среда, 09. новембар 2016.

Правилан однос према страстима

Веома погрешно поступају они који, налазећи се под влашћу страсти, захтевају од себе бестрашће. Уз такав неправилан захтев од себе, који потиче од неправилног схватања себе, они постају необично смушени када се на било који начин појави грех који у њима живи. Они падају у униније, у безнађе. Пројава греха им, због њиховог неправилног погледа на себе, изгледа као нешто необично, као нешто што се догађа изван уобичајеног поретка ствари.

Међутим, пројава греха у помислима, осећањима, речима и делима (овде није реч о смртним и добровољним гресима, него о страстима), јесте пројава логична, природна и неопходна. "Ако нас мучи страст - каже преподобни авва Доротеј - то не треба да нас узнемирава; узнемиравати се због тога што нас мучи страст, ствар је неразумности и гордости и потиче одатле што не познајемо своје душевно стање и избегавамо напор, како су рекли оци. Зато и не напредујемо, јер не знамо своју меру и немамо стрпљења у подухватима којих се прихватамо, него хоћемо да без труда задобијемо добродетељ. Чему се чуди страсни, када га мучи страст? Зашто се узнемирава? Ти си је стекао, имаш је у себи, и узнемираваш се! Примио си у себе њене залоге и питаш се: зашто ме мучи? Боље трпи, подвизавај се и моли Бога." 2. 371

Пребивај у јеванђелским заповестима, са трпљењем и дуготрпљењем бори се против страсти, не падајући у униније и безнађе кад будеш поражен греховним помислима и осећањима; уосталом, немој себи допуштати да будеш добровољно побеђен. А када паднеш, устани; и када поново паднеш, поново устани - све док не научиш да ходаш без спотицања. Чаша немоћи доноси корист: извесно време она се, по Промислу Божијем, допушта подвижнику ради очишћења од гордости, гнева, злопамћења, осуђивања, умишљености и сујете. 2.230

Наш руски подвижник, старац Серафим Саровски, вели: "Треба снисходити својој души у њеним слабостима и несавршенствима, и трпети своје недостатке, као што трпимо друге, али се не треба улењити, него се ваља подстицати на боље. Ако си употребио много хране, или си учинио нешто друго слично, својствено људској слабости - не узнемируј се тиме и не додај штету на штету, него храбро покрени себе на исправљање и при томе се труди да сачуваш душевни мир, по речи апостола: Блажен је онај ко не осуђује себе за оно што нађе за добро (Рим. 14,22)". 2. 371

Никоме од људи није својствено постојано пребивање у добру, без икаквих падова: тим пре то није својствено почетнику! "Плати дуг страстима!" - рекао је један свети наставник монаха! Поразе лечи покајањем! Борба новог човека са старим чини те искусним у невидљивим борбама, чврстим, храбрим. Стање спокојства немој да желиш пре времена! Време рата војнику доноси корист. Нека ти Господ да потпуну и славну победу над грехом, нека ти да стање ненарушивог мира у своје, законито време. Све има своје време! Плод који је убран пре времена, макар и са најбољег дрвета, кисео је, горак и ситан. Превремено спокојство није добитак него губитак! Оно лишава драгоцених опита, духовног напредовања и просвећивања. 6. 331

Не клоните због спотицања: непогрешивост је неостварив сан! Људима је својствено спотицање, њима је, управо због те склоности ка падовима, заповеђено: У трпљењу вашем задобијајте душе ваше. Ко претрпи до краја спасиће се. 6. 349

Земља сама од себе производи разне травуљине (коров). Нико их не сади: оне расту саме. Разлог за то је покварена природа земље. Неразумно је желети од земље оно што јој није својствено, то јест, да не производи коров. Знајући за такво својство земље, земљорадници пажљиво и стрпљиво чупају из земље коров у мери у којој се он појављује; иначе ће коров угушити и уништити корисно биље. Управо тако треба поступати и са појавом страсти, када поникну из срца. Нашем палом срцу својствено је да из себе рађа разне греховне жеље. Због тога не треба падати у униније: пројаве страсти треба лечити покајањем и исправљањем себе. 6.548

Ономе ко је у извесној мери пустио својим страстима на вољу, немогуће је да не претрпи невоље како би их укротио: оне су, кроз попуштање које је у односу на њих дозвољено, добиле право на самовољу, и не кроте се лако, не растају се лако од слободе коју судобиле. Напротив, труде се да човека задрже у потчињеном стању, те га стога својски узнемиравају. Време узнемиравања треба претр пети у нади на милосрђе Божије и помоћ Његову, баш као што зе-мљорадници ишчекују да прође непогода која онемогућава њихове радове, у нади да ће ружно време бити замењено ведрим. 6. 823

"Немој да се узнемириш и нађеш у недоумици - рекао је један свети отац - кад видиш у себи дејство неке страсти. Када се страст подигне, подвизавај се против ње, труди се да је обуздаш и искорениш смирењем и молитвом" (преподобни авва Доротеј).

