Оче Симеоне, у манастир Рукумија долази много људи, верника, да се моле и траже решења за своје духовне и друге проблеме. Шта су основни узроци тих проблема?
Ту су разне невоље, муке, болести, неслоге, самовоље, које оптерећују наш народ и којима он тражи олакшања и лека у нашим манастирима, црквама, па тако и у манастиру Рукумији. Не знам како је код других у погледу тежине и невоља са којима народ долази. Рукумији су, знам још код покојног оца Саве, долазили са великим и тешко разрешивим животним проблемима. Прича се наставила, само што се сада број невољника повећао. Да сада пређемо на узроке, јер ако се они одреде – установе, помоћ – лечење ићи ће лакше.
Основни, најчешћи узрок су наши неокајани греси. Они оптерећују појединца, породице, села, вароши, градове и читав наш народ. Надам се да ће ово што пишем изаћи у Геополитици током Великог поста, да би, колико-толико, помогло нашој духовној, а тиме и материјалној обнови. Пост је време покајања за грехе мале и велике, за псовке, хуле, убиства, абортусе (убиства деце), крађе, преваре, лажи, прељубе – блудничења, пијанства, пушење, дрогирање, туче, гнев преједања, опијање, врачања, клевете, кршење постова – недржање поста средом и петком током године осим „трапавих седмица“, и сва четири годишња поста, за недолажење на црквене службе, за рад недељом и празником, за необраћање Богу за помоћ у невољама, за презир просјака. За гордост, славољубље и сластољубље, из овога трога све остало произилази. Овај списак није коначан, а могао би да се среди по неком реду, на пример, по митарствима којих има 20, на којима се душа испитује за учињене грехе.
Важно је рећи то да после смрти, то јест, исхода душе из тела, нема више покајања. Зато треба сада да се покајемо. Наша браћа и сестре по Адаму, првом човеку, који су изгубили веру у Живог Бога, доћи ће у ситуацију у самртном часу да изласком душе из тела угледају своје тело мртво, лекаре и сроднике око њега, и да се чуде како су два Јанка или Марка, јер су до тада у
телу мислили да су само тело и да ће се све завршити у гробу.
Има доста Срба који кажу да су верујући, славе славу а ретко иду у цркву.
Вама, браћо Срби, који говорите да верујете и да сте увек веровали и Крсне славе славили, да сте се крштењем, венчањем и опевали истовремено, али да не држите постове и да ретко одлазите на црквену службу, или сте од поменутог нешто одржали, предлажем да размислите о свему реченом. После тога решите се да уз помоћ Живога Бога кренете: редовно у цркву, ради благослова Божијег са постом, молитвом, покајањем и исповешћу да би се причестили и тако се са Богом сјединили.
У манастиру Рукумија посебна пажња посвећује се молитвама за упокојене. Колико је важно да се молимо и чинимо добра дела за упокојење?
Браћо Срби, увек да се сећамо наших славних предака, да свеце, мученике, преподобне, побожни народ поштујемо и да им се молимо. Наше покојнике да спомињемо у молитвама и обавезно на задушнице да им дајемо парастосе, помене, да им палимо свеће да чинимо милостиње за покој душа њихових, и тиме се ми Богом богатимо. Још је важно да им се служе Свете литургије тј. да се помињу на проскомидији (уводни део Св. литургије) и у току литургије у одређене дане. Покојни наш отац Сава је говорио: када се одслужи четрдесет литургија, душа која је у паклу за један степеник иде на лакше место.
И још је често помињао два човека који су били у пакленом мраку, али су могли да разговарају. Једнога „дана“ један од њих је почео да се радује, а други га пита – чему се радујеш у овој нашој муци? Он му рече: „За 300 година у мојој породици родиће се мушко дете које ће кад порасте отићи у манастир, постаће свештенослужитељ и он ће ме избавити одавде.“
Ваш духовник био је отац Сава, дугогодишњи игуман манастира Рукумија. Шта бисте, од тога што сте примили од оца Саве, могли да пренесете као поуку нашим читаоцима?
Већ сам помињао оца Саву (мирско крштено име Владимир), који је по занимању био столар, пчелар и земљорадник. Осим овог наведеног, брат Владимир био је и служитељ Цркве Пресвете Богородице у Кленовнику и председник Богомољачког братства Успења Пресвете Богородице. Поука нашој браћи од брата Владимира, потоњег игумана Саве је следећа: устајао би рано, у 3 сата. Дан је почињао са Богом и редовно вршио своје молитве. После тога би намирио стоку, а онда се обукао и пошао у цркву да све припремим док не дође свештеник. Служба је почињала око 8 сати (то је моја претпоставка), брат Владимир је био појац, мислим и чтец каноничке цркве; после службе морао је да уреди како ваља, говорио нам је отац Сава, да би после тога кренуо кући. Све своје кућевне послове завршавао је благовремена па кућа није трпела због његовог богомољства и црквене службе, и нико ништа није могао да му пребаци или да стави примедбу или замерку. Отац Сава био је у Богомољачком покрету, као што сам већ рекао. У њему се трудио да би на Светој Гори Атонској у испосници Светог Саве срео свог духовника схимонаха Саву, који га је поучио како да се моли Богу, а после му је слао писма са духовним саветима.
