Свети мученик Иполит

После мученичке кончине светог архиђакона Лаврентија, блажени Иполит, војеначалник и надзорник тамнице, погребе многонапаћено тело светог мученика, који најпре беше његов сужањ, а затим му постаде учитељ. У трећи дан после погреба блажени Иполит се врати својој кући. Сви укућани његови, - деветнаест душа на броју, - беху хришћани; они беху од светог Лаврентија научени хришћанској вери и крштени. Пошто се са свима укућанима заједнички помоли Богу, блажени Иполит се са свима њима причести Божанственим Тајнама Тела и Крви Христове; а затим, после пријема духовне хране, би постављена трпеза за поткрепљење тела. Међутим, пре но што они почеше јести, дођоше војници и узевши блаженог Иполита одведоше га к цару Декију. Угледавши га, цар се насмеја и рече: Зар си и ти постао врач, јер си украо Лаврентијево тело? - Нисам ја врач већ хришћанин, одговори Иполит.

Разљутивши се, цар нареди да Иполита бију камењем по устима, па му затим свуче одећу која је сачињавала уобичајено хришћанско одело. На то му блажени Иполит рече: Ниси ме разденуо, него си почео да ме одеваш. - Цар га упита: Еда ли више не поштујеш богове када тако безумно говориш и не стидиш се своје наготе? - Блажени Иполит одговори: Мудар сам и нисам наг, јер се обукох у Христа; ја онда бејах безуман када као и ти служах демонима; и онда бејах наг када не имађах благодати Христове, а сада сам хришћанин. - Цар му рече: Принеси боговима жртву, да не би у мукама умро као што умре Лаврентије. - Одговори слуга Христов: О, да бих се удостојио удела светог Лаврентија, чије име ти, несрећниче, ниси достојан изговарати прљавим устима својим.

Тада нареди цар да светог Иполита протегну по земљи и немилосрдно бију моткама. Тако бијен, свети мученик викаше громко: "Хришћанин сам!" - Затим нареди мучитељ да престану тући мученика, да га подигну са земље и обуку у уобичајену војничку одећу; притом, обраћајући се светом мученику, рече: Сети се свог војничког чина и буди нам као раније пријатељ, заједно с нама приносећи жртве. - Свети Иполит одговори: Ја сам војник Христа Спаситеља мог, и желим да умрем за Њега. - Тада цар Декије рече епарху Валеријану: Узми сво имање његово, а њега самог у мукама погуби.

Истога дана Валеријан посла те разграбише имање блаженог Иполита. Но дознавши да сви Иполитови укућани верују у Христа, Валеријан нареди да их доведу пред њега. Међу доведенима бејаше и Иполитова дојкиња, по имену Конкордија. Погледавши на њих, Валеријан рече: Поштедите свој живот, да не бисте погинули заједно са својим господарем Иполитом. - Конкордија одговори: Ми више желимо с нашим господарем чесно умрети у вери Христовој него ли бешчесно с вама незнабошцима живети. - Робовски сој се може поправити не друкче него једино батинама, - рече Валеријан и нареди да Конкордију бију оловним прућем. За време тог бијења света мученица предаде дух свој Господу.

Ту се налажаше и свети Иполит под војничком стражом; угледавши мученичку кончину своје дојкиње он с радошћу кликну: Благодарим Ти, Господе, што си ону која ме је хранила послао испред мене у царство Своје к светима Твојим! - А епарх му рече: Зар се још уздаш у враџбинску вештину, и не поштујеш богове, и не покораваш се царевом наређењу? - И испунивши се гњева, Валеријан епарх нареди да их све са Иполитом изведу кроз Тивуртинску капију изван града и тамо предаду смрти. Идући с њима, свети Иполит их храбраше путем говорећи: Браћо, не бојте се! и ја и ви имамо над собом једнога Господара.

Када стигоше на губилиште, војници их посекоше све на очи Иполитове. Беше их осамнаест душа обадва пола и разнога узраста, не рачунајући свету Конкордију, убијену у граду. Самог пак светог Иполита, по наређењу епарха, привезаше бесним коњима за репове и вукоше по каменитим местима дотле док свету душу своју не предаде у руке Божије.

Свети мученик Иполит заједно са домаћима својим пострада за Христа у тринаести дан месеца августа, а у трећи дан по мученичкој кончини светог Лаврентија. Када се спусти ноћ, на место погубљења дође са другим вернима свети Јустин презвитер, покупи тела светих мученика и погребе их на том месту. Тело пак свете мученице Конкордије, убијене у граду, тражише много дана, али га не могоше наћи. То веома ожалости светога Јустина, и он плакаше. Међутим по мучитељевом наређењу, чесно тело свете Конкордије беше бачено у нечисто место. Тек у двадесети дан по кончини светог Иполита један хришћанин по имену Иринеј дознаде о томе од неког војника, па узевши са собом хришћанина Авундија извадише ноћу из нечистог места чесно тело свете мученице, које ни најмање не беше упрљано, и однесоше га презвитеру Јустину. Презвитер се веома обрадова и погребе га крај тела светог Иполита и осталих мученика. Но сутрадан дочу за то епарх Валеријан и нареди да ухвате Иринеја и Авундија и баце их онамо одакле они извукоше тело свете Конкордије, те да их тако живе утопе у нечистоти. И оба ова света хришћанина умреше тамо у двадесет шести дан месеца августа. А свети Јулијан ноћу извади одатле тела њихова и погребе их крај моштију светог Лаврентија, славећи Христа Бога, слављеног са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.