уторак, 18. јул 2017.

Преподобни Атанасије Атонски

Преподобног Атанасија, достојног бесмртних похвала (јер његово име Атанасије значи: бесмртник), у смртни живот људски уведе град Трапезунт, наукама га обучи Византија, а обитељ Киминска и Гора Атонска принесоше га Богу као пријатан плод. Родитељи Атанасијеви беху високог рода и побожни. Отац му бејаше из Антиохије, мати из Колхиде, а живљаху у Трапезунту. Отац Атанасијев умре пре Атанасијевог рођења, а мати, родивши га и препородивши га светим крштењем, отиде к Богу за својим мужем. На светом крштењу детету би дато име Аврамије. Оставши сироче после смрти родитеља, Аврамија узе да одгаји једна тетка код које живљаше једна благородна монахиња. 

Још као дете Аврамије показиваше какав ће бити кад одрасте и постане зрео човек, јер, иако мало дете, он се у свему понашаше као паметан и добре нарави човек. Када се са својим вршњацима играо, они га у игри постављаху не за цара или за војводу већ за игумана. И стварно, још од раног детињства он се привикаваше на монашки живот, јер, видећи ту своју одгајитељку монахињу како непрестано пребива у молитвама и пошћењима, он се и сам стараше, уколико је то могуће детету, да је подражава, постећи се и молитве вршећи. Дат у школу, он напредоваше у учењу боље од својих вршњака. И тако растући телом и разумом, он изађе из детињег доба.

У то време отиде ка Господу она монахиња што му беше уместо мајке. Поставши на тај начин по други пут сироче, Аврамије искрено оплака своју добротворку као своју матер. После тога он жељаше да иде у Византију ради свог даљег образовања. Бог који се брине о сирочићима испуни му ову жељу на следећи начин. У то време цароваше у Грчкој благочестиви цар Роман. Он посла у Трапезунт једног од својих дворјана ради убирања царских пореза. Овај дворјанин, упознавши благоликог и благоразумног дечака Аврамија, одведе га са собом у Византију, и тамо га повери једном изврсном учитељу, по имену Атанасију, да га научи философији. Ученик за кратко време достиже свог учитеља у учености. Тих година бејаше у Византији један војвода који се звао Зефиназер, који беше оженио свога сина рођаком Аврамијевом. Упознавши се с Аврамијем, он га узе у свој дом. А јуноша Аврамије, иако живљаше у богатом дому који изобиловаше најфинијим јестивима, ипак не напушташе подвижничко уздржање коме се беше научио од своје одгајитељке монахиње. Избегавајући укусна јела, он не хте јести за војводином трпезом, већ глад своју утољаваше невареним зељем и поврћем. Он се стараше да увек буде бодар; зато је, желећи савладати природни сан и одагнати дремеж, пунио леген водом и погружавао лице своје у воду. Мучећи себе на све могуће начине, Аврамије умртвљаваше тело своје и потчињаваше га духу.

Због таквог врлинског живота његовог, а и због велике памети његове, Аврамија љубљаху сви, па и сам цар дознаде за њега. И постави цар Аврамија за учитеља у државном училишту са истим правима која имађаше његов бивши наставник Атанасије. Али пошто Аврамијево учење наиђе на веће допадање него Атанасијево, те се к Аврамију сабираху више ученика него к Атанасију, Атанасије стаде због тога завидети бившем ученику свом Аврамију и ненавидети га. Дознавши за то, блажени Аврамије убрзо напусти своју учитељску дужност, не желећи жалостити свога учитеља; и живљаше у дому споменутог војводе, упражњавајући своје уобичајене подвиге.

