се у човека уселио не један ђаво, него легион, безброј ђавола. Где то стаде? Откуда толико простора у човеку. Шта је човек? Велика тајна, браћо, сваки је човек, и ја и ти и сваки од нас. Бескрајна велика тајна. Можемо да сместимо у себе и Бога и ђавола. Страшно је бити човек и одговорно бити човек. Толико страшно да је Бог постао човек. Нико други у овоме свету није могао да реши питање ни моје ни твоје.
Немојте мислити да је Господ Христос дошао да спасе неке људе замишљене, не. Он је дошао да свакоме од нас, и мени и теби, открије ко смо ми, шта смо ми, шта ми можемо да чинимо у овоме свету и ради чега смо у овоме свету. Нико до Њега, нико после Њега, нико без Њега никада није могао одговорити на питање шта је човек и ко је човек. Само Он, Бог Који је постао човек. Зато је у Светом Еванђељу написано и речено да је „велика тајна“ Божија – у чему? „Бог се јавио у телу“ – ето у томе је сва тајна Господа Христа, али у исто време у томе је сва тајна човека, свакога човека, тајна и моја и твоја. Ја не знам ко сам и шта сам док ми Господ Христос није казао ко сам ја. И ти, брате, не знаш, и ти, сестро, ко си и шта си, док ти Господ Христос не каже.
Питај Гадаринца, питај овог јадног мученика, о коме смо слушали шта говори и благовести Свето Еванђеље Господа Христа. Човек који не живи у кући и у кућама него у Гробовима. Гле, није ли сав свет Гадаринац, јер и људи у овоме свету живе у гробовима. Шта је твоје тело теби? Гроб, гроб све донде док га Господ Христос није васкрсао из мртвих, и узнео се на небо са људским телом. Гле, тада си престао бити гроб, постао си биће више од Анђела и Арханђела. Тело је чудо човеково. Господ Христос је показао пут, пут којем тело људско има да прође; не само душа људска невидљива и бесмртна, него и тело. Он нам је Васкрсењем Својим пропутио пут, сваком људском телу у живот изнад свих небеса. Да, а до Њега и без Њега овај свет, тело моје гроб, тело твоје гроб, тело сваког човека гроб, гроб до гроба. Ми живимо у гробовима без Христа… Тек са Њим, тек са Њим ми се сусрећемо – са ким? Са Богом.
Чули сте како вапије Гадаринац: „Што си дошао, Сине Бога Вишњега, не мучи ме! Не мучи ме! Јер Господ Христос Бог Својим присуством мучи свако зло у човеку, на првом месту мучи ђавола, мучи сваки грех, сваку страст. А то људи безбожници (не могу то да поднесу, него дознају) тек са Христом. Обратите пажњу и данас на нове и модерне безбожнике: када поменеш Христа он се сав најежи, гримасу направи, наказно лице направи. Не, не може да поднесе, не може он да поднесе присуство Господа Христа. Зашто ме мучиш? Зашто ме мучиш? – тако сваки грех пита Господа Христа, јер Господ Христ мучи грех. Тако сваки ђаво пита Господа Христа: Зашто си дошао, што ме мучиш? Тако свако зло у овоме свету мучи се. Падну кврге када се сретне са Господом Христом.
Гадаринац запомаже своју муку. Коме? Богу у телу – Господу Христу. Господ благи пита га: „Како ти је име?“ – Легеон, одговори он, а легеон значи безброј. Безброј нас ђавола опседа у овоме човеку. А његов, његов живот, живот јадног Гадаринца – шта је? „И Гоњаше Га ђаво по пустињи“… То је живот човека у овоме свету без Бога. Ђаво стално гони човека по пустињи људских грехова. Грех сваки обећава сласти и рај. А кад га окусиш претвара се у пакао и тебе предаје у загрљај ђаволу. Свака страст обећава рај. Сваки ђаво маскира себе; не сме ђаво да покаже наказно и ружно лице своје, јер би се сваки устрашио да га гледа. А он се шминка, он се дотерује, он се маже, он маске меће на себе док те не наведе на грех, и тек када ти учиниш грех, а он открије сав отров његов. Замисли, ти човек, мали човек, не видиш хиљаду метара са земље, ти прођеш страшан пут врло брзо, пут од земље до пакла …
Господ Христос је показао између Бога и човека најкраћи пут, најкраћи пут. Није Он узалуд рекао својим ученицима: „Од сада ће бити небо отворено Анђели Божији да силазе Сину Човечијем“. То се непрекидно дешава. Кад је Бог сишао у свет наш земаљски, како да Анђели непрекидно не силазе, слуге Његове Небеске? Кад је Он дошао у овај свет и постао човек, показао је да ништа није човеку ближе од Анђела. Ништа човеку ближе од Бога. И да је Бог уствари његов Рај.
Данас у Светом Еванђељу ми смо чули биографију свакога грешника. Јер, шта ђаво хоће од овог света? Шта ђаво хоће од човека? – Да га начини својим робом, да га ођаволи, да постане човек роб. И то он врло лако чини када човека заведе у страсти и сласти овога света. Ето ти, ти си стално и дању и ноћу у загрљају ђавола. Ти си већ у предворју пакла. А Господ Благи дошао у овај свет да да и теби и мени и свакоме људскоме бићу лек од греха, од свакога греха.
