Наш живот је пун загонетки. Оно што сматрамо штетним често
нас одведе до доброг завршетка. А оно што сматрамо корисним нас често лишава
добробити. И чак и када нам Господ пружа очигледно чудо да нас уразуми, избор
је увек на човеку, а тај избор каткад може бити неочекиван и непредвидив.
У храм једне јужне руске епархије, 2006. године, ушла је 85-годишња старица. Њено лице, која је она брижно скривала завојима, било је покривено чиревима. Првобитно је Надежда Ивановна била протестанткиња, а после је дуго времена ишла код пентакосталаца, верујући да ће тамо наћи мир својој души.
У последњих десет година њеног живота упала је у тешке муке:
оболела је од губе (или је барем тако она сама називала своју необичну болест,
а у цркви нико од ње није тражио лекарско уверење). Ови наводи звуче готово
невероватно, али упркос распрострањеном веровању, трајно хоспитализованих
лепрозних болесника је свега 35% од њиховог укупног броја. Остали се лече
амбулаторно и пролазе надзор у месним диспанзерима, то су углавном они који не
болују од активног облика лепре.
Како год, али лице ове јадне жене је било поједено болешћу,
чије су ширење на једвите јаде спречавале специјалне инјекције. Ти страшни
чиреви су је доводили до јада. Приметила је застрашујућу болест исувише касно и
не знајући шта ће од себе пала у очај. Ништа није помагало: ни лекови, ни лична
усиљена молитва, ни полагање руку у пентакосталним обредима, који су јој узалуд
обећавали Божију благодат и брзо исцељење.
Тешко је рећи како се код ње појавила жеља да пође у
православну цркву. По свему судећи се разочарала у своју веру и била је спремна
да пође било где, ако је било икакве шансе за помоћ. Али, можда се на крајњим
границама безизлазности и унутрашњег очаја у њој пробудио зов и чежња за нечим
истинским, можда је то био искрени глас савести побуђен с висина, који јој је
указао на једино право решење.
Поред тога, она је осећала страх, управо онај страх који
многи осећају на прагу храма, када душа искрено иште сусрет с Богом, трага за
благодаћу коју дарују само Свете Тајне. Али истовремено се унутар душе налази
несавладиви зид, који спречава одлучујући корак, што значи исповедити се
свештенику и прикључити се православном богослужењу. Надежда Ивановна се бојала
да ће бити одбачена, да ће је прогнати из цркве и да нико уопште неће марити за
њу. Стога се одлучила на следећи несвакидашњи корак. Тог јутра, пре него што се
коначно одлучила да дође у цркву, помолила се и надајући се да ће добити неки
тајни знак, у складу са веровањима пентакосталаца, негледајући је трипут
отворила Свето Писмо. И сва три пута је отворила књигу на исто место, тамо где
је жена Хананејка, која је била незнабожац, молила Спаситеља да јој исцели
запоседнуту кћер. Ипак, Господ је искушао веру Хананејке, испрва је ни не
удостојивши одговора, а после њених упорних молби јој се обратио речима: «Није
добро узимати хлеб од деце и давати га псима». Јер та жена није била део
Богоизабраног народа. Али и на тако строги одговор она је смирено прозборила:
«Тако је Господе! Али и пси једу мрве које падају са стола њихових господара».
Тада јој је Спаситељ одговорио: «О, жено! велика је вера твоја; нека ти буде по
жељи твојој». И молба Хананејке је била испуњена (видети: Мт. 15: 21–28).
Наравно, не бих волео да неко од наших читалаца понови такав
поступак који је веома сличан гатању, али у датом случају Надежда Ивановна је
поступила управо тако, налазећи се притом ван Православља. Примила је ове
јеванђељске речи као да су упућене баш њој, у смислу да и ако је недостојна
ипак је нико неће лишити малецних мрва милостиве помоћи које може добити само у
православном храму. И тако осокољена, она је пожурила у оближњу православну
цркву.
У току је била Божествена Литургија. Надежда Ивановна је
тихо стала иза свих, слушајући богослужење. И почело је читање Јеванђеља. Како
је само била задивљена када је чула тај исти текст о молби Хананејке, о њеном
искушењу од стране Спаситеља и Његовој чудесној помоћи као одговору на скрушену
веру те жене.