Потом цар нареди војводи да ради неких државних послова отпутује на Јегејско Море. Војвода, који веома љубљаше Аврамија, поведе тамо са собом и њега. Они допловише до Авиде, одатле стигоше у Лимен. Ту Аврамије, видевши Атонску Гору, веома је заводе и помишљаше да се настани на њој. А када наредба царева би извршена и они се вратише дома, дође у Цариград, по промислу Божјем, из Киминског манастира што је поред Атонске Горе, преподобни Михаил, прозван Малеин. Дознавши за преподобног оца и чувши за његово богоугодно живљење, Аврамије се необично обрадова и оде к њему. Пошто се наслади разговором са старцем и доби велику корист од богонадахнутих речи његових, Аврамија обузе пламена жеља да се одрекне света и у иночком чину служи Богу. Ту своју намеру и жељу он откри преподобном Михаилу, и исприча му о себи, одакле је, ко су му родитељи, како је одгојен, и због чега живи у војводином дому. Провидећи да ће Аврамије бити сасуд Светога Духа, преподобни га веома заволе и дуго га поучаваше о спасењу, сејући у срце његово као по доброј земљи и семе речи Божјих, да би оно донело стоструки плод врлина. Док они вођаху духовни разговор, к преподобном Михаилу дође у посету његов нећак Никифор Фока, војеначалник Истока, који касније постаде цар грчки. У току разговора са својим стрицем он примети јуношу Аврамија и упита за њега старца, ко је. Светитељ му исприча све односно Аврамија, и о томе како Аврамије жели да буде инок. Од тога времена Аврамије постаде познат Никифору.

После неколико дана преподобни Михаил се врати из Цариграда у своју обитељ. Аврамије пак не беше више у стању да борави усред таштине житејоке, и презирући све светско, он вучен љубављу хитно пође к преподобном, са жељом да постане инок. Стигавши до Киминске обитељи, он се баци пред ноге светом старцу Михаилу, молећи га са сузама да га обуче у иночки образ и тиме присаједини избраноме стаду словесних оваца Христових. Преподобни Михаил с љубављу прими Аврамија; и не одлажући, нити га међу искушенике сврставајући, он га одмах постриже за инока са именом Атанасија као искусног подвижника, јер он знађаше пламену љубав његову к Богу. Иако у тој обитељи не бејаше обичај да се иноцима при постригу облачи власеница, блажени Михаил ипак обуче Атанасија у власеницу, облачећи на тај начин храброг војника Христовог у оклоп против противника. Атанасије мољаше светога старца да му наложи послушање: да само једном једе у току целе седмице. Но премудри наставник, одсецајући вољу свога ученика, нареди му да узима храну сваког трећег дана. И са усрђем прохођаше Атанасије сва манастирска и црквена послушања и монашке подвиге. А слободно од манастирских послова време он провођаше, по наређењу свог духовног оца, у преписивању светих књига. За такво трудољубље он беше вољен од све братије. Тако, у току четири године он се показа савршен у иночком животу. Затим му преподобни отац нареди да живи у безмолвију, молитвеном тиховању, у келији која се налазила у пустињи и била удаљена од манастира једно потркалиште. При томе старац му даде овакву заповест односно поста: да не једе више сваког трећег дана, као што је до тада чинио, него да сваког другог дана једе сув хлеб и пије по мало воде; а наложи му да о Господњим и Богородичним празницима и недељом, почињући од вечера па све до девет сати пре подне, проводи без сна у молитвама и славословљу Божјем.

Након извесног времена гореспоменути војеначалник Истока Никифор, нећак преподобног Михаила, вршећи царску службу и пролазећи поред обитељи, наврати к преподобном стрицу свом Михаилу. У разговору с њим он се сети Аврамија и упита: Оче, где је јуноша Аврамије, кога видех код тебе у престоници? - Старац одговори: Он моли Бога за спасење ваше, јер је он сада већ монах, са именом Атанасије. - Том приликом са Никифором беше и брат његов патриције Лав. Чувши о врлинском животу Атанасијевом; они обојица замолише да га виде. Старац им дозволи, и они кренуше к месту Атанасијева безмолвија. Сусревши их, Атанасије разговара с њима духовном премудрошћу, јер уста његова беху пуна благодати Светога Духа. И они се толико насладише његовим речима, да жељаху заувек остати с њим, када би им било могуће ослободити се својих дужности и световних брига. Вративши се к преподобноме Михаилу, они му рекоше: Благодаримо ти, оче, што нам показа ризницу, коју имаш сакривену у пољу пастве твоје.

