О ОСУЂИВАЊУ (ЛАЗАР АБАШИДЗЕ)

Осуђујући туђе недостатке (стварне или привидне) човек сматра да је бољи, чистији, побожнији, поштенији или паметнији од другог.

Међутим, није тако:

 “Онај ко има чисто срце, сматра да су сви људи чисти, а онај чије је срце упрљано страстима никога не сматра чистим, већ мисли да су сви слични њему” (ава Исаија).  Наш суд никада није непристрасан, јер се најчешће заснива на случајном утиску или се доноси под утицајем личне увреде, раздражљивости, гнева и случајног расположења.”

Православни хришћанин безусловно може и мора да протестује против неправде и неправедности, да заштити увређене. Али да васпостави истину може само онај ко је достојан, ко је заслужио право да је заштити, ко сам смерно може да саслуша истину о себи и ко с кротошћу да се покаје за сопствене грехове.

Осуђивање, јавно или једва приметно, јесте један од најчешћих грехова, који се најтеже исповеда, зато што је попут ситне прашине расејан по читавом нашем животу, по свим нашим дејствима, међутим, ова прашина је крајње штетна. Једна реч осуде, једна прекорна мисао често (као што је познато из примера живота светих отаца) човека, па чак и ревносне подвижнике је потпуно лишавала благодати Божије. Једна мала осуда

хришћанина може да лиши награде за многи и дуготрајан труд, у једном тренутку може да учини да душа остане потпуно покрадена, опустошена, утучена, чак и уколико се она до малопре радовала и веселила духовном радошћу. У Светом Јеванђељу из уста Самог Господа често чујемо упозорења поводом осуђивања ближњег: “Не судите да вам се не би судило!” “Каквим судом судите, таквим ће вам се судом и судити,” “Опрости нам грехове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим.” У молитви Господњој “Оче наш” себи директно изричемо тешку пресуду уколико почнемо да се судимо с ближњим и не опраштамо му неки грех док је изговарамо.

Најкраћи, најлакши и најрадоснији пут у Царство Небеско је ако човек никога нимало не осуђује, ако увек скреће поглед са грехова ближњег и труди се да види своје грехове, прекорева себе и сматра се нижим од свог брата. Проживи макар један дан тако и осетићеш да се одмах приближаваш Богу. Ако никога не осудиш, онда и поред многих грехова можеш бити помилован на суду, а ако осуђујеш и поред достојног, строгог и у свему примереног  живота код тебе ће се наћи много грехова за које ће ти врло строго бити суђено.

Због тога су се наши оци толико плашили тог греха, тако чували свако своје осећање,  реч, и мисао, трудили се да чак ни малим прекором и покретом главе не покажу

осуду, као ни прекорним погледом ни уздахом. Уколико ти насртљиво долазе помисли

осуде од демона, не дај им да се уселе у срце, а ако и приону за срце, барем се потруди да их не покажеш, ако оћутиш онда ћеш и из срца лако моћи да одагнаш ту страст, а ако

кажеш – тешко си сагрешио!

Ахим. Лазар Aбашидзе

из књиге „Тајна исповести“

тект преоузет од сестре Марије Росић