У Надеждиној души жедној смисла десила се промена, осетила
је у свему што се догађало присуство Бога. Сада, обливена сузама, пришла је
свештенику који је управо изашао из олтара како би примио исповести и испричала
о себи све: како болује, жели да се излечи, али да је дуго време била с
пентакосталцима. На крају се обратила молбом: «Верујем да ме Господ неће
одбацити, иако не припадам Православној Цркви. Молим вас, причестите ме». Њена
молба је била превише узаврела од емоција. Отац Димитрије је пажљиво саслушао
њену причу, а затим благонаклоно, али довољно тврдо одговорио: «Не, ви се не
можете код нас причестити, ако не примите Православље». Јер први емотивни налет
са жељом примити Причешће зарад исцељења још увек не сведочи о чврстој одлуци
да човек хоће да постане православац и да је спреман да живи у складу са
правилима Цркве. Ипак, отац је исказао и неопходно милосрђе: «Имамо икону
Светитеља Николе Чудотворца, тај угодник Божији је помогао многим
страдалницима. Могу да вас помажем јелејем из кандила које гори пред његовом
иконом».
Сложила се. Треба приметити да је за протестанта овакав
предлог свештеника духовно искушење, јер они не поштују свеце, нити иконе, а
тим пре се не моле свецима пред њиховим иконама, клоне се материјалних светиња
као што је јелеј од кандила. Она је осетивши истину у речима свештеника
прихватила његов предлог. И мада икона Светог Николе још није била освећена,
јер је тек стигла у храм, отац Димитрије је помазао болесницу јелејем из
кандила.
Надежда је отишла смирена и пуна душевне радости: благодат
Божија се дотакла ње. Рекло би се да њеном одушевљењу није било краја и да је
њена одлука о избору једине праве вере унапред била донета.
Опет се појавила у храму кроз две недеље. И шта се десило?
Од пређашње болести није остало ни трага. Губа, или каква год да је у питању
била болест, је у потпуности нестала.
Свештеник се неописиво обрадовао. И за њега је то чудо било
неочекивано. Најискреније, мило се осмехујући обратио јој се речима: «Ето
видиш, Господ ти је помогао баш у Православној Цркви, тако да сад треба да
донесеш одлуку». Свако би рекао да је ту све очигледно. Господ јој је указао
Своју милост, наочиглед свих пројавио дејство Своје благодати у православном
храму. Али хајде да овде застанемо. Ипак поред Божијег дејства такође постоји и
наш одговор, одзив самог човека на Божији позив. А у датом случају одговор
исцељеног човека се није испоставио онаквим какав очекујемо… Пребацујући се с
ноге на ногу, као кривац са помешаним осећањима захвалности и неодлучности,
Надежда Ивановна је рекла: «Да, у праву сте, мени је овде помогао Сам Господ.
Али, оче, имам већ 85 година, то није узраст за промену вере. Тешко ми је да
унесем неке кардиналне промене у свој живот. Може ли све да остане како јесте?»
У томе је било неке самообмане, као да се човек буквално покушава скрити од
Божијег позива, усред страха од животних промена. Свештеник је био зачуђен, али
није могао да иде против жеље људског срца. На томе су се и растали. Отац више
није видео ту жену у цркви.
Можда је само и дошла да би се исцелила. А отишла када је
добила шта је тражила. Могуће да су јој се у души за ово време десиле и још
неке радосније промене. Судбина ове жене је скривена од нас, али мало је
вероватно да ју је Господ лишио неких нових покушаја уразумљења.
Чудновата је Божанска Промисао. Човеку друге вере, кога
растрзава болест, дарује исцељење у православном храму, када иствовремено многи
православци страдају од истих таквих болести и не исцељују се. Упркос томе они
и даље остају у Цркви. А протестанткиња, која је дуго време била са
пентакосталцима, добила је у православном храму испуњење своје највеће молбе,
али није у себи нашла довољно снаге да ту и остане.
У томе се крије Божија мудрост: људе са снажном вером
васпитава за спасење кроз животна страдања, а људе са слабом вером кроз
сведочење о Истини чудесном помоћу и слабљењем њихових јада. Па ипак, док
позива човека, укључујући ту и чудесна исцељења, Господ Бог никада не подвргава
нашу слободну вољу насиљу. Коначни животни избор увек сам прави човек.
Жалосно је да су многима од Бога потребни телесно здравље,
комфор, материјално благостање, а не чиста вера и спасење душе у вечности.
Свештеник Валерије Духањин
С руског Александар Ђокић
Православие.ру
Православие.ру
Нема коментара:
Постави коментар