Старац онда, позвавши Атанасија, нареди му да гостима опет да коју поуку о спасењу душе. И кроз уста његова благодат Господња дејствоваше толико, да слушаоце његових речи обузимаше умиљење, и они се скрушаваху срцем својим и плакаху. И сам се старац дивљаше благодати учења које излажаше из уста Атанасијевих. Од тога времена војеначалник Никифор и патриције Лав веома заволеше блаженог Атанасија. И издвојивши се насамо са Атанасијем, Никифор му откри своју намеру, говорећи: Оче, ја желим да се склоним од световне буре и, избегнувши житејске бриге, да служим Богу у иночком безмолвију, молитвеном тиховању. Ова моја жеља и намера ојачаше нарочито под утицајем твојих богонадахнутих речи, и имам наду да ћу помоћу твојих светих молитава добити што желим. - Блажени Атанасије му одговори: Господине, наду своју положи у Бога, и Он ће уредити односно тебе по Својој вољи. - Пошто су тако дуго разговарали, војвода и патриције одоше својим путем са великом коришћу по своје душе.

Преподобни Михаил имађаше намеру да Атанасија постави после себе за игумана своје обитељи, јер он сам већ беше остарио и приближаваше се крају. Дознавши за то, Атанасије, иако није желео да се растаје од свога љубљеног оца, ипак побеже одатле, бојећи се бремена старешинства; и прохођаше Атонску Гору, посећујући пустињске оце, и примером врлинског живота њиховог побуђујући себе на веће подвиге. Нашавши тамо у каменитим раселинама неколико братије који живљаху недалеко један од другога, он се настани код њих, и стаде подражавати њихов сурови начин живота: јер у њих не беше никаквог старања о телу, не имађаху ни крова, ни хране, нити икакву имовину, него Бога ради радосно подношаху и мраз, и жегу, и глад. Своју глад они утољаваху дивљим зељем које растијаше у тој пустињи; и то јеђаху по мало у одрећени час.

У то време преподобни Михаил Малеин отиде ка Господу. Сазнавши за његову кончину, Атанасије плака за њим као син за оцем. А дознаде и то, да ће војеначалник Никифор са братом Лавом патрицијем опет проћи туда, па се побоја да га они поново не потраже. Стога он остави пустињаке, јер их остала братија познаваху и често посећиваху, па се бојаше да га долазиоци не препознаду. И удаљи се у осамљену Атонску обитељ, звану грчки Зигос. Нашавши тамо једнога старца који безмолствоваше, молитвено тиховаше ван манастира у пустињи, он га мољаше да га прими на сажитељство. А да га не би познали по имену, он промени своје име Атанасије у Варнава. Међутим старац га стаде распитивати, говорећи: Ко си ти, брате? откуда си? због чега си дошао овамо? - Атанасије му одговори: Ја бејах морнар, оче, и запавши у опасност дадох обећање Богу, да ћу се одрећи света и оплакивати своје грехе. Због тога се обукох у свети иночки лик, и вођен Богом дођох овде к твојој светости, желећи да наставам с тобом и да ме ти упутиш на пут спасења. Име ми је Варнава.

Поверовавши Атанасијевим речима, старац га прими. И пребиваше Варнава са старцем, покоравајући му се у свему као оцу. А након извесног времена он рече старцу: Оче, почни да ме учиш писмености, да бих знао бар мало читати псалтир. Јер док бејах у свету ја се ничему другом не научих сем пловљењу по мору лађом. - Блажени Атанасије се прављаше неписмен, да га не би распознали они који га буду тражили. Старац му онда исписа азбуку и учаше га као простака који се никада учио није. А Варнава се прављаше као да не може да схвати и разуме азбуку. И тако се држаше дуго време. То жалошћаше старца; а понекад га и гнев спопадаше, те он одгоњаше Варнаву од себе. А Варнава му са смирењем говораше: Оче, немој одгонити мене неразумног и бедног, већ ме Бога ради потрпи и помози ми молитвама својим да ми Господ подари разум да научим слова.

После тога ученик поче тобож по мало распознавати слова и слогове, те даваше старцу наде за будуће учениково изучавање књиге. У то време славни војеначалник Истока Никифор сазнавши да је Атанасије побегао из Киминског манастира, веома се ожалости, и размишљаше како би га пронашао. У том циљу он написа Солунском судији да отиде до Атонске Горе и тачно се обавести о Атанасију. Прочитавши писмо, судија сместа хитно крену за Свету Гору. Тамо он, дозвавши прота, најстаријег игумана над свима игуманима атонских манастира, распитиваше га о иноку Атанасију, описујући га, према Никифоровом писму, какав изгледа, каквог је раста и какве је учености. Прот са сигурношћу тврђаше, говорећи: Такав муж каквог ви тражите, није долазио на ову гору. Уосталом, додаде он, не знам тачно. Но кроз кратко време у нас ће бити сабор, на коме морају присуствовати сви који живе на овој гори. Ако се дакле инок кога ви тражите налази негде на овој гори, он ће свакако са другима доћи на сабор, и ми ћемо га познати. - И судија се врати у Солун.