Све је веће отуђење међу људима, па и међу младима, међу половима уопште. Много је младића и мушкараца у зрелим годинама неожењених и исто тако девојака неудатих. Ви служите посебан молебан за брак. Шта они који желе да ступе у брак треба пре свега да имају на уму и да чине?
А сада нешто о женидби и удаји оних који унеколико касне и о узроцима тих закашњења. Некада, до пре четрдесетак година, момци су се женили одмах по повратку из војске. То значи око 20-25 године, или можда неке више. Девојке су се удавале у сличним годинама за своје вршњаке некада и нешто старије, уз благослов оба родитеља, ређе црквеним венчањем, а скоро обавезно регистрацијом у општини – грађанским браком. До померања времена женидбе и удаје дошло је због одласка на студије. Код свршених студената то је отишло на преко 25-30, а касније и више година. Данас има неожењених од 20 до 40 па чак и до 50 година. Начин упознавања, то јест забављања како га називају, погрешан је, поготово ако се одужи на годину, две, па и десет, колико се неко двоје „забављало“ и на крају се растало. Ту највише греше и једни и други због некаквих провода, задовољавања страсти, и оно љубави што у почетку беше, гресима се упропасти. Основно правило је: гледај према себи, својој породици, питај оца и матер, питај свештеника, па ако ти благослове, идите па просите девојку. Некада су то родитељи завршавали, а младић и девојка су слушали и тако се живело и рађало са Божијим и родитељским благословом. Догађало се да нека девојка пристане и послушања и пође за неког другог по жељи оца свога, иако је она хтела другога, али све би изашло на добро због послушања и деца би се рађала. Мислим да је раније мукотрпно живљење на селу давало квалитет брачном животу, гледано кроз хришћанско схватање живота.
Решење за нашу децу у поменутим годинама од 20 до 40 и даље је у томе да крену са постом и покајањем, са поштовањем родитеља, поштовањем Бога и Божијих заповести, окретањем од греха ка Богу, да би их Бог благословио за брачни живот и рађање деце за Вечни живот. Молебан за брак у манастиру Рукумији, осим молитвених речи Господу Богу, представља и могућност сазнања узрока невоље, отклањање истих, као и упознавање будућег супруга или будућег мужа. Узрок „зашто не иде“ су: лични, родитељски или породични, а некада и са стране долазе због сагрешења и освете. Важно је бити оптимиста а то се постиже вером, покајањем и исповешћу, опраштањем, молитвом, постом, поуздањем у Божију помоћ, помирењем са Богом и родитељима.
Пита скоро једна девојка – шта јој саветујем да ради. Рекао сам јој – мој ти је савет, читај Нови Завет. „Без Бога ни преко прага, а с Богом и преко мора“ – често је говорио отац Сава Рукумијски као и „Са Богом се све постиже и у вечни живот стиже“. Велико светило наше свете Цркве, Свети владика Николај нам поручује: „Без Бога ни преко прага“, „Без краља не ваља“, „Без дома, судба Содома“.
Манастири у Србији, па и Ваш, у данашњем времену постали су и духовно уточиште и места где се вером обнавља снага за борбу у свету.
У времену под Турцима, наши свети манастири грејали су душе наших предака на служби Богу и после службе уз гусле и неко послужење. Зато се и каже: „Манастири и криво гудало, то је народ српски очувало“. И данас већина српског народа долази са страхопоштовањем и вером да ће ту Бог помоћи по молитви духовника. Тако то и иде и да Бог да како би се све више душа окренуло Богу, једином своме пријатељу, јединоме своме Спаситељу, Вишњем Богу и Светоме Сави – како то испева Свети владика Николај у песми Небеска Литургија. То је пророчка песма и све се одвија како је тамо описано. Господ Исус Христос је глава Цркве, а Црква је Његово Тело. Муж – домаћин –глава је домаће цркве, православне породице, ако је он Христов војник, ако се бори за Господа Христа, за Крст часни и Слободу златну.