Узнемирење и недоумица приликом појављивања дејства страсти, служе као доказ да човек још није спознао самог себе.

...Немогуће је да се страсти које живе унутар човека не покажу у његовим помислима, речима и делима. Ово показивање страсти, када је праћено било каквом наклоношћу, на попришту истинског хришћанског подвижништва које стреми ка савршенству назива се и сматра падом. Лечи се брзим покајањем.

Такви падови су неодвојиво својствени старом Адаму: људској природи палој и зараженој грехом. Нарочито почетник у подвигу не може да одоли греховним помислима, маштањима и осећањима; он не може да не сагреши речју, па чак и делом. Та се сагрешења лече брзим покајањем.

Овде није реч о падовима у смртне грехе и о добровољном греховном животу, који је сав пад: овде се говори о лаким падовима, услед слабости, који се називају опростивим гресима и од којих нису били потпуно слободни чак ни праведници.

Свето Писмо сведочи: Ако и седам пута падне праведник, опет устане покајањем (Прич. 24,16). Сходно очишћењу покајањем, привлачност страсти се умањује, али оне уједно постају финије и неприметније, варајући и обмањујући понекад и мужеве испуњене Божанском благодаћу (1. Дн. 21,1). Таква повођења за страстима чувају од умишљености, служе као повод за смирење и задржавају човека на спасоносном пашњаку покајања.

Посматрајући себе из тог угла, када се појави дејство страсти треба чувати душевни мир, и никако се не узнемиравати, нити падати у недоумицу и униније. Понекад то дејство бива лако, а понекад веома јако. Храбро се успротивимо страстима.

Оне неће престати да се подижу против нас и да нас нападају све до гроба! Стога се припремимо да им се доживотно супротста-вљамо, у тврдом уверењу да не можемо стално да их побеђујемо и да по природној нужности треба да претрпимо невољне поразе, јер и сами ти порази погодују нашем напредовању, када подржавају и појачавају у нама покајање и смирење које се из њега рађа.

Немојмо веровати својим победама над страстима, немојмо се одушевљавати тим победама. Страсти су, попут демона који се њима служе, лукаве: оне се представљају као поражене, како бисмо се ми погордили и како би због тога њихова победа над нама била лакша и значајнија.

Припремимо се да на наше победе и поразе гледамо једнако: храбро, хладнокрвно, непристрасно.

Ако си се повео за греховним маштањима, ако си се насладио греховним помислима, ако си изговорио испразне и неразумне речи, ако си употребио много хране или учинио нешто друго слично томе - не узнемируј се, не буди малодушан, немој да направиш још већу штету. Одмах се покај пред срцезналцем Богом - труди се да се поправиш и усавршиш, увери се у неопходност још озбиљније пажње према себи и, чувајући спокојство душе, чврсто и непоколебиво продужи својим духовним путем.

Спасење наше је Бог наш, а не дела наша. Делима вере, то јест испуњавањем јеванђелских заповести, ми доказујемо истинитост своје вере и своју верност Богу.

Не обраћај пажњу на помисли лажног смирења, које ти, по твојој склоности и твоме палом стању, говоре да си неповратно разгневио Бога твога и да је Бог одвратио Своје лице од тебе, да те је оставио и заборавио. Извор тих помисли препознаћеш по плодовима њиховим. Њихови су плодови: униније, попуштање у духовном подвигу, а често и остављање тога подвига, заувек или на дуже време.

Ако је људима доступно знање да сваког подвижника на дугом и веома тешком попришту духовног подвига неизоставно очекују и победе и порази, и да је немогуће да се наша ограниченост, слабост и огреховљеност не пројављују на делу, тим пре је то познато нашем Саздатељу и Установитељу подвига - Богу. Он са милосрђем гледа на спотицања свога подвижника, и због његове племените постојаности и верности припрема му венац правде, победе и славе.

...Велика је разлика грешити намерно, због склоности ка греху, и грешити због повођења и слабости, уз хтење да се угађа Богу. Велика је разлика водити грехован живот, водити живот уз удовољавање свим својим прохтевима, свим својим страстима, и спотицати се по слабости, услед ограничености, услед греховне заразе, ходећи путем Божијим. 

