У граду Витинијске области Никомидији незнабожни цар
Диоклецијан подиже отворено гоњење на хришћане; по његовом наређењу усред града
бише постављена многобројна оруђа за мучење: мачеви, сечива, кочеви, железни
нокти, тигањи, точкови, котлови и друге справе, измишљене за бездушно мучење;
беху ту доведени и страшни зверови; свим тим Диоклецијан је хтео да заплаши оне
који призивају име Христово. И разасла Диоклецијан грозна наређења у све
крајеве римског царства, у којима наређиваше да хришћане свуда гоне, муче и
убијају; при томе многе хуле ригаше на Јединородног Сина Божијег.
У то време живљаше у Никомидији један високородни и
знаменити великодостојник, по имену Аникита. Испунивши се ревности за Господа
Бога, Аникита ступи пред цара и неустрашиво исповеди да је Господ Исус Христос
истинити Син Божји и Бог, и красноречиво изложи цару о беспочетном рођењу Сина
Божијег и о Његовом оваплоћењу, у потребно време, ради спасења нашег; у исто
време свети Аникита исмеја заблуду идолопоклоника, називајући незнабожачке богове
глувима и неосетљивима, и најзад рече: Царе, муке које си за хришћане спремио и
објавио, ни најмање нас не плаше, јер су све муке ништа за нас, и ми се никада
нећемо поклонити бездахним идолима.
Испунивши се гњева и јарости, и не могући више слушати
богонадахнуте речи светог Аниките, цар нареди да му се одмах одсече језик. Но
свети Аникита, и када му одсекоше језик, говораше јасно, славећи Христа Бога.
Затим би воловским жилама жестоко бијен дуго, да му и кости провирише кроз
кожу. Међутим свети Аникита, јуначки подносећи то мучење као у туђем телу,
громко проповедаше присутном народу да је Христос једини истинити Бог. - После
тога цар нареди да Аникиту предаду зверовима да га поједу. И на светог Аникиту
би пуштен страховити лав који ужасно рикаше, но када се приближи мученику он
постаде кроткији од јагњета и умиљаваше се око светог мученика, и зној који
беше избио на челу и лицу мучениковом он обриса својом шапом као сунћером. А
свети Аникита повика говорећи: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што си ме
избавио од зуба овога звера! Молим Те, Господару, и у предстојећем подвигу
пружи ми у помоћ десницу Своју, да бих узмогао победити мучитељеву јарост и
удостојити се мученичког венца од Тебе.
Пошто се свети мученик помоли тако, настаде земљотрес, и Херкулово
идолиште паде са идолом његовим, и одвали се један део градскога бедема, и
многи незнабошци погинуше под њиховим рушевинама. Тада нареди цар да мученикову
главу одсеку мачем. Но када џелат подиже мач да мученика посече, њему тог часа
клонуше руке, и сам паде на земљу, и постаде непомичан као да је мртав. Видећи
то, Диоклецијан нареди да мученика привежу за точак који се налазио усред
оштрих гвоздених полуга, да подложе огањ и да окрећу точак, да би свети мученик
умро кидан оштрим гвожћем и паљен огњем. Но свети Аникита, привезан за точак,
овако се мољаше: "Господе Исусе Христе, ослободи ме од овог мучилишта ради
присутних, да би они који ме посматрају, видећи Твоју брзу помоћ, могли јуначки
противстати мучитељу и примити од Тебе венац победе". - И тог часа се
ланци на светом Аникити одрешише, точак стаде као укопан, и огањ се угаси.
Тада мучитељ нареди да се котао напуни оловом, да се олово
растопи, и у врело олово баци мученик. И сви видеше где Анђео Господњи са
мучеником улази у котао, и чим се мученик дотаче котла, одмах остину котао са
оловом, и постаде као лед.
