Благословене и свете душе одредише овај дан да нас подсећа на многобројне победе наше вере, да нас подсете да не заборавимо, да нас охрабре да не клонемо, да нас загреју да се не охладимо, и да нам отворе вид духовни да не заслепимо и у слепилу се не предамо непријатељу.
Недеља Православља је победа Цркве као целине и Црква је тај
победилац који се спомиње и прославља. Овога дана победе Цркве, сваке године се
присећамо, да би се загрејали надом и јасно видели Онога Који се невидљиво за
Цркву своју бори и толиким је победама овенчава. Стога, наша Света Црква
првенствено слави Бога који је помогао да се сачува православна вера кроз многе
векове, кроз велике борбе против разних и многобројних насилника и моћника
овога света, као и против свих унутрашњих непријатеља. Црква је кроз векове
увек била "војинствујућа", стално се борила и бранила се, подносећи
велике жртве и проливање невине крви, а и трпећи неописиве муке. У време многих
и честих робовања, православље је трпело од спољних непријатеља, а у време мира
и слободе – од унутрашњих. Нестајали су и пропадали многи њени непријатељи, али
Црква није никад изгубила битку. Падале су многе главе хришћанских мученика,
али Црква није остала никада обезглављена.
Главна победа цркве, које се сећамо у Недељу Православља,
јесте победа над иконоборцима, тј. за очување светих икона у Цркви. Борба за
очување икона у Цркви трајала је скоро два века. Као унутрашњи непријатељи
Православља, иконоборци су велику штету наносили Цркви, а најопаснији међу њима
били су они који су у својим рукама држали светску или црквену власт. Многи од
њих су били цареви или кнежеви, многи опет дворски евнуси, опаки сплеткароши и
саветници царева. Њихове редове појачавали су многи свештеници и монаси,
кривоумни епископи и наметнути патријарси. Својим световним високоумљем и
окамењеношћу срца, проглашавали су иконе идолима, а поштовање икона прогласили
идолопоклонством. У беснилу душе своје, избацивали су иконе из цркава, бацали
их у море, ломили их и спаљивали. То су чинили и са моштима светитеља и
апостола. Нису се устезали да избацују из Цркве и ломе чак и сам Крст Христов,
главно и победно знамење хришћанско. Од храма су правили пусту зборницу голих и
окречених зидова. Од свих уметничких предмета и украса у храму, који су
символички представљали величанствену драму нашег искупљења, нису ништа
остављали – до креча и људског гласа. И Црква је представљала празну гробницу,
у којој се бедна душа људска осећала осамљена и беспомоћна, борећи се да се
сама, без ичије помоћи, уздигне из прашине земаљске до бескрајне висине Божијег
престола на небесима, тј. до врха Царства Вечности.
Против оваквог безумног пустошења и осиромашења храмова
хришћанских, устали су сви велики и надајнути духовници у пространом царству
византијском, а касније и у другим царствима хришћанским. Уз њих је стајао и
сав благоверни народ, који је срцем осећао да су иконе изванредно помоћно
средство молитвеним душама, као степенице уз које се душе дижу небесима и низ
које силази помоћ, утеха и благослов од Бога на све који их поштују и пред њима
се моле. Као и увек до тада, и од тада, Православље је доживело тријумф над
иконоборцима, у Недељу Православља, 11. марта 843. године. То је време
Патријарха Светог Методија Исповедника и побожне царице Теодоре. Тада долази до
пуне пројаве свег богословско-црквеног значаја и смисла догматских одлука
Седмог Васељенског Сабора у Никеји о светим иконама, одржаног 787. године.
Ова коначна победа Православне Цркве над иконоборачком
јереси имала је великог утицаја на наставак црквеног живота у многим смеровима.
Синодикон (саборски проглас) ову победу Православља назива светлим и радосним
даном обновљења. Одбрана икона по Синодикону представља право пролеће за
Православну Цркву и прави процват свих благодатних дарова Духа Светога. Догмат
о иконопоштовању доживљен је као потврда и реафирмација целокупне хришћанске
вере, а посебно хришћанске истине о Оваплоћењу Бога и обожењу човека. Ове
благотворне последице православног успеха показале су се у црквеном животу
Православног Истока у развоју: теологије, богослужења, духовног живота, мисије
Цркве и у развоју црквене уметности.