Највећи лек – то је Свето Причешће. Причешћујеш се самим Богом, Господом Христом, Богом који је постао човек, постао тело. Примаш (Светињу) од Бога, какав грех може он да открије у теби. Ти, причешћујући се, добијаш свеоружје Божије и постајеш непобедиви победник у свима биткама и борбама. Са ким? Са ђаволом. Јер, наш рат, вели Свети Апостол, није рат са телима људским, са телом, са материјом. Наш је рат са управитељима таме испод неба, наш је рат са ђаволима, са творцима зла. На тај рат и ти и ја мобилисани смо Господом Христом. За тај рат Он нам и даје свеоружје Своје: Свето Причешће, покајање, веру, љубав, наду, Свето Крштење, све што је дао Својој Светој Цркви. Ето, то је то свеоружје Божије којим ја и ти побеђујемо сваког ђавола на свима бојиштима. Без Господа Христа та је борба безнадежна. Та борба, ето, показана и објављена у Светом Еванђељу Његовом.
Толико је био несвестан и неприсебан човек у земљи Гадаринској да је наг и био у овоме свету. Слика, страшна слика свакога човека непокајана пред Богом. Сваки непокајани човек, то је мањи или већи грех. Мањи или већи грех, брате мој и сестро, јер грех никад не долази сам. Никада грех није један. О, вараш себе ако мислиш: учини грех! Кад га учиниш, ти већ видиш да за њим јуре пуно других грехова. Вуче нас он као на некоме ланцу, и неки ланац, огроман, ланац чији је почетак у паклу. И ти учиниш неки грех, на пример завист, мислиш: шта је то? то није ништа. А гле, завист је Јевреје довела дотле да су Бога убили.
Мали грех, јел? Не, нема малога греха. Нема малог греха човечанског. Сваки је грех огроман, док се човек не покаје због тог греха. Сваки грех убија човека, док се човек не покаје због тог греха. Свака страст, не варајмо себе, сваки непокајани грех, то је хула на Духа Светога. А та се хула опрашта, веле Свети Оци Седмог Васељенског Сабора, кад се човек покаје. И тај се грех опрашта. Јер хула је остати упорно при греху. То значи: „Христе, ја Тебе нећу у овоме свету! Господе Боже, Ти си дошао у овај свет да грешнике спасеш. Нећу ја да Ти мене спасаваш!“ То је грех! Грех је непријатељство Богу. Непријатељ је човек Богу кад чини грех.
Немој заваравати себе говорећи: „То није ништа. То је мој мали грех у мојој соби или у моме телу, у мојим мислима, у моме малом мозгу и уму. То нико не види“. О, виде сва Небеса! Благи је Спаситељ објавио да се Анђели са Неба радују кад се каје један грешник на земљи. Гле, брате и сестро покајани, ако си тог момента био Гадаринац, тебе Анђели с неба љубе и радују се теби када паднеш пред Господом и исповедиш му грехе своје и покајеш се. Да, онда си победник, највећи победник, једини истинити победник у овоме свету. Људи бунцају, људи говоре о победама земаљским, о херојима, о бојиштима, о рату. Јер шта је бојиште стално на овој планети Божјој? То је борба за душу човекову, борба с ђаволима на једној страни и Анђелима на другој страни. Човек између њих. Како је моћан и силан човек! Може слободно да ходи или за Богом или за ђаволом. Е, у томе је страхота и величанство човека. Бог је дао такву силу човеку, чинећи га слободним, да човек може постати или Бог или ђаво. Веле Свети Оци: да је Бог постао човек и зато човек постао Бог. То је крајњи циљ наш.
Али, ако човек неће то, ако неће Христа Господа Бога да помоћу Њега постане Бог по благодати, онда силом постаје Гадаринац, онда постаје ђаво по слободној вољи. Зато је пакао вечан. Јер слобода твоја је вечна, јер ти слободно се опредељујеш у овоме свету или за Господа Христа или против Њега. То твоје решење везује се са вечношћу. Човече, никад ниси смртан, ништа није смртно, ни грех, ни зло није смртно; али ни добро твоје, добро твоје није смртно. Свако добро веже те са Богом. Али знај, сваки грех повезује са ђаволом.
Господ Благи дошао је у овај наш земаљски свет, спустио се у блато тела људског, примио на себе ту крваву прљаву иловачу, која се зове тело човечје, и на гори Тавору показао ради чега је човеково тело створено. Када је Он Божанством Својим заблистао, када се кроз тело Његово излила и прелила сва Божанска Светлост, коју је Он у Себи носио, тако да су Апостоли попадали на земљу, и показао да је тело створено да буде храм Божанске Светлости, да смести у себе целога Бога. Тело толико важно да је Господ у личности Пресвете Богомајке устоличио на Небеском престолу Њу, Која је изнад свих Херувима и Серафима… Изнад свих Херувима и Серафима. Човече, виши си и од Анђела и Арханђела!
