***
„Зашто плачете док ми певамо, оче Филарете? Посматрали смо вас већ неко време. Реците нам шта је томе узрок” упитали су каруљског пустињака отац Данило из братства Данијелита и отац Тома из братства Томита.
„Оче Данило, кад чујем да певате, моја душа се понекад радује. Тада се осећам као да слушам ангеле и мој ум се узноси на небо а моје очи пуне се сузама. Понекад пак плачем јер не могу да певам са вама, јер нисам у стању да и ја прослављам Име Господње. Тад размишљам о својој грешности и кажем: 'Питам се хоћу ли бити међу овим ангелима на Небесима или ћу бити вечно разлучен од њих?' Такве помисли не удаљују се од мог срца и ја прослављам нашег Господа, благодарим Му и преклињем Га.”
***
Познавали смо незаборавног старца Нифона Констамонитског,
који се упокојио кад му је било осамдесет година. У киновији је био одговоран
за четири или пет послушања. У том човеку није постојало ни гунђање, ни
јадиковање, ни раздражљивост, ни гнев, ни јарост. Увек је био ревностан, благе
нарави, радостан, озбиљан, ћутљив, неуморан, преиспуњен љубављу и
благонаклоношћу према свима. „Никада никога није разочарао.” Свакога је волео и
сви су га волели. Поред свих осталих благодатних дарова, поседовао је и дарове
умилења и суза. Увек је био уплакан.
***
У Каруљи је живео један подвижник који је сваке ноћи јецао у
својој испосници.
Извор: Старечник
#старечник, #starecnik,
Нема коментара:
Постави коментар