Тада је на Атону постојао обичај да се братија три пута годишње сабирају у такозваној Карејској Лаври (Протату), и то о празницима: Божићу, Ускрсу и Успенију Пресвете Богородице. Сабирајући се о тим празницима, они их сви празноваху заједно, причешћујући се Божанским Тајнама Тела и Крви Христове и једући за заједничком трпезом. Када наступи празник Рождества Христова и сабраше се из манастира и пустиножитељних келија сви оци и братија, дође и онај старац, учитељ названог Варнаве, са својим учеником. Прот посматраше братију, тражећи међу њима инока који би одговарао опису Никифоровом. И угледавши таквога, упита га за име. А када чу да се зове Варнава, а не Атанасије, он се поколеба, јер траженоме иноку беше име Атанасије. Но прот ипак реши да то провери према иноковом књижном образовању. И када дође време читању, и књига би предложена, прот нареди иноку, званом Варнава, да прочита сабору одређени одељак. Али Варнава одбијаше, тврдећи да је прост и неписмен. А старац његов, видећи то, осмехну се и, тихо се смешећи, рече проту: Остави, аво, брат је незналица, он још и сада учи да изговара слова и слогове првога псалма.

Али прот настојаваше, наређујући Варнави са претњом да чита. Тада блажени Атанасије, видећи да се не може сакрити, и усто притешњен претњом, покори се власти установљеној Богом и стаде читати како је умео. Читао је врло изразито и пријатно, тако да се дивљаху сви што га слушаху. Удиви се, а у исто време и запрепасти се, и старац, видећи и слушајући оно што није очекивао; и стиђаше се због свог учитељства, а и радоваше се, благодарећи са сузама Богу што га удостоји да буде учитељ тако ученог мужа. Тада Атанасије би распознат, и сви се одношаху према њему с поштовањем. А један од најуваженијих отаца, Павле из Ксиропотамске области, пророчки говораше братији о Атанасију: Овај брат који после нас дође на ову гору, испред нас је врлином, и првији ће од нас бити славом у царству небеском, јер ће многима бити отац и наставник на спасење.

После тога прот обавести Атанасија да га тражи војвода Никифор са својим братом Лавом. И мољаше Атанасије прота да их не извештава о њему, да се не би лишио Свете Горе. Тада и прот, увидевши да ће бити штета за Атон изгубити таквога мужа, даде му обећање да неће обавестити о њему оне што га траже. Атанасију пак нареди да засебно безмолствује, молитвено тихује у пустињској келији, удаљеној од лавре три потркалишта. Тамо преподобни Атанасије, насамо служећи Богу, храњаше се трудом руку својих: јер, пошто беше краснописац и брзописац, он преписиваше књиге, и у току шест дана, не остављајући притом уобичајено монашко правило, преписивао је цео псалтир; за преписивање књига оци га снабдеваху хлебом.

Када преподобни Атанасије живљаше у том безмолвију, у том молитвеном тиховању, у то време гореспоменути Никифоров брат Лав, као војеначалник на Западу, одневши помоћу Божјом и Пречисте Богоматере славну победу над дивљим Скитима, при повратку из рата сврати на Атонску Гору да за победу над непријатељима узнесе благодарност Христу Богу и Његовој Пречистој Матери. После одслуженог благодарења Лав се даде у врло марљиво распитивање о Атанасију, па дознавши где се налази, он похита у његову безмолвну келију. И угледавши Атанасија, Лав се силно обрадова, и грлећи га с љубављу, плакаше од радости. И провођаше дане и ноћи у разговору са њим, наслађујући се богомудрим речима његовим. Видећи велику љубав војводину према Атанасију, иноци молише Атанасија да им издејствује код војводе да им у Карејској Лаври сагради нову пространу цркву, пошто стара бејаше мала и не могаше да смести сву братију. И Атанасије говори о томе војводи. Христољубиви војвода одмах с радошћу даде им мноштво злата и сребра за зидање цркве. Затим опростивши се с Атанасијем и осталим оцима, Лав отпутова у Цариград, и обавести свог брата Никифора Фоку о Атанасију.

