Свети Алексије Човек Божји

У време благочестивих царева Аркадија и Хонорија у Риму живљаше висок царски достојанственик Јевтимијан, врло угледан и врло богат. Имао је три хиљаде слугу, који су носили златне појасе и свилене хаљине. Деце имао није, у јер му жена беше нероткиња. А беше то побожан и добар човек, врло брижљиво држаше заповести Божје, пошћаше сваки дан до три сата по подне, и свакодневно постављаше у дому свом три трпезе за сирочад, удовице, убоге, странце и болеснике. А сам је обедовао у три сата по подне са страним монасима. И кад би се неког дана десило да буде мање убогих за трпезом која се трипут давала, и стога мање милостиње учинио него обично, он би тада падао на земљу пред Богом и говорио: Нисам достојан да ходим по земљи Бога мог. Супруга се његова зваше Аглаида. Беше то жена велике вере и пуна страха Божја, милостива и дарежљива према ништима. Пошто није имала деце, она се мољаше Богу говорећи: Господе, сети се мене, недостојне слушкиње твоје, и разреши нерађање моје, да се удостојим назвати се мајком детета. Дај нам сина, да бисмо муж мој и ја могли имати утеху у животу нашем и потпору у старости нашој!

И сети је се Бог по милости својој, даровавши јој пород. Јер она заче, и роди сина. Обрадова се муж њен; и крстише дете, и дадоше му име Алексије. А кад Алексију би шест година дадоше га у школу. И он убрзо изучи граматику и реторику и црквене књиге. Изучи добро и цело Свето Писмо. И постаде мудар младић. И расмотривши таштину света, он донесе одлуку у души својој, да се одрекне овдашњих житејских блага краткотрајних, да би наследио вечна блага. И стаде умртвљивати тело своје, тајно носећи на себи оштар кострет.

А кад Алексије постаде пунолетан и зрео за брак, Јевтимијан рече жени својој: Да оженимо сина нашег. Аглаида се обрадова овом предлогу мужа свог, и павши му пред ноге рече: Нека Бог потврди и испуни реч твоју, да видим Алексија ожењена, и да видим децу његову! И веселиће се душа моја, и ја ћу онда моћи још више да помажем убоге и невољне.

И милом сину свом Алексију родитељи заручише девојку из царског рода, и венчаше их у цркви светог Бонифација. И свадба беше веома весела и свечана све до касно у ноћ. Тада Јевтимијан рече женику: Ући, синко, к невести својој, и познај супругу своју. - Он уђе у ложницу и затече невесту своју где седи у златној наслоњачи. Он скиде свој златни прстен и скупоцени појас, уви их у порфиру, и даде јој говорећи: Чувај ово! и Бог нека буде између мене и тебе, док благодат његова не устроји нешто ново у нама.

Рекавши то, он је остави, оде у своју собу, скину са себе златоткане хаљине, обуче неко старо одело, узе нешто од свог злата и драгог камења, изиђе кришом по ноћи из својих палата и из града, и дође на морско пристаниште. Нашавши ту лађу која иде за Лаодикију, седе на њу и плати пут. И путоваше молећи се Богу и говорећи: Боже, Ти си ме сачувао од утробе мајке моје, спаси ме сада од сујетног живота овога света, и удостоји ме да на Суду твом стојим сдесна са свима онима који су Ти угодили!

Кад лађа стиже у Лаодикију, свети Алексије изиђе на копно, и нашавши путнике који иду у Месопотамију, пође с њима у месопотамски град Едесу, где се чувао нерукотворни лик Господа нашег Исуса Христа, што га сам Господ пре Свог добровољног страдања посла едеском кнезу Авгару. Видевши тај лик Христов, блажени Алексије се веома обрадова. И распродавши све драгоцености што беше од куће понео, он раздаде злато просјацима, сам се обуче у просјачке рите, уврсти се међу просјаке, и прошаше милостињу. И борављаше у паперти цркве Свете Богородице, стално се постећи. Јео је по мало хлеба и пио по мало воде, и сваке се недеље причешћивао пречистим Тајнама Христовим. И ако је коју милостињу примао од христољубаца, он ју је раздавао другим старим, изнемоглим просјацима. Погнурене главе, он је умом био горе, бавећи се богомислијем. И великим уздржањем толико исуши своје тело, да увену лепота лица његова, вид му се замагли, очи упадоше, и беше само кожа и кости.