Док се свети Аникита тако подвизаваше за Христа, сродник
његов Фотије, видећи силу Христову како чудесно чува слугу Свога, одбаци сваки
страх, изађе испред присутног народа, притече к светом мученику, и с љубављу га
грљаше и целиваше, називајући га оцем и посредником свога спасења, и тиме
показујући да је готов поднети за Христа свакојаке муке. Затим, обраћајући се
цару, Фотије рече: Застиди се, идолопоклониче! богови су твоји ништа. - Тада
цар с јарошћу викну војницима: Посеците га мачем! - Но када један од војника
замахну мачем да мученика удари њиме по врату, силом Божјом се руке његове с
мачем окренуше на њега самог, те он удари себе по коленима, и паднувши на земљу
издахну.
После тога светог Аникиту и Фотија оковаше у ланце и обојицу
заједно вргоше у тамницу. Након три дана Диоклецијан изведе мученике преда се и
рече им: Ако ме послушате и боговима се поклоните, ја ћу вас обасути великим
почастима и обогатити имањима. - Светитељи одговорише: Почасти твоје и
богатство твоје нека остану с тобом на погибао твоју.
Разјаривши се, мучитељ нареди да их наге обесе на мучилишту
и да им тела стружу железним ноктима, жегући им ране свећама, па да их затим
камењем бију. Но све те муке светитељи подношаху с радошћу, и благодараху Бога,
јер не осећаху никакав бол: Господ их чуваше неповређене ради славе светог
имена Свог. Потом они бише привезани за ноге дивљим коњима, који их вукоше. Али
ни таквим мучењем Диоклецијан ништа не постиже: јер их Господ опет сачува без
повреде, и свети мученици, вучени коњима, као да се вожаху на колима, слављаху
непобедиву силу Господњу и сокољаху један другога; а дивљи коњи изненада
стадоше, и ноге се светима одрешише, и они устадоше потпуно здрави. Онда мучитељ
поново нареди да их свирепо бију, и да им ране поливају сланим сирћетом. После
тога их вргоше у тамницу. У тој тамници свети мученици проведоше три године.
По истеку три године свети мученици бише опет изведени на
мучење. Мучитељ нареди да се народно камено купатило загрева три дана, па у
њега затворе мученици. Но свети Аникита и Фотије у том купатилу молише се Богу,
и купатило се раседе, и изби извор воде који им ствараше свежину. А када
стражари трећега дана отворише купатило, угледаше свете мученике живе где ходе
по њему и певају хвалу Богу, па известише о томе цара. Цар пак, просто не
верујући томе, прође лично сам да то провери. А свети мученици, угледавши цара,
рекоше му: Ето, мучитељу, у свима мукама ми се јависмо победиоци, а ти си
побеђен и посрамљен.
Цар се врати дома са стидом, и нареди да мученике узму и
држе у оковима док он не смисли како да их погуби. И по његовом наређењу би
начињена огромна пећ, учвршћена на четири гвоздена стуба; у њој је могло стати
мноштво људи. И као некада Навуходоносор, он нареди да се та пећ усија,
намеравајући да у њој спали не само ова два света мученика него и све хришћане
које буде пронашао. А хришћани, не чекајући да их незнабошци хватају и бацају у
пећ, сами заједно са женама и децом хитаху журно к пећи громко кличући:
Хришћани смо! поштујемо Бога јединога!
У пећ најпре уђоше свети мученици Аникита и Фотије; затим и
све мноштво хришћана, који се беху сабрали тамо, подигавши руке к небу и
помоливши се, улетеше у пећ. И из пламена хришаћни клицаху: "Благодаримо
Ти, свесилни Боже Оче, што си нас Јединородним Твојим Сином, Господом нашим
Исусом Христом, сабрао на овај мученички венац; молимо Ти се, Свемилосрдни,
пружи одозго руке Своје и прими душе наше у вечни покој који си уготовио
исповедницима Твојим". - И тако молећи се скончаше. А свети Аникита и
Фотије остадоше три сата живи у тој усијаној пећи. Затим, помоливши се,
предадоше душе своје у руке Божије. А када слуге гвозденим справама извукоше
тела светих слугу Божјих, Аниките и Фотија, они видеше да су им не само тела
остала неповређена од огња него им и коса беше потпуно нетакнута огњем. И многи
од незнабожаца повероваше у Христа Бога нашег, коме слава са Оцем и Светим
Духом вавек. Амин.
Нема коментара:
Постави коментар