Од тога времена сви атонски оци стадоше веома поштовати и хвалити Атанасија, и почеше многи долазити к њему ради духовне користи. Међутим преподобни, љубећи молитвено тиховање и на све могуће начине избегавајући људску славу, уклони се оданде и обилажаше унутрашња места пустиње горе Атона; и руковођен Богом он дође на сами крај Атона, на место звано Мелана, које имађаше пространу пустињу и беше далеко од осталих подвижничких жилишта. Начинивши колибу на самом том брду на чијем врху беше висораван, Атанасије се стаде подвизавати, стремећи ка већим подвизима. Испрва лукави непријатељ ђаво, желећи да одагна преподобнога одатле, чињаше му то место немилим, изазивајући у њему помисли које упорно наваљиваху на њега да отиде са тог места. Но храбри подвижник супроћаше се тим помислима говорећи: Претрпећу овде целу ову годину, а по истеку године поступићу онако како Бог буде уредио односно мене.

Када прође означено време, у последњи дан те године на подвижника страховито навалише од противника помисли вукући га одатле, и он говораше у себи: Сутра ћу отићи, и вратити се у Карејску Лавру. Затим ставши на молитву он вршаше пјеније трећега часа, и изненада се изли на њега светлост небеска и обасја га, и одмах се растури облак помисли; а он, испунивши се неисказаног весеља и радости, наслађиваше се божанском љубављу у срцу свом, и роњаше сузе из очију. Од тога времена преподобни Атанасије доби дар умилења, и плакао је кад год је желео. А то место које му дотле беше мрско он веома заволе, и живљаше на њему славећи Бога.

У то време војсковођа Никифор би послан од цара са војском на острво Крит, којим тада владаху агарјани, муслимани. Не уздајући се у силу грчке војске него иштући молитвену помоћ од светих отаца, Никифор посла једно своје поверљиво лице на Атон лађом, са писмом целоме сабору атонских отаца, у коме их мољаше да се помоле за њега Богу, да му пода вишњу помоћ против агарјана. Поред тога он у писму мољаше да му упуте Атанасија, за кога он беше чуо од свога брата Лава да обитава на Атону. Прочитавши војсковођино писмо, атонски оци узнесоше усрдне молитве за њега. Затим потражише Атанасија у пустињи и на сабор дозваше, па му наредише да иде к војсковођи. Но Атанасије најпре нипошто не хте да иде, али принуђен претњама отаца он најзад једва пристаде. Заједно са њим оци послаше и једног од уважених стараца, кога Атанасије сматрајући као свог учитеља следова му као ученик. И укрцавши се у лађу, они отпловише на Крит. Када стигоше к благочестивом војводи Никифору, овај чим угледа Атанасија притрча му, паде му око врата, загрли га и плакаше од радости, поштујући га као свог духовног оца. Приметивши пак да се Атанасије односи према свом сапутнику, старцу, као ученик према учитељу, Никифор се дивљаше. И оставивши све остале послове своје, војсковођа провођаше време у духовном разговору са преподобним Атанасијем. Притом војсковођа подсети Атанасија на своје давнашње обећање: да се одрекне света и постане монах. И мољаше преподобнога да најпре сагради молчалничке келије у пустињи у којој сам живи. И Никифор даваше Атанасију злата и сребра за саграђење тих келија. Али отац Атанасије, волећи безбрижан и безмолвни живот, одби да узме на себе бригу око подизања келија и не прими злато и сребро, чиме веома ожалости војводу. Пошто тако проведоше заједно неколико дана и насладише се узајамним лицегледањем и пријатељским разговорима, они се растадоше. Атанасије се врати на Атон, а војсковођа оде у рат, и молитвама светих отаца победи агарјане и поново присаједини Крит грчком царству.