По одласку светог Алексија из куће оне свадбене ноћи, његови родитељи сутрадан чим свану уђоше у ложницу, али не нађоше сина већ само невесту где седи утучена и тужна. И нађоше се у чуду. И свуда га тражише, али га не пронађоше. И стадоше горко плакати; и тако се сва њихова радост претвори у жалост. Мајка онда уђе у ложницу, затвори прозоре, распростре кострет, посу главу пепелом, паде ничице плачући и ридајући, молећи се и говорећи: Нећу се дићи одавде, нити ћу изаћи из овог затвора, док не сазнам шта би са мојим сином јединцем, где се сакри, и шта му се догоди. - А невеста стојећи поред ње, са сузама говораше: Ни ја нећу отићи од тебе, него ћу се уподобити грлици пустињољубивој и једномужној, која кад изгуби свога супруга, тражи га по горама и долинама, тугујући кроз дирљиво певање. Тако ћу и ја стрпљиво чекати, док не чујем што о мужу мом, где се налази, и какав живот изабра себи.

Отац пак, силно ожалошћен, разасла слуге своје на све стране да му траже сина. Неки од њих дођоше и у Едесу, и видеше онога кога траже, али га не познаше, него му као просјаку дадоше милостињу. А свети Алексије их познаде, и заблагодари Богу што га удостоји да прими милостињу од домаћих слугу својих. И слуге се вратише, и казаше господину свом да су свуда тражили сина његовог, али га нису нашли.

А свети Алексије проживе у Едеси при цркви Свете Богородице седамнаест година, и постаде мио Богу. Затим о њему би откривено црквењаку, јер виде црквењак у виђењу икону Свете Богородице која му говораше: Уведи у моју цркву човека Божја, достојан је небеског царства, јер молитва његова као миомирисни кад узлази пред лице Божје. И као круна на глави царевој, тако на њему почива Дух Свети.

После тог виђења црквењак потражи таквог човека, али га не пронађе. Стога се обрати икони Богородичиној молећи Владичицу да му тачно покаже човека Божјег. И чу опет у виђењу реч Пресвете Богородице да је човек Божји онај просјак што седи крај врата црквене паперте. Тада га црквењак пронаће, и уведе у цркву да у њој борави. И многи сазнадоше за свето житије његово, и стадоше га поштовати. А свети Алексије, избегавајући људску славу и поштовање, оде из града Едесе нико није знао куда. И дошавши на морско пристаниште, нађе лађу која иде за Киликију. Он седе на ту лађу, говорећи у себи: Отићи ћу у град Киликију, где ме нико не познаје, и тамо ћу остати у храму светог апостола Павла. Док је лаћа путовала, изненада, по промислу Божјем, настаде бура на мору, и она много дана ношаше лађу, и ова најзад доплови до Рима, иако се то није желело.

Изишавши из лађе, свети Алексије рече у себи: Жив ми Господ Бог мој, никоме нећу бити на терету, него идем дому оца мог као непознат. И кад се приближи дому свом, срете оца свог где се у подневно време враћа из царске палате дома, праћен мноштвом слугу који су ишли пред њим и за њим. Поклонивши му се до земље, Алексије узвикну говорећи: Слуго Господњи, смилуј се на мене убогог и јадног, и допусти ми да станујем у једном углу дворишта твог, да бих се могао хранити мрвицама што падају са твоје трпезе, а Господ ће благословити године твоје, и даће ти царство небеско, и ако имаш кога од својих да негде странствује, нека ти га врати здрава!

Јевтимијан, чувши просјака где говори о странствовању, одмах се сети милог сина свог Алексија, и ударише му сузе. И он се одмах сажали на просјака, и допусти му да живи у дворишту његовом. А својим домаћим слугама рече: Који од вас жели да послужи овоме просјаку? Буде ли му угодио, тако ми Господа Бога, биће слободан у све дане живота свог, и добиће наслеђе од дома мог. А овоме просјаку начините кућицу поред капије моје палате, да бих га видео кад одлазим и долазим. И са трпезе моје нека му се даје храна. И нека му нико не чини нажао.

И стаде свети Алексије живети у малој кућици поред капије очеве палате. Јевтимијан му сваког дана слаше храну са своје трпезе. Но он је раздаваше другим просјацима, а сам јеђаше само хлеб и воду, и то по мало, тек да не би умро од глади и жеђи. Сваку пак ноћ провођаше у молитви без сна, и сваке недеље причешћиваше се у цркви Божанственим Тајнама. Чудесно беше трпљење овог човека Божјег. Слуге му стално чињаху пакости и злостављаху га: једни га шамараху, други за косу вуцијаху, трећи га по врату удараху, четврти му помије на главу сипаху, а други га на разне начине исмеваху. А непобедиви страдалник све то ћутке подношаше, јер је знао да му они то чине нахушкани ђаволом. И наоружан молитвом против самог ђавола, он трпљењем побеђиваше његово лукавство.

