четвртак, 13. јул 2017.

Од тражења до молитве - како се односимо према свецима

Где је дугме које треба да притиснем?

Вероватно се сваки свештеник и помагач у цркви, много чешће него што би желели, сусрећу с питањима верника ком свецу треба приложити свећу, како би решили неки одређен животни проблем. Још више брига задаје чињеница да та питања не постављају само они који о хришћанском животу скоро ништа не знају, већ и они који редовно посећују цркву. Недостатак неопходног поимања како се успоставља однос овоземаљске Цркве и небеске Цркве, неизбежно се одражава на црквени живот човека, стога сматрам да је важно попричати о томе.

Морамо да схватимо да мољење одређеном свецу за исцељење искључиво болести очију, а другом за добар принос краставаца, није просто обичај који датира из паганизма. То је појава која у некој мери проистиче из особености савременог живота. Ми се све више навикавамо на то да до резултата у многим животним ситуацијама можемо доћи једноставним притиском на дугме, при чему нам на основном корисничком нивоу знања није ни потребно да знамо како функционише читав процес. И нешто слично у данашње време можемо опазити у Цркви: човек улази у цркву и у његовим очима је видно питање – «А где је овде дугме?». И он почиње буквално да јурца по храму у потрази за скупом дејстава које треба да испуни, како би на крају дошао до жељеног резултата.

Разуме се да у овом имају удела и молитвеници у којима издавачи, вођени комерцијалним интересима и надајући се што већој продаји, приписују сваком свецу неку уску «специјализацију». Човек уопште не сумња да је то и став Цркве, када у једном таквом зборнику покрај имена одређеног угодника Божијег прочита назив своје болести или невоље.

Несумњиво је да имамо неки оправдани разлог да се молимо овом или оном свецу у конкретној нужди, јер је то повезано са помоћи коју нам је тај светац раније пружао, са његовим житијем, с људима којима је он помагао и са чудесима која су уследила после његовог упокојења. Али и у том случају, наше молитве свецима треба да се заснивају на комуникацији међу двума личностима, а не на томе шта ми за себе можемо добити од њих. Јер сваки угодник Божији је пре свега човек, који је некада живео на земљи и наставља да живи на Небесима, не престајући да буде личност. Нама је јасно да би било лицемерно, ако бисмо са сваким кога сретнемо у овоземаљском животу комуницирали искључиво из жеље да од тог човека добијемо неку помоћ, али нам из неког разлога у односу према свецима таква мисао не пада на памет. А било би сасвим природно када би наше упознавање са светитељима, мученицима, преподобнима, праведницима, Христа ради јуродивима текло на исти начин, као и када упознајемо обичне људи с којима се зближавамо – удбуљујемо се у њихово житије, и као да улазимо у њихов живот, а они у наш. Тада се рађа уважавање, тада долазимо до истинског поштовања, тада исказујемо несебичност. И тада из свега тога, у нашем односу са свецем, може проистећи то што ће заиста на боље изменити наш живот.

Упознавање са свецем долази кроз молитву


У свему томе треба обратити пажњу на једну ствар: не доноси свако житије свеца до нас све живе детаље, који нам откривају његове поступке и особености његове личности. А има и угодника Божијих о којима скоро ништа није познато. Човек жели да ближе упозна свог небесног покровитеља, а о њему у зборнику житија светих стоји свега један пасус. Испада да многа имена у прологу треба таква и да остану за нас, условно говорећи, да буду само имена?

Мислим да у сваком случају треба да се потрудимо да изађемо из оквира односа са свецем, који се своди на прост скуп чињеница. Можда ће то звучати чудно, али можемо упознати свеца и непосредно кроз молитву њему. Због тога што се наша молитва на завршава на томе да проговоримо пар речи и одемо – у нашем срцу ничу осећања и то изазива одзив светаца којима се обраћамо и који у Духу Светом виде сав наш овоземаљски живот. А из тога се и код нас већ рађа неки конкретан однос са свецем. Ниче узајамност и та узајамност је потпуно реална, зато што је блискост са светима пуно већа од блискости са људима, којима се можемо обраћати директно.