Убрзо затим војвода Никифор посла на Атон једног од својих блиских људи, по имену Методија (који касније би игуман Киминске обитељи), са златом к преподобном Атанасију, да почне са зидањем келија. Злата беше шест литри. Блажени Атанасије, увидевши Никифорову топлу љубав к Богу и његову добру намеру и познавши да је то дело Божје воље, прими злато и приступи зидању келија. Очистивши споменуто место, он најпре сагради келије за молитвено тиховање Никифору, подиже храм у име светог Јована Претече, а затим у подножју горе сазида дивну цркву у име Пречисте Дјеве Богородице. При постављању темеља цркви, би оваква сметња од завидљивог врага: зидарима се кочаху руке и постајаху потпуно непокретне, тако да их не могаху ни к устима принети. Схвативши да је то дело бесова, преподобни се топло помоли Богу и одагна напаст ђаволску, те тако ослободи радницима руке од укочености. То би почетак чудеса великога оца. Довршивши цркву Пресвете Богородице, преподобни стаде градити келије око ње, и на тај начин изграђивати прекрасну обитељ. Сагради он трпезарију, и болницу, и гостопримницу, усто и купатила за болеснике и госте; мудро подиже и остала здања потребна манастиру. Затим сабра мноштво братије, и прописа строг општежићни устав, Састављен по угледу на древне палестинске манастире; и постаде преподобни Атанасије игуман и пастир новосабраног словесног стада, пријатан Богу и по вољи Пречистој Богородици: јер Она беше виђена где посећује подигнуту преподобним обитељ и цркву Своју. Инок Матеј који се удостоји овога виђења беше подвижник беспрекорног монашког живота, те стога имађаше чисте и просвећене очи срца. Стојећи у црквеном скупу са страхом и богобојажљивом пажњом на јутарњем богослужењу, он угледа Свепресветлу Дјеву где уђе у цркву са два пресветла анђела, један анђео иђаше испрем Ње са свећом, а други иђаше иза Ње; Она пак сама, обилазећи братију, раздаваше им дарове: онима што за певницама стајаху и певаху Она даде по један златник, онима што стајаху на осталим местима у цркви даде по дванаест новчића, онима пак у паперти - по шест новчића, а некима достојнима од братије даде и по шест златника. Матеј који ово виде, и сам се удостоји добити из пречистих руку Њених шест новчића.

После овог виђења Матеј оде к преподобном оцу Атанасију и моли га да га одреди међу појце, и исприча светитељу своје виђење. Познавши да је то била посета Пречисте Дјеве Богородице, преподобни отац се испуни велике радости духовне. Односно пак раздавања братији златника он изведе закључак, да су то различни дарови које Она даје свакоме по заслузи: онима што на богослужењу стоје са пламеном молитвом и пажњом даје се већи дар, а они који мање пазе - мање и добијају. Овај пак што је имао то виђење би изједначен са најмањима зато да би, с једне стране, ожалошћен што је лишен већег дара испричао виђење, а с друге - да се не би погордио због изједначености са најдостојнијима, већ да би у смиреноумљу пребивао са најмањима.

Црквеним богослужењима преподобни Атанасије посвећиваше сву своју бригу и старање, да би се вршила богодолично и са сваком тачношћу. Стога за време богослужења нико се није усуђивао разговарати, нити из цркве излазити без крајње нужде. Он је стално држао пред црквом два брата, који испитиваху оне што су излазили из ње, и враћаху натраг у цркву оне који су хтели да изађу без довољно оправданог разлога. Поред тога, један брат је ходио по цркви за време читања када је било дозвољено седети и будио оне што су дремали или ућуткивао оне што су разговарали. Други пак брат имао је за дужност да пази кад ко долази у цркву, и о томе подробно и тачно обавештавао преподобнога. Потом је преподобни сам испитивао све, и строго кажњавао оне који из нехата и лењости закашњавају на богослужења. Кратко речено: преподобни се као мудар старешина и увек будни пастир брижљиво старао да грабљиви вук не прождере ниједну овцу из његовог словесног стада. За такву његову душекорисну тачност и ревност у управљању повереном му паством, за превелико усрђе његово у цркви, за богоугодни живот његов, и за велико побожно страхопоштовање његово према Преблагословеној Прионодјеви Богородици, преподобни би много пута удостојен да телесним очима види Њу, многомилостиву према роду људском Матер Божју. Од многих таквих виђења ми ћемо испричати једно.

