11111111111111

Претражи овај блог

субота, 11. август 2018.

Mанастир Крушедол на Фрушкој Гори


Што је за средњовековну Србију био манастир Студеница, то је за Србе у Подунављу био манастир Крушедол или „друга Студеница", маузолеј сремских деспота Бранковића, чији култ за време Турака чак превазилази стари култ Срба светитеља из дома Немањића.

За разлику од других фрушкогорских манастира чији су ктитори и време оснивања покривени велом тајне, за Крушедол се поуздано зна да су га основали деспот Ћурђе Бранковић, у монаштву назван Максим, и његова мајка, замонашена деспотица Ангелина.

Настанивши се у Срему 1508/1509. године, владика Максим добија од својих рођака Јакшића место Крушедол и у њему уз материјалну подршку влашког војводе Јована Њагоја Басарабе оснива мушку обитељ у којој као београдско-сремски митрополит живи до 1516. године. Недалеко од манастира Крушедола, деспотица Ангелина између 1512. и 1516. подиже женску обитељ, данас Сретењску цркву у селу Крушедолу, новчаном помоћи руског кнеза Василија, где до 1520. проводи своје последње године као монахиња. Сахрањена у припрати своје задужбине, њено нетљено тело се после неколико година преноси у синовљеву Благовештенску цркву и похрањује у ћивот сина Јована, док се мошти њеног мужа Стефана и сина Максима полажу у други ћивот и излажу на троновима испред иконостаса главне цркве. После спаљивања манастира Крушедола и моштију светих Бранковића 1716. године, од стране Турака, сачувала се само лева рука мајке Ангелине чије су честице похрањене у посебан кивот у манастирској капели.

Будући да се на сремске Бранковиће гледало као на легитимне наследнике некадашњих деспота, и сама породица прихвата водећу улогу међу српским живљем у Угарској.

Династичка светородност Бранковића, заснована на неговању култа родоначелника Ђурђа Бранковића као „господара Срба", била је од пресудне важности не само за учвршћивање њиховог угледа у Срему и Угарској, него и на територији некадашње (Деспотовине) Србије. После преране смрти слепог деспота Стефана и изненадног краја деспота Јована, замонашени Максим се, уместо политичким амбицијама, предаје остварењу планова везаних за организацију верског живота православног живља и успостављању црквене самосталности на угарско-влашким територијама изван власти надируће Турске империје. Деспоти Бранковићи су последњи феудални владари које је канонизовала Српска православна црква, па непосредно после смрти добијају свој култ, службу и житија. Њихове чудотворне мошти имале су исцелитељску моћ, а после турског освајања Београда 1521. они се призивају и моле за мир као народни заштитници.

Крушедолска благовештењска црква подигнута је на развијеној триконхалној основи са куполом на средини која почива на снажним ступцима. Олтарска и певничка апсида полукружне су споља и изнутра и засвођене полукалотама. Кубе има профилисани прстен, кружно је изнутра, а споља осмострано. Уз наос је истовремено подигнута и пространа припрата повезана са наосом великим отвором на лук. Саграђен сасвим у духу времена, крушедолски храм поштује старо српско градитељско наслеђе и истиче идеју повезаности са српском културом у доба државне самосталности. Од изворног старог иконостаса сликаног око 1512. године, сачуван је Деизис са апостолима, рад влашких мајстора, који је владика Максим вероватно добио на поклон од Деспине и Јована Њагоја.

Део новоосноване манастирске библиотеке потицао је из старе дворске библиотке деспота Ђурђа Бранковића и имао готово сва дела класичне византијске књижевности (препис средњовековног романа о Варлааму и Јосифу). Деспот Максим и деспотица Ангелина прилажу манастиру и књиге које су припадале њиховој породици са својим власторучним потписима (Зборник текстова Јована Златоуста, Лествица Јована Лествичника). У манастирској ризници нашле су се деспотске круне, као и низ предмета везаних за свете деспоте - меморабилије које указују на митрополијски статус манастира (везена митра, дар Кантакузине, ћерке деспота Ћурђа Бранковића из друге половине 15. века).

И непосредни наследници владике Максима, под чијим је руководством завршено украшавање манастирске цркве, неговали су идеју о Крушедолу као породичном маузолеју и митрополијском средишту. Према запису изнад улазних врата, сазнаје се да је првобитно живописање припрате довршено 1543. године, за време игумана Силвестра, док је живописање и осталих делова храма приведено крају две године касније, 1545, за време игумана Јоакима и Панкратија и митрополита Лонгина.

