Света заупокојена Литургија и опело протојереју Младомиру
Тодоровићу
Дана 20. новембра 2017. године, у Саборној цркви у Сремским
Карловцима служена је света заупокојена Литургија и опело новопредстављеном
протојереју Младомиру Тодоровићу, некадашњем професору Богословија у Призрену,
Београду и Сремским Карловцима и ректору Карловачке богословије (1977-1993).
Свету Литургију служио је протојереј-ставрофор Јован
Петковић уз саслужење шест свештеника и два ђакона. Опело, са почетком у 12
часова, служили су Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј и Његово
Преосвештенство Епископ сремски г. Василије уз саслужење многобројног
свештенства и ђакона.
Извор: Радио Српски Сион
Протојереј Младомир А. Тодоровић (1928-2017)
У петак, 17. новембра 2017. године, у деведесетој години
живота, уснуо је у Господу протојереј Младомир А. Тодоровић, најстарији живи
ректор најстарије Карловачке богословије. На Ђурђиц је окретао славски колач са
укућанима и свештеником, сутрадан се причестио и у смирај истога дана полако се
угасио као свећа. Име проте Младомира је добро познато у круговима српске
црквене просвете.
И презиме му је знаменито, јер потиче из Бреснице код Чачка,
из породице чувеног проте Алексе Тодоровића, где је и угледао светло дана 27.
фебруара 1928. године. Отац његов прота Алекса се одликовао светошћу живота,
молитвеношћу и савесношћу у вршењу пастирске службе. Стога и не чуди да је с
њим тесно сарађивао ондашњи владика жички, светитељ Николај Српски. Тако је и
Младомир, још као седмогодишњи дечак, упознао владику Николаја, слушао његове
беседе, проповеди и омилије и, не разумевајући их, дивио им се. У том дечачком
добу Владика му је личио на духовног џина који стоји на вискокој гори и са горе
гледа отворено небо, слуша од Господа заповести и преноси их нама доле на
земљи. Времена су пролазила а Младомир је схватао штошта од онога што је Свети
Владика говорио. У дечјим играма опонашао је свештеника и од малена тежио
свештеничком чину.
Његово школовање отпочело је у Краљеву, настављено у
Београду, да би због ратних дешавања било прекинуто. Са обнављањем рада
Призренске богословије 1947. године Младомир одлази тамо и уписује се у прву
генарацију послератних богослова. По завршетку богословије и војне обавезе
завршава и студије на Православном богословском факултету у Београду, после
чега 1955. године поново стиже у Призрен, сада као професор Светог писма Старог
завета. Са групом професора Призренске богословије шездесетих година прошлог
века је „по потреби службе“ прешао у Београд, у Богословију Светог Саве. Одавде
је после извесног времена, поново одлуком Светог синода, пребачен за професора
у Сремске Карловце, где обновљена Карловачка богословија ради од 1964. године,
најпре као одељење Богословије Светог Саве, а од 1967. године као самостална
Богословија са именом свог новог заштитника и покровитеља Светог Арсенија,
Архиепископа српског.
Овде у Сремским Карловцима, негдашњем српском Сиону,
професор Младомир ће остати до краја живота, трудећи се, најпре као педагог и
професор, а од 1977. године и као ректор Богословије, све до пензионисања 1993.
године, да све своје знање и снагу уложи у духовно узрастање младих генерација
богослова у покушају да Карловачкој богословији, колико је то било могуће,
поврати њену стару славу. Уједно, кроз тежак и мукотрпан педагошки рад, овде је
и сам стасавао у оца трију синова- Владислава, Алексе и Немање, које је у свом
нешто познијим добу родио са врлом супругом лекарком др Мирјаном, као и у
свештенослужитеља и духовног пастира словесног стада које му је Свети
Архијересјки Синод поверио. У чин ђакона рукоположио га је тадашњи епископ
сремски Макарије у Саборној цркви Светог Николаја, а исти епископ у чин
презвитера рукополаже га у Горњој цркви, данашњем манастиру Ваведења Пресвете
Богородице.
Прота Младомир је као ректор Богословије имао леп и коректан
однос према наставном особљу. Умео је да разуме и подржи млађе наставнике.
Потписника ових редова, кога је Свети Синод школске 1985/86. године поставио за
хонорарног наставника Карловачке богословије, ученицима Богословије представио
је следећим речима: „Децо, ви сте срећна генерације, јер сте за професора
црквеног појања и основа музике добили најбоље што наша Црква данас има“. Такве
речи подршке и охрабрења може да упути само прави педагог и прави човек, какав
је био прота Младомир.
Прота Младомир је био вишеструко надарен од Господа. Поред
педагошког и списатељског дара имао је и дар сликања и иконописања. Понет тим
даром неко време је проводио по овачарско-кабларски манастирима, сликајући већи
број икона. Тако су настала и његова већа остварења, иконостаси за манастир
Ћелије, манастир Ваведење у Овчавру и друге.
Дуго времена провео је на писању библијске симфоније коју,
нажалост, није успео да доврши. За књигу Студије о Србљаку, у издању Српске
књижевне задруге 1970. године, написао је Речник појмова, личности и навода из
Светога писма. За српску децу у дијаспори саставио је Божићну читанку, издање
библиотеке Свечаник у Минхену. У рукопису је оставио целу библиотеку разних
научних радова, претежно из његове уже и омиљене библијске области. Проћи ће
још многе генерације да би стасале нове које ће једног дана бити у стању да
рашчитају, објасне и објаве то што је прота Младомир саопштио хиљадама
рукописних страница. Писао је све сам својеручно у свеске, попут владике
Николаја. Вероватно се и у томе угледао на њега. Његова лична библиотека броји
преко десет хиљада јединица. Неколико полица издваја се са уредно сложеним
протиним рукописним свескама. Прота је и сам био жива, ходећа библиотека. Вазда
спреман за гостопримство, за чашицу разговора, врло пријатан и одмерен у
разговору. Права старина. Духовни горостас. Изгледом и стасом подсећа на
`лава`, на пророке Самсона, Давида и друге којима се зацело и сам дивио. Гласом
и мисаоношћу подсећа на аву Јустина, а високо уздигнутим челом, простотом и
једноставношћу исказа на владику Николаја. Можда је он у својој личности
објединио обојицу. Можда и потписник може дати себи за право да му узврати
„мило за драго“, па да каже: прота Младомир је нешто најбоље што је Србија дала
Српској Цркви и црквеној просвети“.
Предраг Миодраг, професор Карловачке богословије
Нема коментара:
Постави коментар