Када Свети апостол Петар заврши свој земаљски живот и би
позван на Небо, Господ му предаде небеске кључеве од рајских врата.
Са свесрдном свештеном ревношћу Свети апостол је обављао своју узвишену службу откључавајући врата раја за душе оних људи који својим земаљским животом и решењем Свевишњег Праведног Судије заслужују небеска блаженства.
И тако је то много година ишло својим устаљеним и
уобичајеним током.
Али једном апостол Петар сав узнемирен долази Господу Богу,
целивајући скуте Његове светлосне хаљине, говори: "Господе, нека ме
мимоиђе гњев Твој! Морам Ти објаснити своју узнемиреност. Ево има већ много
дана како у пресветлом рају Твом примећујем неке људе које ја нисам пустио
унутра на рајска врата. Не могу себи да објасним на који су се начин они увукли
тамо. И лица њихова никако не личе много на лица праведника. Бојим се, да нису
посреди неке ђаволове подвале. Он и слуге његове способни су за сва могућа
лукавства. Но знајући да су кључеви свагда код мене и да другог улаза нема, ја
сам непрестано у недоумици па чак и тузи."
Господ одговори: "Твоја је служба и твоја одговорност.
Мотри пажљиво на оне што улазе у рај, па неће бити незваних гостију."
Прође неколико дана, кад ето опет апостола к Саваоту:
"Боже велики и милосрдни, та сваког дана се све више и више туђих људи
прокрада, не знам којим путем, преко рајске ограде. Обраћам се Твојој мудрости
и власти. Ја сам немоћан, и мудрост је моја ништавна. Ти си једини
Свезнајући."
Тада Бог рече: "Хајде за Мном, Свети Петре. Обиђимо
заједно све крајеве раја, и сами испитајмо шта је узрок тим појавама, које су
изазвале у теби тако много оправдане и похвалне узнемирености. Хајдемо!"
И тако они кренуше. Напред Господ, за Њим апостол. Дуго су
ишли, чак сустадоше. Најзад стигоше до наранџасте шумице, и кроз њене гране
приметише нечију плаву ризу. Опрезно се привукоше ближе, и шта угледаше? Под
гором, на зеленом пропланку, засутом белим радама, стоји Пресвета Дјева и гледа
доле са ивице дубоке провалије, одакле се види земља и сви људи. А у рукама
Пречисте танане, једва видљиве лествице, изаткане од најтање плаве свиле.
Из провалије чују се жудни јауци, чују се паћеничке, пламене
молбе. И гле одједном Пречиста спушта своје паучинасте лествице. Оне се
одмотавају, падају доле, и један за другим улазе по њима на пропланак јадни,
измучени, преморени, заборављени људи, мушкарци и жене, и бојажљиво ишчезавају
у рајске баште, цвећарнике и шуме.
И после сваког спасеног Пресвета Владичица подиже увис своје
прекрасне руке и говори умиљато: "Господе мој и Боже, Ти све видиш, чујеш
и знаш. По неизрецивом милосрђу Свом опрости ми што нарушавам мудри поредак
Твог пресветог раја. Али ја сам живела на земљи, и сама сам мајка. Могу ли да
одбијем мајку која моли за сина? И нисам ли ја мајка васцелог слабог,
страдалног човечанства? Опрости мени грех мој."
Тада Господ спусти свемоћну руку Своју на раме апостола
Петра и рече: "Повуцимо се одавде тихо. Немамо овде никаква посла…"
Николај Љесков
Превео са руског:
Свети отац Јустин (Поповић)
Нема коментара:
Постави коментар