Стари живопис, за чије се ауторе претпоставља да су били грчки мајстори из Влашке и Молдавије, страдао је у време последњег турског продора у Срем, а делимично је уништен архитектонским преправкама и коначно пресликан средином 18. века. Поједини његови делови откривени су конзерваторским радовима у југозападном делу наоса, на ступцима који придржавају куполу и у доњој зони припрате. Према пандански сликаним ликовима Светог Саве и светог владике Максима у доњој зони стубаца, може се закључити да је већ средином 16. века устро-јена замисао о подударности њихових делатности, а београдско-сремска митрополија прихватила и наставила светосавску идеју о самосталности српске црквене организације. Како је у време живописања манастирске цркве деспот Максим већ био проглашен за светог, на сводовима крушедолске припрате били су насликани Васељенски сабори, који се уобичајено срећу на сводовима припрата и других митрополијских средишта. На ктиторски подухват последњих сремских деспота Бранковића указивали су и њихови насликани светачки ликови у првој зони припрате, деспота Стефана, Јована и деспотице Ангелине источно, и владике Максима северно, поред њих. Идеја о крушедолском манастиру као култном и митрополијском средишту није замрла, него је негована кроз цео 16. и 17. век и постала основа препорода до којег долази после Велике сеобе (1690).

Сретењску цркву у селу Крушедолу је, заједно са ћелијама, подигла деспотица Ангелина Бранковић после повратка из Влашке, између 1512. и 1516. године. Реч је о једнобродном храму са споља петостраном, а изнутра полукружном олтарском апсидом засведеном полукалотом, без куполе. Уз једноставан наос засведен полуобличастим сводом, касније је дозидана припрата и одељени звоник. Из делимично сачуваног натписа изнад врата припрате сазнаје се да је храм живописан 1643. године. На северном зиду наоса били су насликани ликови из светородне лозе Немањића, о чему сведочи очувани натпис са фигуром светог краља Стефана Дечанског. Сачуване фигуре светих ратника и отаца сведоче о живопису чији је квалитет слабији од хоповског из прве половине 17. века.

И велика фреско-композиција Страшни суд на спољњем зиду западног прочеља крушедолске благовештењске цркве потиче из средине 17. века. На овом доста оштећеном живопису вероватно домаћих мајстора, чији су ктитори јереји Мишко и Михаило из банатског Елемира, разазнају се фрагменти Ада и боље сачувани део Раја са фигурама апостола на столицама и пророка у пејзажу са чемпресима. Из 17. века потичу и 72 медаљона светих и мученика на потрбушјима прислоњених лукова на певничким апсидама.

Друга половина 16. и цео 17. век јесте и време када се старешине и сабраћа крушедолског манастира често срећу у Русији куда одлазе „у писанију" тражећи материјалну помоћ, али и са других места, и од приложника добијају вредне дарове у рукописним књигама и црквеним утварима. Године 1653. сликани су и делови иконостаса благовештењског храма у Крушедолу - Недремано око на надверју царских двери и велико Распеће, са свим обележјима старе српске зографије.

И по Великој сеоби у Хабсбуршку монархију под патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем (1690), крушедолски монаси су у избеглиштву у Сент Андреји, одакле се враћају седам-осам година касније. После оснивања Крушедолске митрополије (1708), у манастиру су одржана још два црквено-народна сабора, 1710. и 1713. године, када се митрополијска резиденција премешта у Сремске Карловце. Пошто је патријарх Чарнојевић 1706. сахрањен у манастирској цркви, у њу је 1710. пренесен и покопан митрополит Исаија Ђаковић. После спаљивања манастира 1716. године, од Турака, Крушедол обнавља београдски митрополит Викентије Поповић Хаџилавић 1721, да би 1725. у њему био и сахрањен. Манастир је нарочито обогатио његов пострижник и сабрат Никанор Мелентијевић сазидавши конаке и обновивши храм и капелу светог Максима у конаку између 1722. и 1725. године. Дарујући манастир још књигама и утварима, у њему је покопан 1739. године као владика и ктитор. Недељко, Стојић и Василије Богдановић из Петроварадинског Шанца, 1726. године зидају високи барокни звоник и прилажу звона. Деизис са апостолима за иконостас мале цркве - капеле светог Максима у источном крилу конака, израдио је 1726. године непознати руски мајстор, док су царске двери и велики крст поверени Рафаилу Мило-радовићу, потомку херцеговачке породице