А беше још и овај разлог његовог чудесног трпљења: у кућицу његову гледао је прозор палате у којој живљаше његова невеста, која као друга Рута не хте отићи из дома оца његовог, него са свекрвом сеђаше и плакаше. И много пута слушао је свети Алексије невесту своју како кука за њим; такође и матер своју. И тужно нарицаху и једна и друга: невеста оплакиваше удовиштво своје, а мајка кукаше за несталим сином. И то му жалошћу параше срце. Но светитељ, љубављу коју имађаше к Богу побеђиваше телесну љубав к невести и к родитељима, и Бога ради радо подношаше неподношљиву тугу.

Тако Алексије проведе у дому родитељском седамнаест година, и нико га не распозна, него га сви сматраху за просјака и странца, њега - сина и наследника и господара дома! исмеван од домаћих слугу као туђинац и придошлица! А када Господу би воља да га узме из тако мучног живота у беди и трпљењу и преведе у вечни покој, Он му откри дан и час исхода његовог. И свети Алексије измоли од слуге који му је прислуживао, хартију, мастило и перо. И описа цело своје житије, и неке тајне, само родитељима познате, по којима би га они могли познати. Описа и оно што рече невести својој када јој предаде прстен и појас, умотане у порфиру. Најзад додаде и ово: Молим вас, родитеље моје миле и чесну невесту моју, да се не срдите на мене што вам толику жалост зададох напустивши вас. Но и мени се кидало срце због патњи ваших. И много сам се пута молио Богу за вас, да вам подари трпљење, и да вас удостоји царства свог. И уздам се у доброту Његову, да ће испунити моју молбу, пошто се и ја из љубави према Њему показах толико немилосрдан према болу вашем и толико суров према себи. Јер сваки треба да више слуша Творца и Спаситеља свог, него родитеље своје. Верујем да, уколико вас више ожалостих, утолико ћете већу радост примити у небеском уздарју. - Пошто ово написа, он проведе у молитви к Богу све до часа престављења свог.

Једнога дана када је свјатјејши папа Инокентије служио свету литургију у саборној цркви светих Апостола, и цар Хонорије присуствовао, на завршетку литургије дође из светог олтара чудан глас који сви чуше где говори: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити! - Чувши то, присутни се препадоше, и дрхћући падоше ничице на земљу и вапијаху: Господе, помилуј! - Затим се по други пут чу глас где говори: Потражите човека Божјег, који ће отићи из тела, да се помоли за град, и све ће вам се добро устројити!

Према овом откривењу људи се по целом Риму дадоше на тражење таквог човека, али га не могоше пронаћи, и беху у великој недоумици. Затим се у четвртак увече сабраше са царем и папом у саборну цркву светих Апостола, сатворише свеноћно бденије, молећи Христа Бога да им сам покаже угодника свог. А кад освану петак, свети Алексије човек Божји разлучи се од тела свог, и отиде га Господу. И би глас у цркви из олтара, као и први пут, који говораше: Човека Божјег тражите у Јевтимијановом дому. А цар, обраћајући се Јевтимијану, рече му: Имајући у дому свом такву благодат, зашто нам ниси казао? Јевтимијан одговори цару: Тако ми Господа Бога, ја ништа о томе не знам. - И призвавши најстаријег слугу свог, упита га: Знаш ли ти некога од дружине твоје који има неку врлину и угаћа Богу? Овај одговори: Тако ми Бога, не знам, јер су сви тући врлинама и живе небогоугодно.

И поћоше сами цар и папа, да у Јевтимијановом дому потраже човека Божја. Јевтимијан пожури испред њих, намести у својој палати престоле цару и папи, и другим кнезовима, и изађе им у сусрет са свећама и кадионицама. А супруга Јевтимијанова, која у својој соби туговаше, чувши метеж и грају у дворишту и палатама, упита: Шта је то? - А кад сазнаде да су цар и патријарх дошли, и због чега су дошли, она се чуђаше. Исто тако и невеста, налазећи се на чардаку, виде цара и папу где са мноштвом народа долазе, чуђаше се, и питаше се: Шта ово има да значи?

А кад цар, папа и кнезови седоше, и настаде тајац, тада онај слуга што је прислуживао светом Алексију, рече Јевтимијану: Господине мој, није ли човек Божји онај просјак кога си мени поверио? Видим велика и дивна дела његова: пости се сваки дан, ретко кад касно увече узме хлеба и воде, а ноћи проводи у молитви без сна. Но и неки наши момци му пакости чине, шамарају га, вуку за косу, поливају помијама, а он све то са радошћу и великом кротошћу подноси.

