среда, 05. октобар 2016.

Освећен храм Светог Јована Крститеља у Колораду

Верни српски народ у граду Денверу, савезна држава Колорадо, на челу са својим свештеником Радованом Петровићем, подизањем прве српске цркве у Колораду, уписали су своја имена на светле и славне странице не само српске историје, већ и историје своје нове домовине Америке.

Једна од врлинских особина српског народа, која датира још од светих и великих Немањића, јесте задужбинарство. Многи историчари се слажу у констатацији да је један од разлога зашто у Србији и српским земљама данас нема велелепних двораца и замкова као у западној Европи тај што су српски средњевековни владари зидали цркве и манастире, од којих су многи сачувани до данашњих дана и убрајају се у бисере светске културне баштине. Дакле, сва њихова стремљења и напори били су вођени јеванђелском заповешћу о стицању вечних и непролазних небеских блага, те су као такви били усмерени на спасење своје душе и просвећење свога народа, којег су задужили остављајући му у наслеђе највеће светиње. Ова славна традиција задужбинарства постала је органски део српског православног етоса кроз векове.

Верни српски народ у граду Денверу, савезна држава Колорадо, на челу са својим свештеником Радованом Петровићем, подизањем прве српске цркве у Колораду, уписали су своја имена на светле и славне странице не само српске историје, већ и историје своје нове домовине Америке.

Срби су присутни у Колораду већ више од једног века. Као и свуда у Америци, први српски досељеници сачињавали су јефтину раду снагу у рудницима или у кланицама при месној индустрији. Иако не располажемо поузданим подацима колико је Срба живело у Колораду пре Другог Светског рата, са сигурношћу можемо рећи да их је било неколико хиљада. Они су већином живели у мањим изолованим местима, где их није било довољно да би саградили цркву, што је знатно допринело њиховој убрзаној асимилацији и "изумирању".

У Денверу су Срби и Руси заједнички саградили храм Светог Преображења, који се тада називао Српско-руска црква, у којој је у своје време служио потоњи руски патријарх и мученик Свети Тихон, а такође и ново пројављени светитељ архимандрит Севастијан Дабовић. У Колорадо Спрингсу, јужно од Денвера, Срби и Руси су такође основали заједничку парохију и саградили храм. Оба ова храма су тада била под јурисдикцијом Руске Православне Цркве и постоје и данас, али због асимилације Срба и Руса, данас су под духовном јурисдикцијом Православне Цркве у Америци.

Први значајнији прилив Срба у Колорадо после Другог Светског рата десио се после распада бивше Југославије и крвавог грађанског рата. Нашавши се у новом, непознатом свету  као избеглице, Срби су били свесни да им прети веома брзо "изумирање" уколико се не организују. Прва црквена организација као и оснивање Мисионарске парохије догодило се благословом тадашњег Епископа западноамеричког Јована, за време посете архијерејског заменика проте Велимира Петаковића, који је одржао први састанак и основао прво привремено Повереништво парохије. Ову мисију опслуживало је неколико свештеника, а неки од њих попут проте Зорана Милинковића и проте Радише Нинковића су провели дуже времена, настанивши се у Денверу. Међутим, због разних потешкоћа и проблема, нису успели да организују озбиљнију црквену заједницу и створе услове за куповину или изградњу храма. После два неуспела покушаја дошло је до разочарања како код народа тако и свештенства и до потпуног захлађења у црквеном животу. Када је владика Лонгин почео да администрира Епархијом западноамеричком, он из манастира Нова Грачаница једном месечно шаље архимандрита Леонтија (Алавању), који својим монашким трпљењем и смирењем успева поново да прикупи расути и разочарани народ. Под новим надахнућем парохија 2004. године купује имање у Ваткинсу, недалеко од аеродрома. Међутим, пракса показује да без енергичног свештеника који је спреман да се трајно настани у парохији и поднесе велику личну жртву није могуће направити озбиљан напредак. Такав свештеник појавио се у лику тек рукоположеног оца Радована Петровића, који мења архимандрита Леонтија и од лета 2006. до лета 2007. два пута месечно долази из Чикага у Денвер, да би се септембра 2007. године, по благослову новог Епископа западноамеричког г. Максима, преселио са својом супругом Иваном и новорођеним сином Огњеном.

Само онај свештеник који је прошао исти трновит пут у оснивању парохије и изградњи цркве и парохијског дома у дијаспори, може схватити кроз колико је потешкоћа и искушења (понекад немогућих) морао проћи отац Радован. Пошто парохија није била у финансијском стању да новом свештенику плати минимум принадлежности које су одређене Уставом Српске православне Цркве у Америци и Канади, отац Радован пристаје на веома тешке услове животе: плату испод минимума, сам сносећи трошкове изнајмљивања стана и комуналија, без здравственог осигурања за њега и попадију. Захваљујући својим изузетним мајсторским вештинама у области градње и реновирања кућа, које је стекао још као студент, успева да са својих десет прстију исхрани своју породицу и да је прошири. У Денверу му се рађају још три сина: Јован, Гвозден и Милан.