Храбрена Милорадовића и потоњег егзарха Бачке епископије (данас у Музеју Српске православне цркве у Београду). Године 1742. проширује се олтарска апсида манастирског храма, 1745. дозиђује данашњи високи трем испред улаза у храм, а исте године сликају се престоне иконе на иконостасу. Оне се приписују кијевском мајстору Јову Василијевичу који је имао неку врсту иконописачке школе у Сремским Карловцима. Из истог времена потичу и царске дрвери са дрворезбаријом у сти-лу јужњачког или левантинског барока. Имућни новосадски трговац, Рацко Јовановић 1750. даје да се живопише крушедолска припрата, а само годину дана касније, темишварски епископ Георгије Поповић налаже да се олтар украси зидним сликама. Када су по налогу вршачког владике Јована Георгијевића 1756. године у наосу уљаним бојама пресликане оштећене фреске из 16. века и иконописани певнички столови, манастир Крушедол је у потпуности био обновљен.

Сеоски храм Крушедола посвећен Сретењу Господњем био је све до 1716. године женски манастир, када су се монахиње пред турском похаром склониле у Сремске Кар-ловце. Данас је то парохијска црква и манастирски метох. Пошто им је средином 18. века одлуком митрополита Павла Ненадовића храм додељен у власништво, сељани Крушедола су 1763. године осликавање иконостаса сретењске цркве са четири престоне иконе и у пуној ширини главног брода поверили Димитрију Бачевићу и Теодору (Димитријевићу) Крачуну, мајсторима прелазног барокног периода. Они ће се три године касније потврдити и у осликавању олтарске преграде манастира Беочина. Резбарија иконостаса, рад непознатог дрворезбара, урађена је нешто раније у барокно-рокајном орнаменталном стилу, блиском оном иконостаса цркве Светог Николе у Земуну. После 1955. године, када су извршени конзерваторски радови, на иконостасу су преостале само две престоне иконе јер је у целини другачије постављен и скраћен.

Током 18. и 19. века у манастирском храму се непрекидно похрањују земни остаци знаменитих Срба и националних хероја: грофа Ћорђа Бранковића, Арсенија Четвртог Јовановића Шакабенте, Мојсија Петровића, Јована Георгијевића, Никанора Мелентијевића, оберкапетана Атанасија Рашковића, војводе Стевана Шупљикца, кнегиње Љубице, жене кнеза Милоша Обреновића, београдског митрополита Петра и краља Милана Обреновића. Између моштију светих деспота, оснивача манастира, чуваних у ћивотима испред иконостаса и посмртних остатака великана сахрањених у припраги главне манастирске цркве никада није престала да се прави разлика. Будући да су у гробници владике Максима од времена Арсенија Чарнојевића сахрањивани карловачки митрополити, а у гробници Ћорђа Бранковића представници световне власти, у крушедолској припрати била су формирана два места за сахрањивање: једно духовних, а друго световних српских поглавара. У капели на спрату посвећеној светом владици Максиму током двадесетих година 18. века учвршћује се посебно поштовање замонашеној деспотици Ангелини, и од средине века она почиње да се назива „малом црквом преподобне мајке Ангелине", када постаје и средиште посебне побожности које су неговале жене. Њен култ постаје све присутнији и у приватном и у јавном животу (оснивање пештанског интерната „Ангелијанума" за српске девојке 1898), а деспотичино мајчинство и јавно деловање преко супруга и деце постаје углед свима мајкама и женској чељади у патријархалном српском друштву све до почетка 20. века.

