среда, 04. јануар 2017.

Протојереј Јован Пламенац: Како сам нашао мошти Светог Јована Владимира у Елбасану 1991. године

Тих година једном сам путовао у Албанију. Био сам новинар у Радио Бару. Са барским свештеником Богићем Фемићем био сам пријатељ и повремено смо се виђали. Он је био импресиониран личношћу Светог Јована Владимира. Безмало, сваки наш сусрет искористио би да ми каже: „Ти можеш да одеш у Албанију. Потруди се, пођи до Елбасана, до Манастира Шин Ђона. Види што је са моштима Светог Јована Владимира. Нијеси свјестан колико ћеш велико, богоугодно дјело учинити.

Нову 1991. годину дочекао сам у Тирани. Заједно са великим новинаром и дивним другом покојним Жарком Рајковићем у Албанију сам пошао из Београда, у туристичкој групи, преко Македоније, преко граничног прелаза Ћафасана код Струге.

Протојереј-ставрофор Богић Фемић

Било је то вријеме благог опуштања комунистичких стега у Албанији. Већ су осниване политичке странке и након неколико мјесеци услиједили су први вишестраначки избори у овој држави. Колико-толико, тамошњи народ, а уз њега и странци, већ је имао слободу кретања. (Приликом претходног мог путовања у Албанију, 1987, такође у туристичкој групи, једној од првих која је ушла у ову државу, из Подгорице, наше кретање строго су усмјеравали два припадника албанске тајне службе Сигуримија, који су у наш аутобус ушли већ на граничном прелазу Божај.)

Нас двојица спријатељили смо се са туристичким водичем, коју сам замолио да удеси да у повратку ручак за групу у којој смо били буде у Елбасану и да потраје. У моме уму био је отац Бошко.

Док су остали били на ручку, Жарко и ја, са једним Албанцем из Швајцарске, рођеним на Косову и Метохији, којег сам замолио да нам буде преводилац, изашли смо на улице Елбасана. Тражио сам некога да ме одвезе до манастира Шин Ђона. Било је то прилично глупо: у то вријеме у Албанији готово да није било ни таксија ни приватних аутомобила. Онда ме неко упитао: А зашто хоћеш да идеш у Манастир Шин Ђон; па тамо се не може одвести ни трактором, толико је пут излокан? Објаснио сам: Да се поклоним моштима Светог Јована Владимира. Па оне нијесу тамо, неко је рекао. А гдје су, што се догодило са њима?

– У Цркви Свете Марије у Елбасану су!

Безмало трчећи, отишли смо до Цркве Свете Марије. Нашли смо у којој кући чувају кључ од цркве. Тамо је била само дјевојчица, од 12 до 13 година. Отворила нам је цркву.

Дуго се није знало…

„Нови талас избјеглица из Враке и Скадра до којег је дошло прошле године вратио нам је из заборава овај напаћени и од свих напуштени народ, подсјетио нас на величину његове угрожености и тежину страдања, а такође подстакао на трагање за моштима Светог Јована Владимира, написао је у уводнику репринт издања „Читанке о Светом краљу Јовану Владимиру епископа Николаја Велимировића из 1925. године тек устоличени Митрополит црногорско-приморски Амфилохије.


„Прве вијести о њима сазнали смо почетком прошле године од новинара Јована Пламенца. Дуго се није знало да ли су мошти Мученика уопште сачуване или су уништене приликом уништавања самог манастира у коме су почивале, у манастирској цркви у олтару, са десне стране, у дрвеном ковчегу, који је био смјештен у камени саркофаг. Тај саркофаг је био запечаћен са три печата и отваран је сваке године на дан Св. Владимира. Тог дана је изношен у манастирско двориште на поклоњење ходочасницима, и православнима и римокатолицима и муслиманима. Шта се послије рата догодило са моштима Св. Владимира, у каквом су стању, да ли су уопште сачуване, није се знало. Албанија је систематски уништавала трг.гове српског и православног духовног насљеђа, а наша држава се није интересовала ни њиме ни судбином народа који је вјековима био његов чувар. Новинар Пламенац послије своје посјете Албанији објавио нам је (преко ‘Побједе’, сриједа 9. јануара 1991.) велику радост и утјеху. Пронашао је свете мошти краља Владимира у Цркви Свете Марије у Елбасану. Ту су пренијете из Шин Ђона 1967. године, дакле године када је Албанија постала званично прва атеистичка земља свијета. Новинар је нашао мошти ‘у малом ћивоту, ни метар дугачком, непокривеном, већ сасвим пропалом. Ћивот је на столу, тамо гдје Је некада био олтар. На ћивоту нема крста. Уз њега је прислоњена мала икона Богородице. Свете кости Владимирове прекривене су вуном, старом, као извађеном из неког распалог јоргана… Свете лобање нема. Гдје је? Неко је украо. Црква Свете Марије такође је пропала. Иконостас је поломљен, а то што је од њега остало, бачено је у један ћошак. Унутра се увукла силна влага; По каменом поду је вода. Икона нема. Кажу да су у Тирани, на рестаурацији…’ Овај дирљиви опис стања у коме се налазе мошти светога српскога Краља Мученика, показује да се његово мучеништво продужило и поновило, и то у још тежем виду од онога првог када му је света глава посјечена. Његово страдање је поново истовјетно са страдањем његовог народа, опет за народ и за правду Божју.

Свечева подлактица


Када је на трон предстојатеља Православне цркве у Албанији дошао Блаженејшиј архиепископ тирански и све Албаније, митрополит тиранско-драчко-елбасански Анастасије Јанулатос, мошти Светог Јована Владимира пренијете су из Елбасана у Тирану, у Цркву Благовијести Пресвете Богородице. Ћивот са моштима Светог Јована Владимира који сам видио у Цркви Свете Марије на самом почетку 1991. године и сада се налази у Благовештењској Цркви у Тирани, у олтару, испод Часне трпезе. Рестауриран је и јаено се виде житијске сцене на њему. Али, мошти Светог Јована Владимира нијесу у цјелости у овом ћивоту. Дио лобање је у бугарском манастиру Зограф на Светој гори, у Цркви Светог Николе Болничког у Охриду је једна Свечева подлактица, друга је у Саборној цркви Христовог Васкрсења у центру Тиране, заједно са ребром Светог Козме Етолског, у Историјском народном музеју у Тирани су дјелови лакта, ноге и главе Свечеве, а у Онуфри музеју у Берату је његова карлица. О Светом Јовану Владимиру такорећи јуче веома мало смо знали. Али, слава Богу, више није тако. Међународни научни скуп „Свети Јован Владимир кроз вјекове историја и предање наша знања о Светом Јовану Владимиру просвијетлиће на општем нивоу. Духовну силу Светог Јована Владимира, којом Он кроз вјекове обасјава народ Црне Горе, Србије, Албаније, Македоније, Грчке, Бугарске…, док су на очима многих биле навучене крљушти, тако бјелодано видио је блаженопочивши протојереј-ставрофор Богић Фемић. Нека му Бог то урачуна!

Протојереј Јован Пламенац
Фото: Крсто Пламенац
Извор: Дан / Митрополија црногорско-приморска

Нема коментара:

Постави коментар