Крст носити нама је суђено, а од Крста ништа јаче нема. Да нам Бог да стрпљење у ношењу Крста. Крст да носимо на себи, на грудима. Да се увек пажљиво крстимо у име Оца и Сина и Светога Духа. Да без роптања подносимо Богом допуштена искушења, ради нашег вечног спасења. Бог је наш Небески Отац и никада да не похулимо у невољама, него да трпимо и да се молимо Оцу са Оче наш… Након разговора, молитава или исповести, човек Србин, Српкиња, Српче или човек из другог неког народа, носи из Рукумије оптимизам, то јест, веру да му је већ кренуло на боље и благодари Богу и светињи, то јест манастиру. Осим тога, свако може да понесе књижице са духовним садржајима, ради сазнања шта даље да се ради када је већ кренуло набоље. И још из Рукумије можете понети: рукумијско вино, ракију, мед, бакин колач, медењаке, зимницу… Имамо у продаји иконе, крстове, кандила, кадионице, књиге, тамјан и све друго што је потребно православном дому, једној српској кући. Све набројано потребно је да би човек могао да служи Богу и своме роду. Наше куће су наши војнички положаји на којима морамо да се боримо за Истину, за Крст часни и Слободу златну.
То сви Срби треба да имају на уму, и они на високим положајима, и они који чувају овце. Ових задњих се смањио број, а било би добро да их је више. Чувати овце, то је наука. Потребно је да се редовно напасају и поје, преко зиме да се хране и поје, да буду у сувом и чистом стану, да се редовно пазе и музу, да се јагањци подоје или напоје млеком. Око Ђурђевдана се шишају, а од вуне се плету топли џемпери, чарапе или се ткају ћилими. Да су неки духовни пастири чували бесловесне овце, боље би знали да данас напасају словесне овце (душе своје духовне деце) Истином Православља. То је оно што нам је предато Богом Духом Светим, преко Светих Апостола и Светих Отаца. То што је Црква прихватила, што су клирици и народ свуда и свагда једнодушно веровали и држали у погледу веровања и богослужења. Вера је православна, а цркве су националне, са својим обичајима и изражавањем наше Свете Вере. Крсна слава је код нас Срба наш заједнички имендан – имендан племена у време крштења, а и после тога. Руси славе имендане, то јест дане светога или светитеље чије име носе. Ми уносимо сламу у цркве, у куће за Божић, уносимо храстов бадњак – символ Богомладенца Христа, други уносе јелку, а сви постимо до Божића и радујемо се рођењу Богомладенца Христа. Дух Свети, Дух Истине је наш попа који је увек у Цркви и њиме се обављају Свете Тајне. Како може неко да одслужи Свету литургију за 50 минута, када се она редовно служила за око 80 до 90 минута? Ко је благословио скраћивање и зашто? Како неко може да сједињује честице са дискоса извађене за живе и мртве са путиром, и да са њима причешћује верне, када је покојни патријарх Павле јасно рекао сагласно црквеној пракси и учењу, да се то сједињење врши обавезно после причешћа верних и да је то идолатрија ако се врши првим поменутим начином неких свештених лица? И не само то, и не само то…
Ви често у својим проповедима кажете да треба да служимо „Богу и роду“. Колико је важно да се у тој служби роду, било да смо да смо у државној служби или на неком другом месту у друштву, духовно и национално инспиришемо нашим славним прецима?
Предлажем свим Србима да поверују гледајући звездано небо, промене годишњих доба у Србији и српским земљама – нашој земаљској Отаџбини. Нека се сете својих прадедова, чукундедова, ратника са Цера, Колубаре, Кајмакчалана и других ратишта, где су своје животе положили и крв пролили за Веру и Отачаство. Да и њихови потомци прославе Крсне славе и да више не брукају своје старе у Небеској Србији. Нека се сете најмлађег сина нашег Немање, нашег цара, нека се сећају Растка, то јест Светог Саве Српског, нашег духовног оца, нашег другог спаситеља. Нада нема право ни у ког,а до у Бога и у своје руке – поручује нам велики владика Његош. Поверуј, припреми се, крсти се, венчај се, моли се Богу, пости па се и причести. Сети се славнога нашега кнеза Лазара, и како је он војску српску причестио и храбро ударио на многобројнију војску непријатељску.
Нека и у твојој души, Србине брате, одјекну његове славне речи: Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека. Избор је његов правилан и Богом благословен, јер да је изабрао земаљско царство, одавно би све исцурело у гресима обласне властеле, а после би греховна зараза истребила и народ српски. Истребљење је прво духовно, па после и физичко. Зато, брате мој, веруј и бори се до краја, јер са Богом се све постиже и у вечни живот стиже.
Ако се решимо на духовну обнову, све потребно за живот у Србији и српским земљама ћемо имати. Ако иштемо Царство небеско, све друго ће нам се додати – рекао је Господ. И још рече – Небо и земља ће проћи, а Моје речи неће проћи.
Свему реченом на крају могу да се додају две песме Светог владике Николаја: Помози нам, Вишњи Боже и Буди храбар и слободан.
Да Бог благослови српску младост, да се окрене Богу и да послужи своме српском роду. Амин!
Геополитика број 106, март 2018.
Разговор водио: Слободан Ерић
Извор: Васељенска
Нема коментара:
Постави коментар