Крајем 17. и у првој половини 18. века српско сликарство се постепено саображава западноевропским уметничким токовима. У Крушедолу се истовремено уочавају и остаци дуговеке традиције балканске позносредњовековне културе и најсмелији русофилски искорачаји нових барокних схватања. За свега неколико година, између 1750. и 1756. године, крушедолска припрата, олтар и наос добијају сасвим нови изглед украшен барокним сценама, како по изгледу тако и по садржају. Мада подељсних мишљења о ауторима сликаних зидних целина, сви научни истраживачи се слажу да су у Крушедолуглавну реч приликом живописања средином 18. века имали руски сликари и домаћи мајстори као њихови следбеници и кијевски васпитаници. Уљане зидне слике у припрати и олтару приписују се руским иконописцима Јову Василијевичу и Василију Романовичу уз могуће учешће новосадских сликара Василија Остојића и Јанка Халкозовића. Раскошне композиције барокног ансамбла у наосу, пак, доводе се у везу са домаћим мајстором Стефаном Тенецким, дворским сликаром арадског епископа Исаије Антоновића школованог у Кијеву. Као његови помоћници помињу се Димитрије Бачевић и Никола Нешковић, придворни сликар вршачког епископа Јована Георгијевића. Међу историчарима уметности још се ломе копља да ли је средином 18. века у српској средини било толико школованих, вештих и искусних домаћих мајстора који су могли са својим сарадницима брзо, уиграно и дорасло да изведу тако јединствен и аутохтон сликарски посао монументалних размера. Шта год показала будућа истраживања, остаје неспорно да је на овом споменику са питомих падина Фрушке горе пресудну улогу у живописању манастирског храма имало угледање на бакрорезе из западноевропских сликарских приручника, међу којима је предњачила немачка Вiblia Есtура Кристофа Вајгла из 1695. године. Истовремено, једна друга књига, Жефаровићева Стематографија из 1741. године, уочена је као основни иконографски предложак у процесу барокизације владарског портрета светих Срба у доњој зони крушедолске припрате. Врхунац ове уметничке симбиозе почивао је у саображености разиграног ритма барокног декоративног стила једном још увек монолитном унутрашњем средњовековном простору који није успело да наруши накнадно проширивање прозора и улаза ради обезбеђивања више природног светла у храму.

Садржај живописа из крушедолске припрате показује несвакидашњи спој традиционалних образаца са морализаторским духом барокних сцена. Неке од њих, попут Ослобођења Петровог из тамнице и Бекства Павловог из Дамаска не само што подсећају на хришћанску дужност посећивања и тешења утамничених, него су и алузије на епизоде из живота све-тих деспота Бранковића: њихово изгнанство из отечества и живљење у тешким и бедним условима сличним затворским. У Житију светог деспота Стефана Слепог наводи се како су га Турци заједно са братом Гргуром ослепили као таоце због оданости ,,правој вери", а непо-средно пред пад Деспотовине, непријатељи али и саплеменици прогнали из Србије, лажно оптужили и из зависти затворили у тамницу. У Служби преподобној матери Ангелини подсећа се како је свој дом отворила нишчима, посећивала утамничене и прехрањивала гладне. Тако се кроз причу о светим Бранковићима као ,,стубовима побожности" и ,,живим мученицима", њихово просветљење духовним очима после дуге трпељивости и страдалништва у туђини предочава као поучан пример за духовну обнову поробљеног српског народа. И остале велике композиције у другој зони крушедолске припрате (Бекство у Египат,Покољ витејемске деце, Савлово обраћење на путу за Дамаск и Каменовање архиђакона Стефана) иду у прилог тези о смишљеном избору новозаветних сцена у циљу развијања култа последњих српских деспота. У трећој зони источног и западног зида, као и на своду „женске цркве", илустроване су сцене из Богородичиног живота (од Благо вести до Успења), Акатист и Богородица Безгрешног зачећа , која се као римокатоличка тема тријумфа над змијом којим се побеђује смрт, грех и порок, у време против реформације раширила по Европи. Композиција Богородичиног покрова, с друге стране, иконографски припада московском типу и повезује се са општом климом русификације нашег црквеног живота, када се скоро све школе на подручју Карловачке митрополије посвећују овом празнику.

Галерији старих српских владара у првој зони крушедолске припрате од светих Симеона и Саве до светих царева Лазара и Уроша, придружују се свети Максим архиепископ српски, свети деспоти Стефан и Јован, као и преподобна мати Ангелина. Стереотипни низ фигура нарушава барокна узнемиреност којом посветовљени ликови губе свој ранији типизовани аскетизам. Идеализовани ликови светих су у свечаном ставу и посматрачу окренути трочетвртински, а имају и лепршаве костиме са плаштом као ветром завијорене. Свеприсутан је и изражени осећај за тактилне вредности материје и детаљ (лице, брада, тканина) којим се илузионистички продубљује сликани простор (пејзаж, архитектура). Привидно поштујући традицију, придворни сликар патријарха Арсенија Четвртог Јовановића Шакабенте, Јов Василијевич већ у крушедолској припрати суштински осавремењава српску позновизантијску уметност, уводећи представе светих у првој зони у ред репрезентативних барокних портрета.