Тек са оцем Радованом на челу, ова мисионарска парохија почиње да живи пуним литургијским животом. После неколико година скупљања добровољних прилога и покушаја да се нађе одговарајући објекат, парохија купује запуштен храм од баптистичке верске заједнице у Лејквуду у јуну 2009. године. Веома брзо, вредни парохијани предвођени оцем Радованом комплетно преуређују запуштену зграду, купују иконостас од српске православне цркве из Кадахија, Вискансин; дограђује се припрата са куполом, подиже се гвоздена ограда са две капије, уређује се простор око цркве. Посредовањем оца Саше Петровића из Омахе митрополит Христофор даје благослов да се целокупни црквени инвентар из тада напуштене српске цркве у Сиукс Фолсу, Јужна Дакота, предају на трајну употребу храму Светог Јована Крститеља у Денверу. Тако овај новоосновани храм постаје својеврсни чувар најстаријих српских икона на овом континенту, јер у себи садржи иконе из прве српске цркве у Чикагу, на Шилеровој улици, као и иконе из прве српске цркве у Омахи, Небраска.

Године 2015. приступа се изградњи црквене сале и стана за свештеника, ради чега се узима кредит уз веома повољне услове уз посредовање г. Бориса Југовића. Сама припрема за изградњу била је мукотрпна и дуга и трајала је више од две године, јер је требало добити све потребне грађевинске дозволе за ову јединствену зграду, која је под једним кровом и стамбени и комерцијални простор. И овде се отац Радован истакао својим ангажовањем, скоро свакодневно ,,досађујући'' надлежнима у градској управи док нису добијене све потребне дозволе. Право је чудо са колико мало финансијских средстава је ово велелепно здање завршено... Данас овај храм, црквена хала и парохијски дом служе на понос Српској Православној Цркви, а на задовољство свих житеља Лејквуда.

Тешко је и готово немогуће описати некоме ко никада није имао ту срећу да постане родитељ, какву радост и задовољство доноси рођење, односно крштење свога детета. Исто тако, Тешко је и готово немогуће преточити у речи сву духовну радост и усхићење оним свештеницима и мирјанима који никада нису имали прилику да буду оснивачи, утемељивачи, ктитори и задужбинари и учесници у освећењу (крштењу) једног новог Божјег храма.

Такву радост доживели су верни Срби града Денвера са својим свештеником 9. и 10. септембра године Господње 2016. када је надлежни Епископ западноамерички г. Максим извршио велико освећење храма Светог Јована Крститеља уз саслуживање Његовог Преосвештенства Владике г. Лонгина и гостујућег свештенства.

Празнично славље почело је вечерним богослужењем у петак, 9. септембра, а којег су одслужили проте Драгомир Туба, архијерејски намесник финишки, и прота Борис Хендерсеон, настојатељ руског храма у Денверу. После богослужења и помазивања светим јелејем, епископи, свештеници и верни народ прешли су у новоподигнуту црквену халу где су вредне сестре припремиле посну вечеру.

Ова млада и такорећи тек формирана црквена заједница доживела је велики ударац, односно губитак  у навечерје освећења свога храма, изненадном смрћу председника Парохијског савета г. Миленка Кокотовића, који је умро у петак, 9. септембра у јутарњим часовима. Наравно, бројна родбина и пријатељи који су требало да буду учесници овог историјског догађаја и славља, одједном су се нашли у великом шоку и жалости. Али, и у овом изузетно болном и жалосном тренутку, ова млада црквена заједница, а нарочито ожалошћена породица, показали су задивљујуће висок степен велике духовне зрелости, не дозволивши чак ни смрти да потисне или помути васкрсну радост коју нам је предао наш Спас Господ Исус Христос - једини победитељ смрти. Цела ожалошћена породица и рођаци узели су пуно учешће у овом свештеном и историјском догађају, са чврстом вером да је Божји промисао управо са Миленковим пресељењем  у вечност, на тајанствен и чудесан начин уздигао ову црквену саборну свечаност на један потпуно други, виши ниво, учинивши је по свему необичом и узвишеном. Треба истаћи диван пример очинске пажње коју је показао епископ Максим, који је као брижан духовни отац лично посетио ожалошћену породицу преминулог Миленка и упутио им речи утехе.

У суботу, 10. септембра храм је освануо окићен великом заставом Српске Православне Цркве и обавијен белим платном које је подсећало на вео који невеста носи на вечању. Дан је био савршен, без иједног облачка  - као створен за овако величанствен догађај.

