О ПРИЧЕШЋИВАЊУ У ВРЕМЕ ПОСТА: Протојереј Родион Путјатин

Неки се од Хришћана, како нам је познато, чак ни у време Великог Поста, не причешћују Светим Тајнама Тела и Крви Христове. Уколико међу вама има који сада стојите у храму, постоји макар и један такав, моја је беседа упућена њему. Чуј што ћу ти рећи: Сам те је Бог послао сада у цркву, да би чуо како је за душу погубно да се удаљава од Светог Причешћа.

Реци, зашто не размишљаш о причешћивању Телом и Крвљу Христовом? Или ни ти сам не знаш зашто? Једноставно, без икаквог разлога не размишљаш да се причестиш, или чак не мислиш ни о томе да се нећеш причестити? За тебе је све једно причестио се или се не причестио? О, ако си такав, опомени се, поразмисли о себи. Слиазиш у дубину греховну, па због тога и не радиш о себи. Заборавио си на спасење душе, па и не схваташ да је потребно да се причестиш. Болестан си душом и не осећаш своју болест, па зато и не схваташ да ти је потребно да се причестиш да би се душа исцелила. Не бринеш се о будућем животу и уопште не мислиш да ли он постоји, па зато и не мислиш о причешћу на живот вечни, па ти је стога све једно да ли ћеш се причестити или нећеш. Опомени се, разнисли о себи: ти спаваш, умиреш, гинеш.

Али, можда ти имаш неки разлог, па зато не мислиш да се причестиш у току овога поста? Неки од хришћана се не причешћују зато што су, како они говоре, недостојни Светог Причешћа. Да ниси и ти међу њима? Да ли и ти не размишљаш о томе да се причестиш зато што себе сматраш недостојним Светог Причешћа? Ма како да овај разлог изгледа благочестиво, неће те спасти од погибли. Ти себе сматраш недостојним Светог Причешћа. Хоће ли икада наступити време да ћеш се сматрати достојним? Да ли ћеш икада бити у стању да кажеш или помислиш о себи: сада сам достојан Светог Причешћа и зато ћу се причестити? Нека те Господ сачува од таквог достојанства. Само је фарисеј могао да о себи говори на сличан начин – онај фарисеј кога је Бог осудио.

Они који су заиста смирени, који су заиста достојни Светог Причешћа, не суде и не говоре тако о себи. Ево како они говоре и суде о себи: „Знам Господе, да сам недостојан причешћа Пречистог Тела Твога и часне Крви Твоје, и крив сам, и суд себи једем и пијем“… Тако се молио свети Василије Велики. „Господе, Боже мој, знам да нисам достојан нити ваљан да уђеш под кров дома душе моје, јер је сав пуст и разваљен“… Овако се молио свети Јован Златоусти. Како онда ти можеш и када можеш рећи или помислити о себи: ја сам достојан Светог Причешћа? Не само овде на земљи, ми грешни никада не можемо себе сматрати достојним, већ ни на небу немамо смелости да то помислимо, да смо достојни тога да у дом наше душе уђе Исус Христос, на Кога ни Анђели не смеју гледати, јер себе сматрају недостојним.

„Шта ми је чинити?“, кажеш, „Не смем, бојим се, да се не бих причестио на осуду.“ Шта да чиниш? Питај свог духовног оца шта да чиниш. Исповеди пред њим све своје грехове, реци му све што имаш, па ће ти он рећи шта да чиниш. И шта ти каже, то и чини. Ако ти разреши да се причестиш, онда се причести: имаш пуно право да приступиш Светом Причешћу. Духовнику је од Бога дата та власт, да опрашта онима који се кају и да их удостојава светог Причешћа.

Ипак, и након што те духовни отац призна за достојног, ти не заборављај своју недостојност и када пођеш да се причестиш сети се да си недостојан светог Причешћа, па и када пођеш од Светог Причешћа не заборави да си се недостојан причестио. „Господе, ја сам недостојан дда се причестим Светим Тајнама, удостој ме“ – овако се моли пред Светим Причешћем. „Благодарим ти Господе, што си мене недостојног удостојио да се причестим“, тако ускликуј Богу након Светог Причешћа.

Уколико те, пак, духовник не разреши да се причестиш, онда се и не причешћуј, јер уколико те он не удостојава, значи да си заиста недостојан и Причешће би ти послужило само на грех и на осуду. Има случајева када је човеку грех да се причести; постоје грешници којима никако не треба допуштати да се причесте, макар они и желе да се причесте. Можда си и ти такав грешник, можда су и твоји греси такви, да је и теби грех да се причестиш, али нека ти то одлучи и каже твој духовни отац. Њега је Бог поставио као духовног судију над тобом, па нека ти он и суди, нека он одлучује. Одлука духовника је испуњење воље Божје, а твоја сопствена одлука је самовоља.

Дакле, сматрај себе недостојним Светих Тајни, али немој сам себе одлучивати од Причешћа, већ то остави духовном оцу, нека те он одлучи, уколико је неопходно. Схватати своју недостојност јесте твоја обавеза, а удостојити или не удостојити светог Причешћа јесте обавеза твога духовног оца. Ти си дужан да откријеш своју болест своје душе духовном лекару, то је до тебе, а треба ли или не треба узимати лек то зна духовни лекар, то је до њега.

Шта ћеш још рећи, ти који још увек не мислиш да се причестиш? Реци, зашто се ниси причестио претходног поста? Неки од хришћана се нису причешћивали, због, како кажу, недостатка слободног времена, проблема, послова; нису имали времена. Зар се због тога ниси причешћивао? Ниси имао времена да се причестиш?

Господе, Господе, ето до чега можемо да дођемо! Немамо времена да у дом наше душе примимо тебе, најслађег Исуса? Немамо времена да се припремимо да би смо се причестили на отпуштење грехова и вечни живот? Имамо послове које не можемо да оставимо ради Твог Пречистог Тела и Твоје Животворне Крви! Господе, Господе! Ето докле можемо доћи!

Не не, брате и сестро, ниси још дошао дотле, ти не говориш тако, ниси ти из ових разлога пропустио да се причестиш протеклог поста. Ниси се причестио тек тако, због слабости, незнања, а не из презира, не из небриге, ниподиштивши Свето Причешће. Ти си туговао и тугујеш што се ниси причестио. Не, не, ти још ниси доспео до таквог огорчења, да би тако мислио и говорио. Још увек ниси сасвим пропали човек, јер се молиш Богу, јер си дошао у храм Божји.

Немој да узгувиш душу заувек, причести се Тела и Крви Христове. У крајњој мери, припреми се за Свето Причешће: Изабери једну недељу поста, дођи у цркву, помоли се, отпости, исповеди грехе пред духовником, а духовник ће рећи да ли се можеш причестии или не. Ако те разреши, причести се, причести се без сумње, а уколико те не разреши, са покорношћу прими привремену забрану, и она ће ти бити на спасење.

О, како смо ми отпали далеко од тебе, Господе! Уместо да журно хитамо ка Теби, Извору нашег живота и нашег блаженства, нас треба неко да саветује, да нас убеђује да приђемо Теби, да би се причестили Твога Тела и Крви. Не, грешник не чува себе од греха, већ двоструко греши, када се самовољно удаљује од Светог Причешћа. Амин.

Извор: Манастир Подмаине