За разлику од припрате, у олтару, за чији се живопис сматра да са овим чини једин-ствену целину, ликови светих архијереја и ђакона због ограничености расположивог простора нису приказани како се у поворци причешћују, него како појединачо или у пару стоје у строго фронталном ставу Четири сцене у полукалоти апсиде посвећене су старо-заветним жртвама: Каин убија Авеља (Каи-нова и Авељева жртва) и Авраамова, Нојева шИлијина жртва. Овде није реч само о композицијама нетипичним за средњовековну православну уметност, већ о сценама које је западноевропска барокна иконографија користила за илустровање црквених проповеди и антитеза Старог и Новог завета, погодних префигурација Силаска Светог Духа или ,,Присно Дјеве" која рађа Месију. Уз Распеће и сцене које су му непосрердно претходиле или уследиле, издвојена су и два анђела са знацима Христовог страдања (крст, копље, сунђер, стуб, бич, уже) као наглашено подсе-ћање на Спаситељева страдања. Антитетичке су и композиције Првог греха и Рођења Христовог, сцене човековог пада и искупљења кроз веру, којима се кроз позив на покајање потврђује кажњавање греха и награђивање врлине. Дочаравању илузионистичке унутрашње архитектуре овде доприносе сликане нише и шкољке, коринтски капители, мраморирани стубови и тешке драперије. Следећи идеје митрополита Павла Ненадовића, Јов Василијевич је стварио јединствену илузионистичку целину која није имала правих настављача у српској барокној уметности друге половине 18. века. Ипак, потоњи наручиоци и иконописци пренеће нешто од идејног програма крушедолског олтарског простора, ако не на зидове храмова, а оно на све развијеније барокне иконостасе на којима ће се остварити нова схватања црквених реформи у тежњи да се богослужење визуелно приближи верницима.

Врхунац моралних поука јављају се у средишњем делу храма, у илустрацијама Девет блаженстава, до сликарство манастира Крушедола сасвим непознатих целокупној српској монументалној уметности. Као слике будућег Царства небеског на који је указао Христос у својој Беседи на гори, композиције девет хришћанских врлина (нишчи духом, плачушчи, кротки, гладни и жедни, милосрдни, чистог срца, миротворци, прогнани правде ради и страдајући Божјег имена ради) у своду наоса, биле су намењене подсећању верника како ће њиховим поштовањем на земљи за њих отпочети нови и вечити живот у Христу. Осим сцена из Христовог живота, у поткуполном простору и наосу представљен је и велики број Христових парабола и поу-ка (о трну и брвну; о добром сејачу; о удовичиној лепти; ко тебе каменом, ти њега хлебом), као и алузија о великој награди коју ће на небу добити сви који сада плачу, гладни су, сиромашни су духом и људи их мрзе или прогоне, од којих се неке простиру и у више сцена (Милосрдни Самарјанин). Северна и јужна апсида обилују и представама Христових чуда (исцељење слепог, раслабљеног, крвоточиве жене, изгнање нечистог духа из човека) којима се још једном подсећа на чудотворне мошти светих деспота Бранковића чијим су додиром или целивањем оздрављали и неизлечиви болесници.

За излагање ћивота са моштима, Димитрије Бачевић јс 1759. израдио два трона за манастирску цркву, а само неколико година касније, 1765, и трећи, централни, архијерејски, по наруџбини митрополита Павла Ненадовића. Тронови светих Бранковића, светог деспота Максима и мајке Ангелине, и деспота Стефана Слепог и Јована имали су, осим обостраних икона светих у владарским костимима, и по једну новозаветну (Благовести, Сусрет Марије и Јелисавете) и засебну старозаветну представу из књиге пророка Јоне: Јона под усахлом тиквом и Кит избацује Јону. Првобитно наслоњени о поткуполне ступце, тронови светих су, после откривања првобитних фресака, једно време били скло-њени у сеоску Сретењску цркву, да би после тога били пренети у манастирску трпезарију. Осим иконе Христа под балдахином, трећи архијерејски трон је иза седишта имао у српској уметности сасвим ретку представу ждрала који у једној подигнутој нози држи камен као амблем архијерејске будности и правде. И ова представа је припадала барок-ној иконографији западноевропског порекла.

Манастир Крушедол је имао највреднију ризницу међу фрушкогорским манастирима. Пошто је опљачкана од усташа почетком Другог светског рата, њен највећи део је однет у Загреб, да би по ослобођењу био враћен и похрањен претежно у Музеј Српске православне цркве при Патријаршији у Београду. Да су предмети враћени манастиру, у данашњој обновљеној ризници и библиотеци највише би се нашло старих рукописних и штампаних књига, икона, уметничких слика и предмета приме-њене уметности од 16. века до 19. века веза-них за династије Бранковића и Обреновића.

