Господ тражи, чули сте данас Свето Еванђеље, од нас који смо прашина, блато? „Будите милостиви као што је Отац ваш милостив“[2]. А другом приликом Господ затражи од нас људи: „Будите савршени, као Отац ваш Небески“[3].
Господе, како? Од кога Ти то тражиш? Од нас! Ми смо блато, ми смо грех до греха, ми смо смрт до смрти, немоћ, слабост. Ето то је човек! Да ли је икада Господ тражио од нас што је немогуће? Нема ни једне речи у Светом Еванђељу које Господ тражи од нас што је немогуће учинити. Зашто, откуда то? Отуда што је Господ Христос Бог који је постао човек, и Творац човека. Он је створио човека. Он зна шта је дао човеку, и шта тражи од човека. И има право да тражи од њега. Зна све његове моћи и немоћи. Зашто је Господ тражио од њега човека такво савршенство? Зато што је Он створио човека по слици и прилици Божјој. То значи: дао му Божанску силу, душу му створио као икону Божију, као живу слику Божију. И то је најглавније у човеку: да по тој слици живи. Да свако добро које човек чини треба да личи на Бога, као што слика личи на оригинал. Свако наше добро треба да личи на Божанско добро. Љубав твоја и моја, треба да личи на Љубав Божију, ако је истинска љубав. Правда твоја и моја, треба да личи на Правду Божију. Истина твоја и моја, треба да личи на Истину Божију. И тако свако човечије добро, треба да личи на Божије Добро,
Чули смо данас Свето Еванђеље, ми који смо се одвојили на пакао, на пропаст, на проклество. Шта од нас и тек онда је право Добро. Без тога нема добра у овоме свету, правог истинског Добра.
Чули сте Спаситеља како говори људима присутним, и вели: „Ако љубите оне који вас љубе, какву хвалу имате? Не чине ли то и незнабошци?[4] – то јест, људи који не познају Бога Истинитог. Који не познају Бога Који је дошао у телу. „Ако добро чините само онгша који вама чине добро, какву плату очекујете“?[5] Вама се враћа што сте учинили. Али ви, вели Спаситељ: ви који сте моји ученици, ви који сте хришћани, љубите непријапсеље своје, благосиљајте оне који вас гоне, молите се Богу за оне који вам зло чине, и бићете синови Свевишњега“[6]. То јест синови достојни, синови небески, као Творац ваш. „Јер је Он благ и милостив према злима и добрима, и према праведним и неправедним. Будите милостиви као Отац ваш што је милостив“[7]. То Господ тражи од нас. Господ је дошао у свет и постао човек, живео у времену као ја и ти. Живео под истим сунцем, под истим небом међу људима, међу стоком, међу птицама, међу цвећем, ливадама. Исти свет у коме је Он живео, и ми живимо. И Он дошао у свет да покаже: како човек треба да живи у овоме свету. Човек који је слика Божија. Човек који је икона Божија.
Како треба човек да живи у овоме свету? Гле! Човек је више невидљиво него видљиво биће. Шта се од мене и од тебе види? Једно парче, једна врећа крваве иловаче. Тело моје и твоје, то ја видим од тебе, ти то видиш од мене; али оно што је бескрајно у теби и мени, то што ја не могу да схватим никад сам, то је душа. Гле, твоја и моја мисао за трен ока прелети све светове, за трен ока искрца се на сунце, искрца се на небо. Шта је то? Ко је то у теби и у мени? То је душа. Господ је дао човеку душу боголику. Она даје живот телу, она даје добра телу, она даје искру телу, она даје правду телу. Да! Господ је дошао у овај свет, да твоју и моју душу усаврши, да им да Божанске силе.
Ако је у питању љубав, да (то) буде Божанска Љубав. Ако је у питању добро, да (то) буде Божанско Добро. Ако је у питању истина, да (то) буде Божанска Истина. Не ситне истинице људске. Зашто је Он дошао у овај свет – и дао нам Себе? Кога? – Бога! Постао човек. А давши Себе нама људима, поставши човек, давши све Божанске Истине, све Божанске Правде, све Божанске Вечности, сав Божански Живот Вечни, постао је наш, постао људски, човечији, мој и твој. „Који верује у мене има живот вечни“[8]. Гле, ти си поверовао у Живот Вечни, ти ниси пролазно биће. ГосЛод је победио смрт, васкрсао из мртвих. Ради чега? Да покаже и мени и теби, да је наше тело такође створено за бесмртност и Живот Вечни, јер ће оно на дан Страшног суда васкрснути и сјединити са душом нашом. И отићи ће душа од тела у моменту смрти наше. Господ је дошао у свет, и донео је Еванђеље с неба нама људима на земљи. Јер смо ми небеска бића, по души смо небеска створења. И зато треба да испунимо Еванђеље Небеско, да будемо као Анђели небески ….
Зато Апостол Павле пише хришћанима, свима хришћанима, и нама данас, и онима јуче и онима сутра, пише да живимо свето. Како? Као што се пристоји Богу у телу. То јест, онако како је Господ Христос, живео на земљи, тако и ми да живимо.[9] Ето, то се од нас тражи. Ето због чега смо ми створени. Нисмо ми створени да будемо само марва, која ће бити за коритом на овој земаљској кугли и – проћи. И сићи у гроб да нас црви и змије поједу. То би било страшно! Да је Бог ради тога створио човека, Бог би био онда највећи тиранин. Али не! Господ је створио човека по слици и прилици Божијој[10]. Постао човек, да би нам дао све што може Бог дати људима: Небеско Царство, Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Правду. Зато је Господ дао Еванђеље.
