Још је чудније то, што су се од првог тренутка дискусије, са повишеним тоном, у исту укључили представници традиционалне конфесије Русије – јудаизма: веле, пред нама је антисемитска оптужба. Пре ће бити да су неразумевање испровоцирали исти они либерални новинари, који су помешали (или се само правили да су помешали) две савршено различите ствари – „ритуално убиство“, то јест убиство са религиозним, мистичким мотивима и употребом ритуала и симболике, и „крваву клевету“ – то јест, средњевековни мит о рабинима који на Пасху убијају хришћанске младенце. Новинари су почели да позивају рабине са глупим питањем: „Да ли је истина да вас РПЦ окривљује за убиство цара?“ На шта, наравно, представници јеврејске заједнице нису могли, а да не одреагују негодовањем. Лукаво навођење.
Заправо, ритуална убиства су сатанска и окултна, за њих су
се сумњичиле и руске секте, као хлисти. Усамљени психопата апсолутно може да се
надахне дивљим квазирелигиозним идејама и такође изврши ритуално убиство.
За разлику од „крваве клевете“, којој се стидела да
прибегава чак и хитлеровска пропаганда, ритуална убиства од стране сатаниста,
секташа и окултиста, су, авај, део наше свакодневнице. 19. новембра, у
америчком затвору је умро секташ и организатор ритуалних убистава Чарлс Менсон.
Православно свештенство, с времена на време, постаје жртва манијака сатаниста:
присетимо се убиства монаха Оптина Пустиње на Васкрс 1993.године или расправу у
саборном храму Јужно-Сахалинска, у фебруару 2014.године.
Лицемерје наших „слободоумних“ је очигледно – док вичу о
привидном „антисемитизму“, затварају очи на очигледне чињенице: међу привидним
атеистима бољшевика било је пуно окултиста – од народног комесара за просвету
Луначарског, до једног од главних наручиоца цареубиства – Свердлова. То, што су
секташки мотиви код оснивача совјетске власти били изузетно јаки, сведочи и
култ црвене звезде (при томе, она се прво представљала обрнуто), и чудна завера
са Маузолејем, која се може објаснити не толико поштовањем мртвог Иљича, колико
надом на његово оживљење...
Сав рани бољшевизам био је испуњен мрачном, свакако не
безазленом симболиком, а у поступцима његових вођа пројављивала се не само
политичка, већ нека метафизичка мржња према цару, пређашњем хиљадугодишњем
уређењу Русије, и разуме се, цркви.
У материјалима истраге у вези са стрељањем царске породице,
постоји много сведочанстава која заслужују пажњу: чудни графити на зидовима, од
којих се део чини као бесмислица, а део има смисла, попут цитата код Хајна, на
немачком, који је саставио неко врло паметан: «Belsatzar ward in selbiger Nacht
/ Von seinen Knechten umgebracht» „Валтасара су ове ноћи убиле његове слуге“.
Валтасар се у Библији звао вавилонски цар, али његово име је аутор цитата
изврнуо – уместо Belsazer, написао је Belsatzar, да би се добила титула – tzar.
Само овај цитат ставља крај на несавесне шпекулације
неосовјетских апологета о „стрељању обичног грађанина Романова“. Убијали су
цара. Руског цара. Сакралну фигуру и центар хиљадугодишње Руске државности.
„Нико неће порицати да је император, и по абдикацији, остао,
безусловно сакрална фигура, симбол. Убиство цара и његове породице, које ставља
последњу тачку на постојање, за нову власт тако мрске тристагодишње династије
Романов, било је посебна ствар, за многе испуњена ритуалним, симболичким
смислом“, – приметио је Епископ јегорјевски Тихон (Шевкунов), секретар
Патријаршијске комисије за проучавање резултата експертизе остатака царске
породице.
Овде се и крије узрок бучног метежа наших „либерала“. Не
штите добро име јеврејског народа – спољашње околности убиства ничим не
подсећају на мит о „крвавој клевети“. Они не желе да званично, на државном
нивоу, буде установљена чињеница да је те ноћи у подруму Ипатијевског дворца
убијен Цар, а не „грађанин“, да су убице у томе виделе смисао својих деловања
да заувек раскрсте са руском православном монархијом као средиштем оних
духовних сила, које се, према светоотачком учењу, супротстављају светском злу у
свим његовим облицима.
Руско правосуђе је, безусловно, обавезно да у оквирима своје
истраге сагледа све верзије догађаја. Ипак, немамо посебне сумње у то да џелати
јекатеринбуршке трагедије нису свесно знали да чине управо цареубиство.
А кога штите и коме служе они, који се труде да одведу
истрагу до лажних трагова, који распламсавају религиозну мржњу, покушавају да
„запуше“ дискусију причама о томе да је „антисемитизам“ истраживати злочин
ритуалног карактера– наравно, врло је интересантно сазнати.
Јегор Холмогоров
Са руског Ива Бендеља
Комсомольская правда
Нема коментара:
Постави коментар