Сам чин освећења је почео са светом Литургијом, која је започета испред улазних врата, литијом око храма и црквене сале. Литургијским сабрањем началствовао је владика Максим уз саслужење Епископа новограчаничко-средњезападноамеричког г. Лонгина, домаћег пароха оца Радована Петровића, као и гостујућих свештеника: протојереја Бориса Хендерсона из Денвера, протојереја Радомира Тубе, архијарејског намесника финишког, протојереја Саше Петровића из Омахе, Небраска, јереја Милана Драговића из Салт Лејк Ситија, Јута, јереја Милана Унковића из Лас Вегаса, Невада, и ђакона Владана Радовановића.

После Великог входа, епископ Максим је унапредио настојатеља новоосвећеног храма јереја Радована Петровића рукопроизвођењем у чин протојереја. Цело свештенство и народ са радошћу су певали најмлађем протојереју у САД оцу Радовану Аксиос!, односно Достојан!, обзнањујући да је овај чин и те како заслужио својим залагањем и несвакидашњим пожртвованим радом! Дивно је било видети пуну цркву вернога народа, а нарочито велики број дечице и верника који су уз духовну припрему приступили Светој и Животворној Чаши причестивши се Христовим Тајнама. На крају свете Литургије, епископ Максим се пригодним речима обратио присутном народу пожелевши му да " у сада Божјом благодаћу испуњеном храму", настави да духовно узраста окупљен око свога свештеника оца Радована. После свечаног потписивања Епископске повеље, која је похрањена у специјално намењеној кутији у зиду храма, поред улазних врата, сви присутни су се окупили око двојице епископа ради заједничке фотографије.

У наставку је одржан свечани банкет (наравно без музике) и веома садржајан програм, који су на енглеском и српском језику веома вешто водили Душан Његомир и прота Радован. Целокупна свечаност на банкету била је увеличана присуством г. Адама Пола, мајора града Лејквуда, који се у свом обраћању присутнима захвалио на необично топлом гостопримству, а нарочито на велелепним новим грађевинама које су тако складно улепшале општину Лејквуд. Посебну пажњу и одушевљење изазвала је беседа владике Лонгина, који је на себи својствен и бриљантан начин, поздравио домаћина владику Максима и оца Радована, изразивши своје искрено дивљење на постигнутом успеху овако мале заједнице. Руски свештеник отац Борис Хендерсон је у свом обраћању народу изразио одушевљење и изненађење због изузетног квалитета и лепоте изграђених објеката, рекавши да он и његови парохијани, којих у Денверу има око десет хиљада, могу само да се диве браћи Србима и да пожеле да и они једнога дана изграде нешто слично. Присутнима се такође обратио и прота Џон Армстронг, свештеник Православне Цркве у Америци при храму Светог Германа Аљаског, који је великодушно помогао Српској мисионарској парохији Светог Јована Крститеља у њеном самом зачетку, годинама уступајући свој храм да би у њему верни српски народ могао се окупља и да обавља свете Литургије и друга богослужења.

Централни догађај на банкету била је додела епископских грамата заслужним парохијанима, који су се по речима проте Радована, у одређеним тренуцима на одређени начин мало више истакли од других. Посебну захвалност, отац Радован је изразио куму цркве г. Милу Панићу као и г. Цвијану Кањерићу који је водио радове изградње црквене хале и парохијског дома. Нарочито дирљив моменат била додела ордена Светог Севастијана првог степена, који је епископ Максим уручио г. Богдану Бобу Вуновићу, Србину рођеном у граду Пуебло у Колораду, који је цео свој живот остао веран Српској Православној Цркви и који је са својом покојном супругом Маргитом значајно помогао парохију Светог Јована Крститеља активним учешћем у црквеном животу.

На крају програма, отац Радован је у име парохијана уручио епископу Максиму дивну епископску панагију и уметничку слику у знак пажње и захвалности за обављени чин Освећења храма, као и јубилеј десетогодишње службе епсикопа Максима и духовно руковођење епархијом. Владика Максим је видно био изненађен и дирнут вредним и неочекиваним поклоном.

Овај радостан и историјски дан завршио се свечаним испраћајем архијереја, свештеника и пристиглих гостију, који су отпутовали пуни блиставих утисака које ће са собом носити целога живота.

Проти Радовану и његовим вредним парохијанима који су до краја остали верни својој Цркви честитамо на великом успеху и желимо им пуно среће  и благослова у даљем раду и духовном узрастању.

протојереј Саша Петровић
парох храма Светог Николе, Омаха, Небраска

Извор: Епархија западноамеричка















Нема коментара:

Постави коментар