Осим везене митре Катарине Кантакузине, грофице цељске, жене грофа Улриха II Цељског и ћерке деспота Ђурђа Бранковића Смедеревца, иначе рад Деспине, жене влашког војводе Јована Њагоја Басарабе из друге половине 15. века, од изузетне вредности је и икона крилатог Светог Јована Претече Кефалофора (Главоносног), дар београдско-сремског митрополита хаџи Илариона, рад Андрије Раичевића из 1645. године. Међу уметничким предметима из времена турске владавине нео-бичну пажњу плени и икона Богородице са Христом, окружена старозаветним пророцима, са портретом крушедолског игумана Јоакима у доњем левом углу Једна од две иконе са ликовима Светих Бранковића - Слепог Стефана, мајке Ангелине, Јована и Максима, копија је првобитне иконе из 16. века сликара Николе Нешковића из 1753. године. У кујунџијске радове завидне занатске израде спадају сребрни панагијар и рипиде које је за манастир Крушедол дао да се израде 1664. године београдски митрополит хаџи Иларион, кивоти са моштима чланова деспотске породице и икона са ликом преподобне мајке Ангелине, дар печујског владике Никанора из 1724/1725. године и архиепископско жезло вршачког епископа Јована Георгијевића.

У данашњем скромном манастирском Музеју налазе се пет обострано сликаних целивајућих икона рад Стефана Тенецког и више једнострано сликаних целивајућих икона Теодора Димитријевића Крачуна, све из друге половине 18. века. Икона Богородице са Христом из манастира Велике Ремете рад је руског иконописца Стефанова из 1678. го-дине, а икона Исуса Христа је сачувани рани рад Јакова Орфелина са старог иконостаса манастира Гргетега (1774).

На јужном зиду некадашње гостинске трпезарије манастира Крушедола - данас манастирској ризници - очуване су две уљаним бојама сликане нише са сценом Благовести, односно, Светим деспотима куће Бранковића из 1829. године. Свим представљеним светима оштећене су очи из веровања у чудотворну исцелитељску моћ зидног праха на месту насликаних очију светих Бранковића. Међу портретима чланова династије Обреновић налази се и један Кнеза Михаила у парадној надвојводској одори, уље на платну академског сликара Стевана Тодоровића из 1865/1867. године. Од предмета који су некад припадали краљу Милану Обреновићу, сачувани су његов радни сто са четири тапациране фотеље у дуборезу, као и инвентар његове спаваће собе пренет из Беча: брачни кревст са иницијалима на јастуку и спаваћа кошуља, порцелански лавор и метални ибрик за умивање, посребрени трпезаријски послужавник и прибор за ручавање.

Основни фонд данашање манастирске библиотеке чине књиге које јс манастиру поклонио Димитрије Ћамиловић из Америке, бивши учитељ из Вучитрна и велики поштовалац краља Милана Обреновића, ако не и његов даљи сродник(887), Југословенска академија знаности и умјетности (448) и Српска академија наука и уметности (1.395примерака). У Музеју Српске православне цркве инвентарисане су књиге које су некада припадале манастиру Крушедолу, и на њему се налазе: Зборник Стефана Доместика писан у Смедереву за деспота Лазара 1458, Рукописно Четворојеванђеље многогрешног Павла из 1559, Рукописно Четворојеванђеље „Максима бившаго деспота" које је писао Леонтије у 16. веку, штампано Београдско јеванђеље Радише Дмитровића и Трајана Гундулића из 1552, Празнични минеј Божи-дара Вуковића из 1538, Престоно јеванђеље штампано у Лавову са записима патријарха Арсенија III из 1697. и митрополита Викен-тија Поповића из 1713, препис Хроника Ђорђа Бранковића из 1774. године, као и бројни манастирски протоколи, поменици, привилегије и рачунскс књиге.

Многи предмети: иконе, црквене сасуди, књиге (руконисне и штампане), одежде и друге драгоцености из манастира Крушедола, чувају се данас у Музеју Српске православне цркве, пошто су враћени Цркви а били су опљачкани од Усташа у Другом светском рату из фрушкогорских манастира

Др Љиљана Стошић

Извор: Календар СПЦ Црква 2009.

Нема коментара:

Постави коментар