СТАРОСТ

Све може почети врло просто. Просто до изненађења.

На пример, задесиш се на плажи, али нешто посебно не желиш да пливаш. Желиш да лежиш. При чему, не на сунцу, него у хладовини; и не у друштву, него у самоћи. Значи, добар дан, старости. Или хоби који си пре обожавао, сада ти је мучан. То исто може бити она. Опет добар дан, старости.

Сусрет са њом се може догодити на степеништу, ако лифт из неког разлога не ради. И примећујеш да устајеш раније него обично, да мораш застати да предахнеш. Или са новинама у рукама, када се добро познати фонт одједном, издајнички мути и очима је потребан стаклени помоћник. Било како било, она долази.

Долази као бедни рођак из провинције, да се осмехне на вратима, да се претури са ноге на ногу, потом да уђе и никада више да не изађе. Претвара се у неподношљивог члана породице са својим глупим разговорима и иритантним навикама.

Старост доноси са собом неко шкрипање у костима и губитак навике да се ујутру брзо устаје из кревета. Генерално, има пуно знакова по којима њен долазак препознају стоматолози и офталмолози, нутриционисти и психолози, или једноставно познаници са којима се ниси дуго видео.

„Остарио си“, – говоре они. Или: „Угојио си се“. Или: „Нисам те препознао“. А ти се, као кривац осмехујеш у одговор на ове баналности, као да имаш тринаест и заудараш на попушену цигару.

Није потребно то. Ништа специјално није потребно: ни чуђење, ни стиде, ни страх. Само се не треба правити да тог госта нема у кући. Напротив, њена посета или стално присуство треба прихватити и са њеом треба разговарати.

Ти јој, на пример, говориш:

– Здраво (не називајући је по имену).

Она одговара:

– Здраво (и збуњено се осмехује).

Њена збуњеност је разумљива – нису је очекивали.

–Не смета ти ако пређем на „ти“?

–У реду је.

Даље питаш:

–Сама си?

Упитно те посматра. Ћути.

Настављаш:

–Ако си ти старост, где је мудрост? Чуо сам да долазите заједно.

Одговара:

–Ми једва да се познајемо. Народ нас спаја грешком и формално. Ја њу, мудрост, врло ретко виђам. Каткад она прва долази онима код којих мени није време да будем. Али то је ретко. Чешће ја долазим прва, а ње нема и нема. Дешава се да је нема до самог краја. Тако да то не треба да те изненађује. Имам много више клијената од ње.

Узвраћаш јој:

–Није ваљда... (и размишљаш шта још да питаш).

Онда се одједном сетиш:

–А искуство? Или душевни мир? Где су? Па мораш са неким у пару ићи.

Старост говори:

–Извини, али најчешће су моји сапутници: проблеми са сећањем, хемороиди, гихт, вишак килограма. Ту је и висок притисак, везаност за тоалет, нервно растројство, ноћне море...

Изгледа да се разговор развезао и ти се надовезујеш:

– Жеља да се копа по успоменама, џангриза, да се критикује време и морал.

Потврдно клима главом:

–Да, да. Тако је. Све је баш тако.

Опет настаје тајац. Убрзо га старост нарушава.

–Где ћу да живим? Сместићеш ме негде?

–Где обично живиш?

–Живим где стигнем. Међутим, највише волим фотоалбуме, старе ствари, кутије са лековима, празне бочице од парфема. Свакакве ситнице. У суштини нисам избирљива. Могу да преноћим у костима, оболелим од реуме, или у катаракти ока. Где ћеш ме сместити?

– Сачекај, сачекај. То је неко лудило. Где су твоје ствари? Немаш ствари. (Она заиста нема ни кофер, ни торбу.)

–За тим нема потребе. Живим без ствари. Тачније... Моје ствари су људи. Ја морам њих да носим, а не ципеле или рукавице.

–Људи.... да носиш... и мене?

–Сада да. Изненађен си? Није ваљда? Искрена да будем, и ја сам изненађена што си ти изненађен.

–Није да сам изненађен...Теоретски, одавно сам већ спреман. Мислио сам о томе. О теби. То јест, чекао сам...Али тако изненада... Одједном... Слушај! Јел би могла...

Није јој било потребно да ме саслуша до краја.

–Могла бих. У смислу, могла бих да сачекам. Могу. За вратима, или даље. (Њен глас неочекивано постаје грубљи). Можеш да ме отераш дијетама и спортом. Можеш разним лукавствима да ме држиш да одстојању. Али мораш схватити да је то само привремена победа. Крајња победа је моја. (Заћутала је.) Моја, и моје старије пријатељице.

На ове речи се инстинктивно крстиш. Треба се крстити, када се говори о старијој пријатељици старости. Ова се крсти за тобом.

Да-да, она се крсти правилно, јер старост није безбожник. Много разуме, а још више памти. Она се сећа и других времена, када су сви, који су били вредни њене пажње, знали за Бога и умели да се моле. Сада су времена мало другачија. Чак, сасвим другачија. Али она никако није безбожник.

–Треба се молити, – каже изузетно покорним гласом. – И када после мене дође она, чији долазак увек посебно најавим, исто се треба молити. Јако се молити. Људи су на то заборавили, и мени је жао.

Ту је почела, испрва споро, а затим све живље и живље да прича о томе како су чудна времена дошла. Како су почели да је терају да увија косу и шминка усне, да плеше, дасе интересује за политику, путује. О томе, како је престала себе да препознаје у огледалу, одкад се појавила пластична хирургија.

–Не да бих била лепша. Не. То ми не приличи. Али осећам да се постала глупља. Већ сам заборавила половину бајки које сам знала, и ускоро ћу, бојим се, заборавити како се разговара са малом децом.

Говорила је много и емотивно. Скоро да се сазажалила на мене, и то је постајало помало забавно.

Никоме се не допада ако га се плаше и ако га избегавају. Никоме. Па ни старости.

Сви желе да као одговор на њихов бојажљиви ударац у врата, домаћини одговоре осмехом. Свима. Па и старости.

Када сам се освестио од њене приче, искра узајамне симпатије нечујно је сазијала међу нама.

–Добро. Извини за узнемиравање. Крећем.

Нисам могао, а да је не замолим да остане.

–Сада одлазим. Али ћу те с времена на време посећивати, или ћу те посматрати из даљине. Тако да, када заборавиш нешто (због склерозе, на пример) или ако не успеш да провучеш конац кроз иглу, знај – ту сам ја. Очи нећу дирати. Из неког разлога си ми симпатичан. Ипак ћу полако твоју косу да мењам у седу, и томе слично. Имам много ружних навика.

Са овим речима се упутила ка вратима. На прагу се окренула и рекла:

–Само се немој бојати. И не секирај се. Није ми ово прва година да те пратим. Само, дошло је време да ти се представим. Све иде по плану. Својим редом.

Изговоривши ово, изашла је. Не знам куда се упутила. Можда, комшијама. Можда, на трг – на клупу, поред неког да седне, да се упозна. Не знам коме. Нисам је пратио.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Ива Бендеља

Извор: Православие.ру