Једна иста истина проходи све светове, једна иста истина иде од Бога до човека, и од човека до последње твари. Једна иста истина важи и за Небо и за земљу. Једна иста правда, једна иста љубав, једно исто добро. И Небо и земља живе, и треба да живе по истим Божијим законима. То нам објављује данашње Свето Еванђеље. Оно што је највеће на Небу, највеће је и на земљи; оно што је најбоље на Небу, најбоље је и на земљи; оно што је најистинитије и најправедније на Небу, најистинитије и најправедније је и на земљи. Није Господ земљу изузео од Неба, није Господ земљу одвојио од Неба, да нама да неке ниже законе, неке ниже мале истине, не! Једна иста Вечна Истина, Вечна Правда царује и влада у свима световима, и у Небеским и земаљским. Такво је Еванђеље Господа Христа.
Тако је чудесан и диван Господ, Коме данас, како пише и прича Свети Еванђелист, неки законик да Га искуша, да чује од Њега који је то закон^највећи у свету, која је заповест највећа: шта ја као човек, ја као законик јеврејски треба да знам, највећу и најважнију заповест, да прво њу вршим, а све остало да одстраним. „Учитељу, рече он Господу, реци која је заповест највећа у Закону“[2]. Спаситељ одговори: „Љуби Господа Бога свом душом својом, свим срцем својим, свом мишљу својом, свом снагом својом. – Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњег свог као и себе самог. О овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци“[3]. Ето, ето Божанског одговора, ето свеодговора, ето небеског и земаљског устава. Прва и највећа заповест: Љуби Господа Бога свим срцем својим
Човече, ти на земљи шта представљаш без Бога? Ниси ни сламка међу вихорова, ниси ни комарац међу сунцима! Човече, ти, ти се можеш одржати у овоме свету ако вежеш себе целог за Господа свих светова: са Господом Богом који држи све светове, сва бића, сва створења – Својом мишљу држи, Својом силом, Својом снагом. Ти, да би видео ко си и шта си, принеси срце своје Богу. Шта је твоје срце? Твоје срце живи као и тело твоје, од Бога у срцу живи дух твој. Шта да радиш ти са срцем својим? Љуби Господа Бога свог свим срцем својим.
Како ћу, Господе, ја свим срцем љубити Тебе? Лако, врло лако. Молитва, ето љубави к’ Богу. Шта молитва ради? Она срце твоје и моје преноси из овога у онај свет. Преноси га у Бога. Ти испражњујеш себе, велиш: Господе, шта ће ми срце моје без Тебе? Шта оно значи? Оно куца данас, куцаће сутра, куцаће педесет година и сто година, па ће престати, Господе. Ради чега оно куца уопште, ради чега је живо у мени? Шта ће ми срце без Тебе, Господе! Ти, предајући срце своје Господу, не губиш га, напротив. Ти га добијаш, ти га предајеш Њему да га Он очисти, да га освети, да га испуни Својом Божанском Истином, Својом Божанском Правдом. То значи љубав твога срца према Богу: да ти предаш Њему, да Он руководи и управља твојим срцем, да Он испуњује твоје срце Својим Божанским Истинама, Божанским Правдама, Својим Небеским силама.
И свом душом својом љуби Господа Бога свог. А душа, Господе? Знам, Ти си ми рекао, да душа више вреди него сви светови скупа. А та душа без Тебе, шта нам вреди/? Рекао си да вреди више него сви светови, али без Тебе празна/је душа. Али, душа је створена по слици Божјој. Значи, треба љубити Бога свом душом својом. А то значи да треба душу своју да предам Теби. Да, Господе! Ево, предајем је Теби кроз молитву, кроз пост, кроз љубав, кроз трпљење, кроз милост, кроз милосрђе, кроз стрпљење кроз страдање за истину Твоју, предајем је Теби! А Ти, лик Твој Божански у мојој души очисти Господе, освети, просвети, нека блиста у мени, нека ме лик Твој подигне за овај свет, кроз овај живот пун тајанства и пун загонетки Твојих. Свом душом љуби Господа Бога свог – треба да душу предаш Господу Христу. Ево Ти је, Господе! Ја, ја нисам у стању да је очувам. И не знам шта је душа! Ја је осећам, ја њоме живим, али Ти, Ти знаш како ћеш ту слику Своју, лик Свој да водиш кроз овој свет. Еда ја не бих запао у неке страшне провалије и урвине зала, и грехова и страсти, и лик душе, и лик душе своје упропастио. Господе, молим Те, прими је! Не могу да се борим, ти је преради, Ти је обради, Ти је освети, Ти је испуни Својим Божанским силама, да одоли свим искушењима, и свима греховима, и замкама у овоме свету, и свима демонима који стоје изнад и иза свих зала.
