Шта је обележило првих месец дана од како сте на челу Осечкопољске и барањске епархије?
-У тих месец дана епископског рада упознавао сам се са проблемима и тешкоћама са којима се наш народ сусреће, како
духовним тако и животним, који су увек актуелни у животу сваког човека и сваког хришћанина појединачно. И сами знате да је живот овде веома тежак, и сусрећемо се с разним проблемима, али вера у Бога и Цркву даје нам гарант живота и опстанка на овим просторима.
Рођени сте у Вуковару 30. јула 1987. године и најмлађи сте Епископ на овим просторима, што за Вас то значи?
-Ја по годинама јесам најмлађи, али с друге стране осећам и велику дозу одговорности према ономе што ми је поверено од стране наше Цркве, тј. од нашег Сабора. Велико је бреме епископске службе и, уопште, носити на својим плећима, и руководити народом у духовном смислу. Свакако да је ту и тежина мог позива који су ми Архијереји дали у залог, али увек се уздам у оне речи Јеванђеља да треба да носимо свој јарам, јер је бреме Хрисово лако ако схватимо суштину нашег послања.
Шта је највише утицало на Ваш духовни развој?
-То је свакако Божји призив који сам добио да пођем путем богословских школа, а то је било у времену опредељења коју школу да упишем. То и одлазак у моју духовну мајку, манастир Крку, који је за мене универзитет духовности на овим просторима, оставило је највећи траг у мом животу. Наравно, дубок траг на мене оставио је и мој сусрет са мојим духовним оцем, епископом Фотијем, са којим сам на неки начин упознао шта је то Јеванђеље, хришћанска вера и то каква је лепота у вршењу и испуњавању Божије заповести. Он је човек врлине који је пленио својим животом, и свакако је био сигурно пристаниште свима нама младим богословима.
У Вашој првој беседи након устоличења рекли сте да је Вуковар место библијског страдања из чега се да закључити да према Вашем родном граду имате посебан сензибилитет?
-Наравно. Вуковар је место мог телесног рођења, школовања, и у њему сам проживљавао све тескобе града кроз период мог живота у њему. Нисам случајно рекао да је Вуковар место библијског страдања, јер он то заиста јесте. Уљуљкане међуљудске односе који данас постоје, и који нису добри, требамо градити у једном новом духу, а то су јеванђељске врлине, јер су оне трајне. Једино на такав начин можемо изградити позитивно друштво. Вуковар заслужује да буде једно мирно место као што је и био, а ми Срби ћемо томе допринети.
„Требамо ширити љубав а не мржњу“
Вашем су хиротонисању, између осталих, присуствовали и хрватски надбискупи Ђуро Хранић и Антун Шкворчевић, који су истакнули да су због прошлог рата пољуљани међунационални односи који оптерећују екуменску сарадњу. Верујете ли да би ти међунационални односи и екуменска сарадња у неко догледно време могли бити, ако не превазиђени, барем бољи?
-Свакако да нада постоји. И сам долазак бискупа на моје устоличење је добар знак да ти наши односи треба да се изграђују. Ја сам их и у поздравној речи за трпезом назвао браћом у Христу, и заиста их тако доживљавам. Те наше отежавајуће односе требамо превазилазити Јеванђељем, а ми то најбоље знамо. Требамо ширити љубав, а не мржњу, и онда ће доћи и до бољих међуљудских односа.
Уз, не тако давно, новоизабраног Епископа далматинског Никодима најмлађи сте Епископ у историји Српске Православне Цркве.
-Мислим да је Црква ту можда препознала енергију младог човека, јер кад је човек млад има и већи ентузијазам и више жели, али свакако да је мишљење старијих Епископа у саветодавном смислу веома битно јер од њих се требамо учити искуству, а са нашом младошћу надограђивати. То што сам најмлађи не сматрам неком великом предношћу, али свакако великом одговорношћу.
У слободно време бавите се пчеларством, а својевремено сте сарађивали и на реализацији емисије Реч Православља на Хрватском радију Книн. Колико данас имате времена за такве и сличне активности?
-Данас је једна нова околност и нове су обавезе тако да немам баш пуно времена за активности те природе као што сам некада имао. Пчеларство је био мој хоби у којем сам уживао, и тражио неки мој простор за одмор, а рад на радијској емисији је било моје изграђивање у једном другом облику мисије, а то је путем медија. Сматрам да је данас веома важно бити у медијима, па свакако и речју Јеванђеља, јер се и ту добија мисионарски простор који је неопходан за живот цркве.