Зато је Господ дошао у овај свет – да нам да силу Своју. Он је основао Цркву, да људи у њој живе Њиме[11], по Његовим законима, по Његовој сили Божанској. Гле, шта је Свето Крштење? Шта се збива са мном и тобом при Светом Крштењу? Апостол Павле је написао у Светом Еванђељу: „Који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте“[12]… Да Он буде теби све и свја, да живиш по Њему, да идеш по Њему, до оног тренутка, до оног савршенства, дужан си, то је твој циљ. Пише Свети Павле. Ја више не живим себи, у мени живи Христос“[13]. Свети Апостол Павле пише хришћанима и вели: „Ко је за вас Господ Христос?“ Није Он за вас обичан човек, ни мудрац, ни филозоф. Не! Несравњено већи од тога. Јер никакав мудрац, никакав филозоф, никакав цар, никакав краљ, не може те ослободити од зла, од греха, од смрти и ђавола. Зато је Господ Христос Сам Бог.
И Он као Бог то чини, а сви други људи су робље и снопље смрти, греха и ђавола. Жетва ђавола – то је овај свет без Христа. Гле! Господ Христос је Вечна Божанска Правда, Вечна Божанска Истина. Христос је, вели Апостол Павле: Човек је. сам Бог, сва Пуноћа Божанства у теби[14]. Ради чега? Да бисмо се и ми удостојили учешћа у том блаженству бића, у божанском лику, да бисмо се и ми испунили Њиме[15]. То је, браћо моја, смисао нашег земаљског живота. Смисао сваког човека, на овој кугли Божијој што се земља зове. Зато је Црква дата: у њој су Свете Тајне и свете врлине, и помоћу њих ми непрекидно обогаћени, треба да обогаћујемо себе Божанским истинама. Шта је Свето Причешће? То је примање Господа Христа! Ти испуњујеш себе Њиме, да би живео Њиме, да би се коснуо вечности. „Онај који једе Моје тело и пије Моју крв, вели Спаситељ, ја ћу га васкрснути у последњи дан“[16].
Једна твоја зла мисао која сине у твој ум, одваја те од Бога. Грех одваја од Бога. Сваки грех велики и мали, и ако се не покајеш, одвојиће те од Бога, и овог и оног света. Покајање може победити сваког непријатеља, сваки грех, сваког ђавола. Сетите се разбојника на крсту. У једном тренутку задобио је Царство Небеско[17], у тренутку покајања, смртног покајања, бесмртног покајања. Тако и ти, ако имаш грех исповеди га пред Богом, покај се, и задобићеш Царство Небеско.
Пре десет година, умре мој школски друг, учитељ, школски надзорник. а безбожник… Сахранили смо га. Ја сам учествовао на погребу. Није славио ни он, ни његова жена, ни његова деца. Кроз месец дана, сања га његова жена да седи у неким колима и јури; она га заустави и упита шта ради? – Лутам, рече он. Како? Лутам. – Зашто? – Зато што нисам веровао у Бога? Лута поко зна каквим небеским провалијама и гудурама. Они су имали ћеркицу, која је умрла у дванаестој години. Звала се Верица. Обожавали су је и он и мајка. И његова супруга, односно мајкате Верице, пита га: Јеси ли видео Верицу нашу? – Не, вели он, није ми дато, зато што нисам веровао у Бога.
Ето шта значи та одвојеност од Бога, та смрт без Бога, тај грешни живот безбожника. То је највећи грех! То неверовање у Бога, одвојеност душе од Бога целога живота. И кад душа изађе из тела, куда иде? У ад, у пакао. Јер, сама је то хтела за живота на земљи. Није хтела Бога, значи: хоће грех, а кроз грех хоће ђавола.
Тако, браћо моја, живот наш на земљи није шала, живот наш на земљи је највећа збиља која може бити. Ми, ми смо анђелска бића. Зато је и Бог постао човек. Значи, Бог се спустио у наш земаљски свет да нам отвори очи, да нам каже: Пробудите се! Људи, ради чега сте створени? Знајте, ради Вечнога Живота и Царства Небескога. Немојте рећи: немогуће је постићи то. Погледајте Свете, а највише Пресвету Богомајку: Чудесну и дивну Царицу неба и земље, која испуњује Свето Еванђеље Христово: И сваки Светитељ испуњује Еванђеље Христово, и сваки добар хришћанин непрекидно испуњује Еванђеље Христово. Није немогуће, само треба имати добру вољу и веру.
Питали су Светог Серафима Саровског, Светитеља Божјег, који је умро пре 130 година и преселио се из овог света у онај: Зашто данас нема онако великих подвижника, људи силне и јаке вере и светога живота, као што је некад било? Он је рекао: „Због наше мале вере и због наше неодлучности“. Слаби смо вољом, а када живимо са вером у Бога, са надом у Њега, онда и ми можемо испуњавати сваку заповест Господа нашег.
Благи Господ, преко Пресвете Богомајке и Светитеља, даровао је свакоме од нас могућност да се духовно разбуди, разбуди и пробуди, да сагледа и види ради чега је у овоме свету, зашто га је Бог створио? И да свим бићем ради на томе да душу припреми за небески свет, да је украси светим врлинама: вером, љубављу, надом, милостивошћу и другим светим врлинама јеванђелским, И осигура себи, вођен Светитељима Божјим, Царство Небеско. Да тамо славимо Једино Биће достојно хвале у свим људским световима: Бога који је постао Човек, из велике самилости према човеку, Господа Христа. Њему слава сада и увек и кроза све векове. Амин.
Свети Јустин Ћелијски
1968. године у манастиру Ћелије
-----------------------------------
НАПОМЕНЕ:
Нема коментара:
Постави коментар