И још си наредио, Господе, да Бога љубимо свом мишљу својом. Мисао, шта је мисао? То је нешто најневидљивије у човеку, стално лети, као да има хиљаде крила. Шта да радим, Господе, са својом мишљу која ме је запослила у свима световима, а чепрка по свима гресима, по свима страстима? Мисао, да би нашла свој прави пут, да би нашла свој прави циљ – нека преда себе Богу. Нека у Њему гледа и види свој извор, и увир својих знања, својих моћи, својих сила, своје бесмртности. Мисао – каква чудеса у мени и теби! Шта је то мисао? Она често растура душу моју по свима световима, по свима гресима и страстима. И често мисао моја даје себе демону и ђаволу, и од душе моје ствара пакао. Зато и вели: Господа Бога љуби свом мишљу својом Предај Њему мисао своју. Господе! Ти си ми дао мисао која је тако чудно устројена у мени. Ти је води и руководи, Господе, Ти са њом управљај, нека буде вођена Твојом Истином, нека буде испуњена Твојом Правдом, нека буде испуњена Твојом Лепотом, и Твојом Добротом. Тада ће постати бесмртна и вечна. Тада ми мисао неће бити тешка. Тада ће моја мисао одгонити од себе сваког демона и свако зло, сваки грех и сваку страст. Господе! Помози да мисао моја буде чиста и увек богочежњива да греди ка Богу кроз молитву, кроз љубав, кроз пост, кроз смиреност, кроз све свете врлине.
У овоме свету, ја човек, живим од многих тајанствених си,ла. Ето, срце моје куца. И те чудне силе у мени, мимо моје воље држе ме у постојању, у животу. Ето, и плућа моја раде без моје воље, и све што је у мени унутра ради по неком чудном закону. Чудне снаге су у мени, чудне силе. А те силе и снаге у мени, Господе, нека буду освећене, тако да силе мога тела и мога духа буду Твоје, буду Божанске. Да не срљају у прљавштине, у грехе, у сласти.
Још си рекао: Љуби Господа Бога свог свом снагом својом. Да, Ти си тај који освећује сваку силу, Господе. То је заповест да ми морамо оборити себе, да ми морамо одредити себе у Бога. То је заповест којом се одређује да ништа човечије не остане ван Бога, да ништа моје не остане ван Бога. Да сву мисао, сво срце, сву душу своју, и наду, пренесем у Њега, да ништа не остане у мени. Ради чега да постане Његово, ради чега? Да Он све то обожи, све то испуни Божанским силама, да мисао моја постане Његова мисао, да живот мој постане Његов живот, да срце моје постане Његово срце. То је прва и највећа заповест, и мени и теби: да ми све испунимо Божанским силама, да све биће своје предамо Богу.
Дивно је то и чудесно изразио Свети Василије Велики када је рекао: „Човек је створење коме је наређено да постане Бог“ по благодати. Човек је створење коме је наређено да постане Бог по благодати.[4] Дивно је то и чудесно описао Светитељ Божији. Тако је најузвишенији циљ поставио Бог човеку. Није то наредио Ангелима, него је човека створио да човек из себе изваја Бога по благодати, Божанско биће, силно, моћно, свемоћно. Да може као Апостол Павле рећи: „Све могу у Христу који ми моћи даје“[5]. Циљ нашег живота, божанско назначење нашег живота је узвишеније од анђелског. Ми смо бића важнија и од Анђела, сигурно. Јер кад је Господ Бог, Син Божији, дошао у овај свет и постао човек, не анђео[6], онда значи да је човек најважније биће у свима световима, најважније за Бога. Човече, пази шта радиш у овоме свету.[7]
-----------
НАПОМЕНЕ:
- Еванђеље по Матеју 22,35-46
- Mт. 22,36
- Mт. 22,37-40
- Мисао Св. Василија коју наводи Св. Григорије Богослов у 43. Беседи. Прим. уредн.
- Фил. 4,13
- Јевр. 2,16
- Беседа није завршена. Крај магнетофонске траке. – Прим. препис.
1965. године у манастиру Ћелије
Извор: Светосавље
Нема коментара:
Постави коментар