Људи падају при погледу на Анђеле. Заклецала су колена и душа се заледила у Данилу, док је небески весник разговарао са њим. Када су мироносице угледале анђеле на гробу Исусовом, „бејаху преплашене“ и „спустише лица ка земљи“. Не мислим да би у овим случајевима реакција обичних људи била другачија. Несумњиво, светост није доброта Деда Мраза док вади поклоне из вреће, већ страшни додир сена са огњем. Зато би људи рекли: Ја код Арханђела на службу нећу више да идем. Страшно боли. Отићићу пре код оца Стефана (Петра, Николаја, итд.) Он је човек као и ја. Он ми је ближи.
Подједнако страшне, слично благословима и молитви, биле би и
проповеди бића која не знају за грех и нису окована безбројним плотским
немоћима. Анђео не зна за толерантцију. Он зна само за вољу Божију, и испуњава
је без икаквог колебања. Рекао је Господ анђелу да сатре египатске првенце,
сатро их је. Рекао му је да пређе мачем по логору асирских војника,и прешао је.
Мисао његова се не њише као љуљашка, и то је страшно за издробљено сазнање
малог грешника, чије се мисли обично клате као прут на ветру. Стога, велико је
благо што у нашим храмовима стоје људи који су похађали обичне школе, ожењени,
спутани световном сујетом, једном речју људи који нису попут ликова са фресака.
Све и да оставимо Анђеле по страни, и зажелимо у својој
парохији светог човека (снила је Старица да јој Златна Рибица буде на услузи!)
стање се неће много променити. Или се уопште неће променити. Чини нам се –
каква реч – чини нам се да су светитељи беспрекорни реализатори свих наших
бесконачних молби. Кроз ову призму их најчешће и посматрамо. Али светитеља не
можеш унајмити као слугу. А ако су их и узимали у службу, њихове способности и
могућности су далеко премашивале наше свакодневне потрошачке представе.
Ево Николај Угодник је, како се испоставило, могао да бије.
Могао је да лупи ћушку упорним хулитељима јеванђељске истине. Тримифунски
пастир Спиридон не само да је исцељивао и чини добра дела, него је, примера
ради, могао да казни немошћу неког ђакона, ако би се овај претерано хвалио
својим лепим гласом. Када би ови светитељи, данас, били на нашим катедрама, или
началствовали богослужењима у нашим парохијама, њихово умеће не само да милују,
него и да смирују, било би за нашу свест шокантна чињеница, за коју нисмо
спремни. Апсолутно нисмо спремни. Обличавање тајних грехова, неопходност за
делатељном променом, и то су весници светости, а не само очекивана доброта и
пријатна чуда.
У сваком случају лакше је, удобније, отићи код оца Стефана
(Григорија, Андреја итд). Нема крила, поглед обичан, није ватрени, зна о мени
само оно што му кажем, а за читање књиге савести још нема допуштење од Бога.
Ето, сва та слабост, она и јесте посебна милост. Требало би преиспитати своје
сувише ригорозне захтеве према свештенству. Морају, веле, ово и оно; да буду
овакви и онакви. Све је то бесмислица. Горда бесмислица. Када би већина наших
свештеника постали свети, очигледно и несумњиво свети, храмови би наши на чудан
начин постали празни. Једноставно, многим грешницима би било страшно да довлаче
у храм своју оронулу и губаву душу, а да при томе знају да је о њима све већ
познато.
Тако да, када угледаш баћушку који не личи много на
изнемоглог од поста и молитве аскету, немој журити да га осуђујеш. За тебе,
лењивца, и за такве као ти он служи Богу. Да би немоћан састрадавао немоћном.
Да се болесник не уздиже пред болесником. О свим другим својствима и
квалитетима свештенства можемо смирено судити по аналогији.
Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Ива Бендеља
Нема коментара:
Постави коментар