Чувши то, Јевтимијан одмах похита у просјакову кућицу, викну га трипут кроз прозорче, али не доби одговора. Тада уђе унутра и нађе човека Божја где благољепно лежи мртав, лице му беше покривено, у десној руци је држао пресавијену хартију. А када му откри лице, он сијаше благодаћу као лице анђела. И хтеде да му хартију узме из руке и види шта је написано на њој, али је не могаде извући, пошто ју је рука чврсто држала. Онда се хитно врати к цару и папи, и рече им: Нађох кога тражимо, али је већ умро, и хартију држи у руци и не даје ми је. Тада цар и патријарх наредише да се направи скупоцен одар и дивно постављен. И изнесоше из одаје свето тело човека Божјег, и чесно га положише на спремљени одар. Затим цар и патријарх преклонише колена, целиваше свете мошти, и са сузама му се обратише као живоме: Молимо те, слуго Христов, дај нам ову хартију, да видимо шта је написано на њој, да бисмо сазнали ко си. - И рука отпусти хартију цару и папи. Они је узеше, и пружише је Аецију, библиотекару велике цркве. И кад настаде потпуна тишина, стаде библиотекар громко читати ту хартију. А кад дође до оног места где се говори о родитељима и о невести, и о прстењу и појасу што Алексије беше дао невести својој у ложници, познаде Јевтимијан Алексија сина свог, паде му на груди, и грлећи га и љубећи са сузама нарицаше: О страхоте за мене, чедо моје премило! зашто си нам приредио ово? зашто си нас толико уцвелио? Авај мени, чедо моје, ти си толико година провео у дому, и гледао родитељске патње, а ниси нам открио себе, нити утешио старост нашу у горкој тузи која нас је због тебе притискивала! О тешко мени, сине мој жељени, љубави моја, утехо душе моје! шта сада да чиним? Да ли да твоју смрт оплакујем, или да ликујем што сам те нашао. - И ридаше Јевтимијан неутешно, чупајући своје седе косе.

А супруга његова Аглаида, чувши ридање мужевљево, и сазнавши да је онај просјак - син њен Алексије, отвори врата добровољног затвора свог, и полете чупајући своје расплетене власи. И раздравши хаљине своје, она преклињаше народ, који се беше слегао, да јој начини пут: Дајте ми пут, дајте, да видим мило чедо своје, да загрлим јединца свог! - И притрчавши, паде на чесно тело сина свог, грљаше га и љубљаше, и нарицаше: Куку мени, господине мој! куку мени, чедо моје слатко! што си то урадио? зашто си толико јада души нашој задао? Куку мени, светлости очију мојих! Како те не распознасмо кад си толико година живео с нама? како се ниси сажалио слушајући стално наша горка кукања за тобом, и ниси нам се казао?

Тако исто и невеста, која је тридесет и четири године провела без женика, носећи црнину, паде на свете мошти, лијући силне сузе и топећи њима чесно тело драгог свог; и с великом љубављу га целиваше, и горко и неутешно ридаше: Авај мени! тешко мени! куку мени! - и друге дирљиве речи говораше тако, да све расплака и разрида, и сви плакаху заједно са родитељима и невестом.

Затим цар и папа наредише да се одар са чесним телом човека Божјег носи и постави у средини града, како би га сви видели и дотакли га се. И говораху народу: Ето нађосмо кога тражаше вера ваша! - И слеже се цео Рим, и сви се дотицаху светитеља целивајући свете мошти његове. И који год беху болесни, сви се исцељиваху: слепи прогледаху, губави се очишћаваху, ђаволи се из људи изгоњаху, и ма каква болест и недуг да беху на људима, свима се даваше потпуно исцељење од целебних моштију угодника Божјег.

Цар и патријарх, видевши таква чудеса, сами узеше одар и понеше у цркву, да би се осветили од додира светога тела. А родитељи и невеста иђаху за одром плачући. Но тако много беше народа који се хтео коснути чесног тела светитељевог, да је од тискања и навале било немогуће носити одар. Стога цар нареди да се међу народ баца златан и сребрн новац, како би се људи одбили од одра и дали пут до цркве. Али нико и не обрати пажњу на злато и сребро, јер сваки жуђаше да види човека Божјег, и да га се додирне и целива.

Папа онда стаде саветовати народ да се одбије, обећавајући да свете мошти неће одмах сахрањивати, него ће чекати док их сви не целивају и не косну их се. И једва се народ даде усаветовати, те се одбише мало, и свете мошти бише донесене у велику цркву. И оставише их недељу дана несахрањене, како би им се сваки који жели поклонио и коснуо их се. А родитељи и невеста целе те недеље остадоше поред чесних моштију плачући. Цар пак нареди да се начини ковчег од мермера и смарагда, и украси златом. И у њега положише човека Божјег. О одмах истече из светих моштију благоухано миро, и испуни ковчег. И помазиваху се сви тим миром ради исцељења од сваковрсних недуга. И светом Алексију човеку Божјем приредише чесну сахрану, славећи Бога.

Свети Алексије се престави седамнаестог марта 411. године, за царовања Хонорија у Риму а Теодосија Млађег у Цариграду, док над свима влада Господ наш Исус Христос, са Оцем и Светим Духом, коме слава вавек, амин.