Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије уз саслужење свештенства беранско-андријевичког намјесништва и монаштва манастира Ђурђеви Ступови.
Ријечима архипастирске бесједе обратио се Владика будимљанско-никшићки
г. Јоаникије честитајући празник и храмовну славу сабраним вјерницима и
надлежном пароху Жељану Савићу. Владика је подсјетио на предање о Светом
Јевстатију, који је рођен у Будимљанској жупи и коме је, раније, био посвећен
храм Божји у Трепчи у мјесту званом Јастаћ. Некадашњи храм обновљен је великим
трудом и љубављу мјештана овог краја, али су за то богоугодно дјело, према
Владикиним ријечима, заслужнии други из претходних покољења, који су жељели да
обнове храм, али није било прилике за то.
-Да није било тог отачког наслеђа, вјерујем да не би било ни
овог храма. Сачувало се, прије свега, дивно предање да се у овом мјесту родио
Свети Јевстатије који је био васпитаник манастира Ђурђевих Ступова. Можемо га
назвати учеником Светог Саве, јер је Свети Сава долазио у манастир Ђурђеве
Ступове, нарочито када је ишао из Жиче према приморју, а долазио је и када је
устројавао Епископију будимљанску, па и код свог брата од стрица, великог
ктитора манастира Ђурђеви Ступови, жупана Првослава, казао је епископ
Јоаникије.
-Тада је Свети Јевстатије био млад, а љубав према књизи,
према учењу, према духовности, тај огањзапалио је и распламсао Свети Сава, не
само код њега, него у цијелом нашем народу. Он је кренуо стопама Светог Саве,
примио је монашки постриг у манастиру Светих арханђела на Превлаци, гдје је
била Зетска епископија. Касније је отишао да се поклони светим мјестима,
живоносном гробу Господњем, а послије на Свету Гору Атонску гдје се подвизавао
у посту и молитви, па га због његових врлина хиландарски монаси изабраше за
игумана. Са тог мјеста би изабран за Епископа зетског, а касније за
Архиепископа жичког. Био је као архиепископ савременик знаменитих и Светих
краљева српских - краља Милутина и краља Драгутина, бесједио је Његово
Преосвештенство.
-Управо то славно вријеме, када се српско краљевство
уздизало и приближавало степену царства, сматра се највећим узлетому историји
нашег народа, па, ипак, запитао је Преосвећени Епископ Јоаникије, како је
могуће да један народ, нажалост, не памти оне који су га највише подигли. -
То се било догодило и овдје. Кад смо, ослањајући се на
предање да је постојала црква Светог Јевстатија у мјесту званом Јастаћ, у селу
Трепча, говорили да треба Светом Јевстатију да посветимо храм, многи су ме
питали који је то светац. Само то предање колико је значило, а колико је
значило оно осјећање дуга према прецима, према онима који су крв крв своју
пролили за вјеру и отачаство, који су били понижени и чије име се није смјело
помињати, а таквих је било много. Зато овај свети храм памти, иако је нов, али
он је, истовремено, на неки начин, и стари. Он памти много и у њему треба да се
нађу сва имена из нашег памћења, али, нажалост, памти и наше подјеле којих је
било и раније, крвавих је подјела било, а којих има и данас, казао је Владика
будимљанско-никшићки, поучавајући да треба бити хришћанин, па у свом ближњем
видјети брата, а за то није потребно много - лијепа ријеч, разумијевање, да
претрпимо, сачекамо, да се помолимо Богу, да се измиримо, па да у лицу брата
свог видимо лице Божје.
Освештан је и преломљен славски колач у славу Господњу, а у
част Светог Евстатија Српског. Литургију је појањем пратила група Светог
Евстатија из Берана, а богослужење је уљепшао радосни чин крштења маленог Вида,
сина свештеника Жељана Савића. Преосвећени Епископ је честитао храмовну славу,
крштење и имендан оцу Евстатију, сабрату манастира Ђурђевих Ступова, који носи
име Светог Јевстатија Српског. Он је, овом приликом, додијелио грамату Жељку
Нововићу из Трепче за доброчинство и љубав исказану приликом изградње цркве
Светог Евстатија у Трепчи.
Извор: Епархија будимљанско-никшићка
Нема коментара:
Постави коментар