Наиме, одмах после победе Православља, развила се богата
теологија икона коју је започео Свети Јован Дамаскин, а наставили су је Свети
Никифор Цариградски, Свети Теодор Студит и Свети Фотије Велики. Дошло је и до
наглог развоја православне иконографије свуда у Византији и широм Православног
Истока. Велики је био и развој црквеног култа боголсужења, а посебно црквеног
литургичког песништва. Појављују се многи монаси као надахнути црквени
химнографи, литургијски "творци икона" и других црквених песама.
Такви су били браћа Теодор и Теофан Начертани, Јосиф Химнограф и Теодор Студит.
Баш у то време долази и до коначног оформљења Октоиха и употпуњења бројних
последовања великих и малих празника у минејском и пасхалном циклусу
богослужења.
Развијена је велика мисионарска делатност Цркве у
православној Византији. Највеће ширење Јеванђеља и Православља било је у време
Патријарха Фотија и његових ученика Ћирила и Методија, који су проповедали међу
Хазарима и Скитима на Истоку и међу Словенима на Балкану, и у западним
странама. Било је то заиста време стварног препорода целокупног црквеног,
духовног и културног живота у свим областима и димензијама, и то не само у
византијском царству, него и код византијских суседа којима је православна
Византија зрачила и служила као пример и подстицај. У ово време се опажа и
развој и препород духовног живота Цркве на Истоку, посебно у манастирима у
Византији и на просторима који су били под њеним утицајем. Из познате Фотијеве
школе, расадника духовног и културног живота, изашао је велики број значајних
ученика, као што су: Николај Мистик, Арета Кесаријски, цар Лав Мудри, Симеон
Метафраст, и други. Из Студијског манастира зрачи од тада и надаље аутентични
духовни живот, а цвета и монашка Политија на Светој Гори Атонској, чији ће се
утицај проширити и на Србију, Бугарску и Русију. То је време појаве и првих
руских светитеља и подвижника, време настанка и цветања манастира: Риле,
Студенице, Хиландара, Кијевско-Печерске Лавре, и других центара међу
Православним Словенима.
Коначном победом Цркве над овом јереси, васпостављени су у
Саборно-Католичанској Цркви Христовој мир и јединство. Измирена је Црква унутар
својих редова и Епархија и измирен је хришћански Исток и Запад. Све Православне
Патријаршије и Епископије нашле су и обновиле своју сагласност у вери, у светом
предању апостола и отаца Цркве.
Победа Православља означава и велики венац победа којим се
кити сва Васељенска Црква кроз вековну борбу за веру праву и слободу златну.
Православље је ушло у историју српског народа као велика светлост, која је
синула на свим плановима народног живота. Пре примања Православља, врло мало
знамо о својој историји, а од тада јављамо се на позорници историје као један
озбиљан народ. Појавом, касније, Светога Саве, постајемо и држава и Црква. Из
мрака неслога и подељености завађених српских племена, синула је организована
држава. Из таме примитивизма, неписмености и незнања, синула је као муња сјајна
култура, писменост, уметнст, којој се и данас диве многи народи. Из
неорганизованих црквених група појавила се слободна, организована и аутокефална
Српска Православна Црква. Православље је прожимало све облике народног живота –
у обичајима, понашањима, моралу, браку и породици, у васпитању и образовању, у
друштву и држави. Оно је напајало народну душу Јеванђељским поимањем
патриотизма и љубави према Отаџбини.
Православље је у Недељу Православља доживело велику победу.
Временом и у времену живимо Православљем и стално побеђујемо. Јер, каже се
веома лепо у Светоме Писму: "Све што је од Бога рођено, побеђује свет; ово
је победа која побеђује свет, вера наша" (1. Јн. 5, 4).
Амин.
Извор:Саборна Црква
Нема коментара:
Постави коментар