O ОДОЛЕВАЊУ ИСКУШЕЊИМА И O ОСАМЉИВАЊУ И ЋУТАЊУ

Долично је и потребно бити дете а понекад лав – лав, пак, нарочито онда када против нас устају страсти или лукави дуси. Јер, ми „не ратујемо против крви и плоти, но против поглаварстава и власти и кнеза таме овога света, против духова зла поднебесних.“ (Ефес. 6, 12)

Ми треба увек пажљиво да мотримо на нападе ђавола. Та, зар се уопште можемо надати да би нас он оставио на миру, када није оставио ни самог Утемељитеља хришћанског подвига и Зачетника и Испунитеља наше вере, Господа Исуса Христа. Сам Господ је рекао апостолу Петру: „Симоне, Симоне! Сатана иште да вас вије као пшеницу!“.

Дакле ми смо дужни свагда са смирењем да призивамо Бога и да му се молимо, да не допусти да будемо у искушењу које је изнад наших снага, него да нас избави од лукавога. Јер, када Господ човека остави самоме себи, ђаво је готов да га самеље, као млински камен пшенично зрно.

O ОСАМЉИВАЊУ И ЋУТАЊУ

Себе, пре свега, треба украшавати ћутањем, јер Амвросије Милански вели: видео сам да се многи спасавају ћутањем, а многоговорљивошћу ниједнога не видех да се спасао. И опет неки од Отаца каже да је ћутање тајанство будућега века, док су речи оруђе овога света.

Ти само седи у келији са пажњом духовном и у ћутању, и на све начине настој да се приближиш Господу, а Господ је спреман да те од човека учини Анђелом. „На кога ћу погледати? Само на кроткога и ћутљивога, који трепти пред речима Мојим“, вели Господ кроз пророка Исаију (Иса. 66, 2).

Када пребивамо у ћутању непријатељ наш, ђаво, ништа не може да науди скривеном човеку срца – тако треба разумети ћутање умом.

Онај ко пролази овакав подвиг (ћуталништва), сву наду своју нек положи на Господа Бога, по учењу Апостола: „Све своје бриге положите на њега, јер се Он стара за вас“. У том подвигу човек треба да бива постојан, следујући примеру Светог Јована, ћуталника и пустињака (Пролог – 3. децембра), који се, ходећи тим путем, храбрио овим божанственим речима: „Нећу те оставити нити ћу од тебе одступити“ (Јевр. 13, 5).

Ако није могуће да стално пребивамо у осами и ћутању, живећи у манастиру и вршећи послушања која нам је наложио настојатељ, бар извесно време треба да, преставши од послушања, посвећујемо самотовању и ћутању, и за то мало Господ Бог неће пропустити да нам ниспошље благодатну силу Своју.

Од самотовања и ћутања рађају се умиљење и кротост. Деловање кротости у срцу човековом може се упоредити са оном тихом водом Силоамском, која тече без шума и звука, како каже о њој пророк Исаија: „Вода Силоамска што тече тихо“ (Иса. 8, 6).

Пребивање у келији и ћутању, упражњавању молитве и даноноћном учењу закона Божијег чини човека благочастивим, јер по речима Светих Отаца, келија монашка је као пећ вавилонска, у којој се нађоше она три младића.

Свети Серафим Саровски

из књиге: Радости моја, Христос Васкрсе