисов)
Са руског Ива Бендеља
Нема коментара:
Постави коментар