А ми – како живимо, како проводимо свој живот? Мислимо: па то су ситнице које ја данас чиним. Ситна мала зла. У сваком малом злу, у сваком малом греху крије се сав ђаво; крије се смрт ђавола који пређе у тебе да те зароби и увуче у своје царство зла. Зато, брате и сестро, бојте се греха, једино се тога бојте. Кад је велики Свети Златоусти писао своме духовном чеду, Светој Олимпијади монахињи, он јој јавља из изгнанства, исповедник, мученик, пети Еванђелист, учитељ људи, учитељ Анђела, и пише јој: „Кћери моја, ништа у овоме свету није страшно осим греха“. Грех, то је једино страшно на овоме свету. Да, зашто, зашто? Вели Свети учитељ: зато што иза греха увек стоји смрт, а у греху и у смрти увек легиони ђавола. И ти са њиме, роб пакла. Господ дошао у овај свет и вели: „Царство Небеско“! И ми читајући Оче наш сваки дан по неколико пут говоримо: „Да дође (Царство Твоје)“ … то није царство твоје, како ће доћи Царство Божије. Како ћу ја данас бити у Царству Божијем? Данас и ноћас. Опет како Господ говори: „Нека буде (воља Твоја)“… ако буде воља твоја. Кад испуњујеш вољу Божију, вољу Господа Христа, ти си већ у Царству Божијем, ти си већ расковао окове греха и страсти и узлетео у Небеско Царство. Сада, сада ти никакве демонске силе не могу учинити ништа. Како је лако бити Христов! Све зависи од нас, браћо, од наше слободне воље, од нашег слободног хтења.
Зато је Господ Благи, Бог љубави, Бог љубави, као последњу станицу наше историје поставио Страшни суд. Страшни суд! У том Страшном суду биће откривена сва биографија моја и твоја, сав животопис мој и твој. Све ће бити казано о мени, мени самоме најпре и својој браћи по телу, свима људима свих времена. То је Благи Господ учинио да би показао како Он по љубави и правди препушта људима да сами себи изаберу или вечно Небеско Царство, Царство Бога љубави, или царство мржње, пакао.
А ми хришћани, ми имамо сигуран лек. Данашње Свето Еванђеље баш то казује. Када су свињари побегли, свиње им се потопиле у језеру, народ који иде са свих страна виде то чудо, и гле, угледаше Гадаринца где паметан седи крај ногу Господа Исуса. Свршена је тешка борба са легионима. Победио је Благи Господ Христос. Даровао Бога и даровао човека несретном Гадаринцу. Њега самог даровао њему, њега вечног. У Светом Еванђељу данас вели се: „И он оде, говорећи свима шта му учини Исус“. Осетио Гадаринац да је исцељен и да је њега Бог Исус исцелио. Ништа мање од Бога.
Ето, док и ми витлани и гоњени нашим страстима по пустињама наших лудих жеља, свакодневних и сваконоћних лудих жеља, док ми не сретнемо се кроз покајање са Господом Христом, не паднемо пред ноге Његове, дотле нас витлају демони. Само кад паднемо крај ногу Његових у покајању, тада, тада ћемо бити паметни за небо и за земљу и за сва бића у свима световима. Сваки од нас то може лако доживети кад пригрли свелек, свелек који Црква Христова дели свима и свакоме: то је покајање. Ништа лакше од њега, а ништа потребније од њега. Зато је Спас и дао тај свелек као лек од свакога греха, од сваке страсти, од свакога ђавола и од свакога пакла.
Гле, шта су Светитељи? – Победници на свима бојиштима са нечистим дусима. То су прави хришћани у овоме свету. Увек односе победу над ђаволима, и преко њих и над свим гресима, и над свима смртима, и над свима хаосима. И ми вођени Светима Божијим, заслужујемо Царство Господње ако испунимо вољу Небеског Оца, како се каже у Светом Еванђељу.
Ето и данас, на данашњи дан, Црква слави славног Мученика Арету, старог осамдесет и три године, градоначелника града у Омиритској земљи, кога је цар због његове вере у Христа погубио. Тражио од њега да се одрекне Господа Христа, а он старац из … царевине: „Ја сам уз Господа Христа. За мене Он је све“. Преко четри хиљаде људи било је око свог градоначелника. Родитељи, деца, одојчад. Нико није хтео да се одрекне Господа Христа. И безумни цар све је бацио под мач.
Тако се живи, тако се гине са вером у Бога. Тако се гине за своју вечност, за своју бесмртност, за Царство Небеско. А тако гину хиљаде и хиљаде. Ми, како вели Свети Апостол, имамо сведоке који сведоче то да је Господ Христос једини Победитељ свих смрти, свих ђавола, свих грехова, једини Истинити Бог у свима световима. И Он једини даје Царство Небеско бићу што се човек зове. Њему служити уистини је вечно и бесмртно за сваког човека, Њега волети, за Њега страдати, за Њега умирати до вечне славе, једине славе бесмртне и непролазне за људско биће у свима световима. Амин.
Свети Јустин Поповић
1966. године у манастиру Ћелије
Нема коментара:
Постави коментар