Бестрашће пре времена је опасно! Опасно је пре времена добити наслађивање Божанском благодаћу. Натприродни дарови могу да погубе подвижника који се кроз падове није научио својој слабости, онога ко је неопитан у животу, невешт у борби са греховним помислима, онога ко није детаљно упознао лукавство и злобу демона, као и непостојаност људске природе. Човек је слободан у избору добра и зла; чак и када би тај човек био сасуд Божанске благодати, он и саму благодат Божију може да злоупотреби. Због ње он може да се погорди пред ближњима; због ње он може да подлегне самоуверености. Последица самоуверености обично бива лењост, попуштање у подвигу и остављање подвига. Одмах за лењошћу, у души и телу освећених, изненада и бесно буде се телесне жеље, које попут бујице повлаче за собом и обарају у понор блудних жеља, а често и саму душевну смрт.

Човекољубац Бог, Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1. Тим. 2,4), допустио је Својим служитељима, љубљенима Својим, за све време њиховог земаљског странствовања, борбу са спољашњим и унутрашњим невољама. Борба са страстима и страдања која из те борбе поничу, неупоредиво су тежа од свих спољашњих искушења. Мука и подвиг, у које се хришћанин узводи невидљивом, унутрашњом борбом, својим значајем приближава се подвигу мученика. "Дај крв и прими дух", понављамо изреку отаца, који су се опитно упознали са том борбом. Јарам таквог подвига носе само они који брижљиво испуњавају заповести Јеванђеља, само истински служитељи Христови. "Испуњавање заповести учи човека његовој слабости" - рекао је преподобни Симеон. На спознаји и свести о слабости, зида се читаво здање спасења.

Чудан ток за површан поглед: "Испуњавање заповести учи човека његовој слабости"! Но, то су - речи опита. Само уз брижљиво испуњавање заповести Христових човек може да увиди сво мноштво својих страсти; само уз брижљиво испуњавање заповести Христових човек може да се увери у савршену немоћ старог Адама за делатно ново, и у праведност одлуке дате духовним законом - одлуке да тај закон може да буде испуњен једино дарежљивошћу Христовом. У свемогућој десници Промисла је и сам грех, који живи унутар човека, који је обузео читаво његово биће, све делове његове душе и све удове његовог тела, и помаже његовом напредовању, ако је тај човек истински хришћанин.

Духовно сиромаштво, свест о своме паду, свест о неопходности Искупитеља, стремљење читавим бићем ка исповедању Онога Који нас је искупио, Сина Божијег и Бога, Господа нашег Исуса Христа - плодови су борбе са страстима. Ти плодови су залог вечног блаженства.

Духовно сиромаштво, људски пад и живо исповедање Искупитеља, непознати су сину овога века. Он служи страстима, у себи види обиље заслуга и добродетељи; он на небу или не очекује ништа, и никада не помишља на небо, или очекује небеске награде, као нешто што је заслужио - он то очекује услед дубоког непознавања једине добродетељи која се на небу награђује. Та добродетељ је - хришћанство.

Слуга Божији, испуњавајући Јеванђелске заповести, све више и више у себи открива страсти, и док благодат Духа Светога образује у њему блажена духовна стања, сиромаштво духа, плач, кротост, милост, целомудреност и духовни разум, он себе истовремено сматра за грешника над грешницима, који није учинио никакво добро, и који је крив за безбројна сагрешења и заслужује вечне муке у огњу пакла због непрестаног нарушавања заповести Божијих.

Свети Оци, видећи у себи духовни плод како се појављује услед борбе са страстима, нису желели да прекидају ту борбу; они су желели да у њој храбро и великодушно истрпе. Блажени! Нису тражили друго савршенство осим савршенства у смирењу; нису тражили наду на спасење у било чему своме, него само у Христу. Где нема смирења, тамо нема ни хришћанске добродетељи, а где је истинско смирење, тамо су све добродетељи у њиховој пуноти. Где је истинско смирење тамо је Христос; а где нема смирења, тамо су страсти и ђаво, непријатељ који управља страстима, но који ништа неће успети над служитељем Христовим, и син безакоња, грех, који неће успети да га злоставља (Пс. 88,23)

Кренимо за оцима, да бисмо стигли у пристаниште вечног блаженства. 1. 521-532



Свети Игњатије Брјанчанинов
преузето из књиге "Енциклопедија Православног духовног живота"
у издању библиотеке "Образ Светачки"

Нема коментара:

Постави коментар