Извор: Епархија осечко-пољска, srbi.hr
-У тих месец дана епископског рада упознавао сам се са проблемима и тешкоћама са којима се наш народ сусреће, како
духовним тако и животним, који су увек актуелни у животу сваког човека и сваког хришћанина појединачно. И сами знате да је живот овде веома тежак, и сусрећемо се с разним проблемима, али вера у Бога и Цркву даје нам гарант живота и опстанка на овим просторима.
Рођени сте у Вуковару 30. јула 1987. године и најмлађи сте Епископ на овим просторима, што за Вас то значи?
-Ја по годинама јесам најмлађи, али с друге стране осећам и велику дозу одговорности према ономе што ми је поверено од стране наше Цркве, тј. од нашег Сабора. Велико је бреме епископске службе и, уопште, носити на својим плећима, и руководити народом у духовном смислу. Свакако да је ту и тежина мог позива који су ми Архијереји дали у залог, али увек се уздам у оне речи Јеванђеља да треба да носимо свој јарам, јер је бреме Хрисово лако ако схватимо суштину нашег послања.
Шта је највише утицало на Ваш духовни развој?
-То је свакако Божји призив који сам добио да пођем путем богословских школа, а то је било у времену опредељења коју школу да упишем. То и одлазак у моју духовну мајку, манастир Крку, који је за мене универзитет духовности на овим просторима, оставило је највећи траг у мом животу. Наравно, дубок траг на мене оставио је и мој сусрет са мојим духовним оцем, епископом Фотијем, са којим сам на неки начин упознао шта је то Јеванђеље, хришћанска вера и то каква је лепота у вршењу и испуњавању Божије заповести. Он је човек врлине који је пленио својим животом, и свакако је био сигурно пристаниште свима нама младим богословима.
У Вашој првој беседи након устоличења рекли сте да је Вуковар место библијског страдања из чега се да закључити да према Вашем родном граду имате посебан сензибилитет?
-Наравно. Вуковар је место мог телесног рођења, школовања, и у њему сам проживљавао све тескобе града кроз период мог живота у њему. Нисам случајно рекао да је Вуковар место библијског страдања, јер он то заиста јесте. Уљуљкане међуљудске односе који данас постоје, и који нису добри, требамо градити у једном новом духу, а то су јеванђељске врлине, јер су оне трајне. Једино на такав начин можемо изградити позитивно друштво. Вуковар заслужује да буде једно мирно место као што је и био, а ми Срби ћемо томе допринети.
„Требамо ширити љубав а не мржњу“
Вашем су хиротонисању, између осталих, присуствовали и хрватски надбискупи Ђуро Хранић и Антун Шкворчевић, који су истакнули да су због прошлог рата пољуљани међунационални односи који оптерећују екуменску сарадњу. Верујете ли да би ти међунационални односи и екуменска сарадња у неко догледно време могли бити, ако не превазиђени, барем бољи?
-Свакако да нада постоји. И сам долазак бискупа на моје устоличење је добар знак да ти наши односи треба да се изграђују. Ја сам их и у поздравној речи за трпезом назвао браћом у Христу, и заиста их тако доживљавам. Те наше отежавајуће односе требамо превазилазити Јеванђељем, а ми то најбоље знамо. Требамо ширити љубав, а не мржњу, и онда ће доћи и до бољих међуљудских односа.
Уз, не тако давно, новоизабраног Епископа далматинског Никодима најмлађи сте Епископ у историји Српске Православне Цркве.
-Мислим да је Црква ту можда препознала енергију младог човека, јер кад је човек млад има и већи ентузијазам и више жели, али свакако да је мишљење старијих Епископа у саветодавном смислу веома битно јер од њих се требамо учити искуству, а са нашом младошћу надограђивати. То што сам најмлађи не сматрам неком великом предношћу, али свакако великом одговорношћу.
У слободно време бавите се пчеларством, а својевремено сте сарађивали и на реализацији емисије Реч Православља на Хрватском радију Книн. Колико данас имате времена за такве и сличне активности?
-Данас је једна нова околност и нове су обавезе тако да немам баш пуно времена за активности те природе као што сам некада имао. Пчеларство је био мој хоби у којем сам уживао, и тражио неки мој простор за одмор, а рад на радијској емисији је било моје изграђивање у једном другом облику мисије, а то је путем медија. Сматрам да је данас веома важно бити у медијима, па свакако и речју Јеванђеља, јер се и ту добија мисионарски простор који је неопходан за живот цркве.
Извор: Епархија осечко-пољска, srbi.hr
Нема коментара:
Постави коментар