11111111111111

Претражи овај блог

недеља, 15. април 2018.

НЕУМЕРЕНОСТ УЈЕЛУ И ПИЋУ „ТРБУХ ЈЕ ЊИХОВ БОГ“ 1.део

Стомакоугађање, као и свака друга страст, произилази из сасвим природне човекове потребе. Човек без хране и пића не може. Осим тога, храна и пиће су дар од Бога и узимајући њих, ми не обезбеђујемо организму само хранљиве састојке већ, захваљујући Творцу постижемо и задовољство. Стога је трпеза, односно празнични сто – као место обједињења, прилика да се дружимо са својим ближњима и пријатељима. Окушањем хране обузима нас радост како од дружења, тако и од телесне ситости. Свети оци не називају узалуд трпезу наставком литургије. На служби нас уједињује духовна радост од заједничке молитве, јер се причешћујемо из исте Чаше, а затим са људима који су нам по духу слични делимо и телесно- душевну радост.

У првим вековима хришћанства после Евхаристије су се приређивале тзв. агапе, или вечере љубави, где су хришћани за заједничким столом узимали храну, водећи духовне разговоре. Због тога у узимању хране и употреби вина нема ничег грешног и лошег. Све зависи, као и увек, од нашег односа према том чину и придржавања мере. Где се пак налази та мера, та танка граница, која дели природну потребу од страсти? Она пролази између унутрашгье слободе и неслободе у нашој души. Као што говори апостол Павле: Знам и понизити се, знам и изобиловати; у свему и свачему навикох; и сит бити и гладовати, и изобиловати и оскудијевати. Све могу у Христу који ми даје моћ (Фил. 4, 12-13).

Да ли смо ми слободни од робовања јелу и пићу? Господаре ли они нама? Шта је јаче – наша воља или наше жеље? Апостолу Петру је Господ открио: Што је Бог очистио, ти не погани (Дап. 11, 9). И нема греха у узимањухране, јер грех није у храни, већунашем односу према њој.

Но, кренимо редом. Свети Игњатије (Брјанчанинов) дефинише неумереност у храни и пићу на следећи начин: „Преједање, пијанство, кршење и разрешавање постова, тајно узимање хране и уживање у укусу, представљају заправо нарушавање уздржања. Погрешна и претерана љубав према телу, према стомаку и његовој ситости, порађају самолубље, из којег касније проистичу – нечување верности према Богу, Цркви, врлини и људима“.[1]

Страст стомакоугађања има два вида: чревобесије и гортанобесије. Чревобесије је прождрљивост, тј. кад стомакоугодника више интересује количина, него квалитет хране. Гортанобесије је уживање у храни, наслађивање грла и рецептора за укус, тј. култ кулинарских гурманлука. Страст преједања (као уосталом и многи други пороци) је достигла свој изопачени врхунац у Старом Риму. Неки патрицији су зарад непрестаног наслађивања на величанственим пировима користили специјална корита од птичијег перја, да би након што трбух насите до гуше омогућили себи, да изазвавши повраћање, испразне желудац. Потом би били опет у стану да задовоље безумну страст стомакоугађања.

Заиста, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско (Фил. 3, 19). Разумљиво је због чега презасићене људе, и оне које мучи страст стомакоугађања, не занимају духовна питања. Култхране и телесних наслађивања блокирају размишљање о узвишеном. Како су говорили свети они: „Дебеле птице не могу да лете“.

Стомакоугађање и испијање вина порађају другу телесну страст – сладострашће, тј. блудну пожуду. Као што се каже: „Сласти (тј. стомакоугађање) рађају страсти“.

Преједање не само да не дозвољава размишљање о Богу већремети и очување целомудрености. „Онај који пуни трбух и обећава да ће остати целомудрен, сличай је ономе који тврди да сламом може угасити огањ. Јер, као што je сламом немогуће зауставити брзину огња који се шири, тако је и преједањем немогуће зауставити жестоку брзину разврата“ – говори подвижник 4. века преподобии Нил Синајски.[2]

одломак из књиге: Православна аскетика за мирјане
Свештеник ПАВЛЕ Гумеров
--------------------
 НАПОМЕНА:
  1. Святитель Игнатий (Брянчанинов). Полное собрание творений. М., 2001.Т. 1.С. 155.
  2. Добротолюбие. М., 2001. Т. 2. С. 234.

Светосавље 
Духовно-телесна зависност 3.део 
Да лије пушење цигарета грех? 4. део 




 

Нема коментара:

Постави коментар