Ми не знамо како тачно свеци виде помисли и животе свих људи, али то је истина, без сваке сумње. Преподобни Пајсије Светогорац у једној од својих књига описује следећу сцену: једном приликом је, по свом обичају, читао јутарње молитве и када је дошао до дела где треба да спомене оне свеце, који се тог дана славе, сетио се да нема црквени календар при руци. У то време се селио из једне келије у другу и књиге су му биле спаковане, тако да није могао да дође до календара. Засигурно га је то веома ражалостило и у том тренутку му се јавио неки предивни човек и рекао: «Оче ја сам тај и тај светац, данас је мој дан». Наравно, ми не треба да рачунамо да ће исто то догодити и у нашем животу, јер би нам тако нешто највероватније нанело много више духовне штете, него користи. Но, невидљиве нити међу нама и свецима протежу се управао на тај начин: ми о њима стално мислимо, обраћамо им се, надамо се њиховом заступништву, и они такође мисле о нама, виде нас и одједанпут нам притичу у помоћ.

Узгред, не правимо увек ми сами први корак у пријатељству са светима. Све је као и у обичној комуникацији: не чинимо искључиво ми први корак, већ и неко други може то учинити. А како такав корак може да учини светац? Да бисмо то разумели довољно је да се присетимо чуда, која су се дешавала после кончине Светитеља Николаја Чудотворца, или, на пример, Светитеља Нектарија Егинског. Знамо да је Светитељ Нектарије на чудесан начин познат и поштован широм Канаде и Северне Америке, иако је цео свој живот провео у Грчкој. Све је врло просто и објашњиво: он се више пута јављао православним хришћанима, даровао им олакшање у њиховим тешким животним околностима, а потом су на неки начин долазили до иконе овог свеца, и препознавали га. А даље се то поштовање преносило на њихове ближње, познанике и целу хришћанску заједницу. Отприлике исто може бити речено и о посебном поштовању према Светом Николи у свим руским земљама: он никада није имао контакт са Руском Црквом и руским народом и могао је да остане скоро непознат за нас, када не би било његове збиља необичне љубави и безбројних случајева помоћи нашим људима. И тачно тако, како се милост и љубав светих излива на целе државе и народе, она се може излити и на конкретног човека. И наравно не треба да смо у чуду од тога, и не треба, обрнуто, тражити у томе неки смисао који би нас испунио гордошћу – једноставно треба са свом узајамном љубављу и благодарношћу да одговоримо на тај корак.

Помолити или замолити?



Једанпут сам са парохијанкама отишао на ходочасничко путовање по московским светињама: посетили смо Блажену Матрону, били смо у Хоткову, у Тројице-Сергијевој лаври, у Гетсиманском скиту. И без обзира на све те дивоте, није могла да ме не погоди једна неподударност: у реду за поклоњење моштима Блажене Матроне била је огромна количина људи (морали смо да чекамо неколико сати), а моштима Преподобног Сергија смо се поклонили за 15 минута. Волим и поштујем Блажену Матрону, али да ли она више значи нашој Цркви, од игумана целе Русије? Због чега онда толико интересовање? Изгледа ми да на то питање може бити само један одговор: Блажену Матрону посећују како би за нешто «замолили», а Преподобног Сергија да би се помолили. Из нашег црквеног живота, у све већој мери, нестаје непрестана молитва пред светима – без користољубља, без нужде, без жеље да истог трена решимо неки проблем. Људи носе до кивота све своје муке, и мало ко усред тога налази времена да се порадује сусрету са угодником Божијим. А та радост је јако важна, без ње нема правог односа.

Преподобни Исак Сирин каже да молитва треба да одговора животу човека који је изговара. Тојест, када имамо неку преку потребу, када нас нешто мучи, не смемо то да носимо «мимо» Бога, треба Њему да се обратимо и да се молимо за олакшање. Али морамо да имамо на уму да од свега тога постоји нешто више – жеља за насушном милошћу Божијом и за испуњењем Његове воље. И постоји молитва «Господи помилуј!», која обухвата апсолутно све. А како ће Господ пожелети да нам конкретно покаже Своју милост, Своју љубав, више није важно, јер човек осећа присуство Бога и поверње према Њему. С таквим устремљењем и у таквом стању духа потребно је да се молимо и светима. Обавезно барем понекад. И тада ће они одиста постати наша велика браћа, како је то рекао Свештеноисповедник Атанасије (Сахаров).

С руског Алксандар Ђокић
Игуман Нектарије (Морозов)
Православие.ру

Нема коментара:

Постави коментар