Свети Владика Николај

„Ја сам рођен у једном селу у дому од 45 чланова. Сваке суботе, када би био обављен посао преко седмице, скупљали смо се да би смо се помолили Богу. Увече би мој деда, глава куће, сазвао на молитву. Капеле у кући нисмо имали. Када је ружно верме, молили смо се у кући, а када је лепо време напољу, у дворишту. Звездано небо било нам је црквено кубе, Месец права икона, мили дед поп. Онда би изашао напред, стао пред нас и дубоко се поклонио и узимао кадионицу са жеравицом и тамјаном и окадио свакога од нас. Онда би изашао напред и стао. 

Онда је почела тиха молитва, прекидана само час по час уздасима и побожним шаптањем. Крстили смо се и молили гледајући у земљу и уздижући погледе наше пут звезда. Молитва би се завршила дубоким поклонима и гласним Амин. Када ми данас падне на памет ова молитва, ја осећам више побожности, скрушености и мирноће духовене него што сам осећао у свим великим цркавама света у Европи и Америци.

Свети Владика Николај

 фото - сестре
Детаљ се дрвеног троножца - ручни рад сестара

Извор: Манастир Лешје