Када свети Атанасије изграђиваше своју лавру, догоди се једне године, по Божјем попуштењу, таква неродица и глад, да се многобројна братија, не подносећи строге подвиге и глад, један по један разиђоше, те свети Атанасије најзад остаде сам самцат, и то без трунке хлеба. Иако беше силан у подвизима и тврд у трпљењу, свети Атанасије би савладан глађу, чврстина духа му се поколеба, и он реши да остави лавру и отиде куда било на друго место. И сутрадан изјутра свети Атанасије, са гвозденим жезлом својим, тешка срца крену путем ка Кареји. Пошто је путовао два сата, њега најзад издаде снага, и таман хтеде да приседне и одахне, одједном се појави нека жена, под дубоким велом, и иђаше му у сусрет. Свети Атанасије се смути и, не верујући својим очима, прекрсти се. Откуда овде жена, упита он сам себе, када је улазак женама овамо немогућ? - Чудећи се виђењу он пође у сусрет непознатој. "Куда ти, старче?" скромно упита непозната старог Атанасија сретнувши се с њим. Свети Атанасије одмери непознату од главе до ногу, погледа јој у очи, па са нехотичним страхопоштовањем обори поглед. Њена скромна одећа, тих девичански поглед, дирљив глас, - све то показиваше да то није обична жена. Ко си ти? - упита старац непознату, - како си наишла овуда? и ради чега хоћеш да знаш куда идем? Ти видиш, ја сам овдашњи монах. Шта тражиш више? - Ако си монах, одговори непозната, онда треба да одговараш друкчије него обични људи, да будеш простосрдачан, поверљив и скроман. Ја желим да знам куда ти идеш; знам твоју муку и све што се с тобом збива; ја ти могу помоћи, али претходно желим да чујем куда ћеш. Зачуђен речима тајанствене непознате, преподобни Атанасије јој исприча своју муку. - И ти то ниси могао поднети? примети непозната. Ради насушног парчета хлеба ти напушташ обитељ, која треба да постане славна за поколења и поколења?

Је ли то у духу монаштва? Где је твоја вера? Врати се, ја ћу ти помоћи: све ће ти у изобиљу бити даровано, само не напуштај своју обитељ, која ће се прославити и заузети прво место међу свима овдашњим обитељима. - А ко си ти? упита Атанасије. - Ја сам она, одговори непозната, чијем имену ти посвећујеш своју обитељ, којој повераваш њену судбину и своје властито спасење. Ја сам Мати Господа Твога.

Свети Атанасије погледа на њу неповерљиво и сумњалачки, па јој онда рече: Бојим се да верујем, јер се и ђаво претвара у анђела светла. Чиме ћеш ти мене уверити у тачност твојих речи? - Видиш овај камен, одговори непозната: удари у њега жезлом, па ћеш онда дознати ко говори с тобом. Знај још и то, да од сада ја занавек остајем домостројитељка (економка) твоје лавре. - Атанасије удари у камен, и он се распуче као громом ударен, и из његове пукотине тог часа груну хучни извор воде и потече низ стеновито брдо, јурећи све до у само море.

Поражен оваквим чудом, преподобни Атанасије се окрену да се баци пред ноге Божанствене Непознате, али Ње већ не беше; Она се као муња сакри од пренераженог погледа његовог. Од тога доба тај извор точи јаку воду све до данас, налази се на два сата хода од Лавре.

Преподобни Атанасије, строг и тачан у својим правилима односно цркве, такав бејаше и ван ње. У трапези је био забрањен сваки разговор; за време обеда нико није смео давати другоме брату од свога јела и пића; а ко би разбио и најмањи суд, тај је јавно тражио опроштај од свију. После повечерја нису били дозвољени никакви разговори, и било је забрањено посећивати келију другога. Празнословље је било заборављено; општежиће се строго одржавало; нико се није усуђивао изговорити хладну реч: моје или твоје, јер нас то одваја од блажене љубави; све им је свима било заједничко, као што то наређује свети Василије Велики. А кад би ко нашао неку ствар, он ју је стављао на видно место, да би је лако нашао онај коме је она била дата на употребу. Кратко речено: иноци, руковођени преподобним Атанасијем, провођаху диван и блажен живот.

Преподобни Атанасије, чувши да је војсковођа Никифор после смрти цара Романа постављен за цара у Грчкој због многих победа над агарјанима, веома се ожалости, јер он беше узео на себе бригу о манастиру зато што му Никифор обећа да ће бити монах. Тугујући што Никифор не испуни обећање, преподобни смишљаше да остави све и бежи. Припремајући се за бекство, он говораше братији да жели ићи к цару ради уређења манастирских послова. И узевши са собом неке од братије, он стварно крену на пут. Дошавши до Авиде он остави поред себе три брата, а остале врати у манастир, говорећи: Доста су ми ова тројица за пут у Цариград.

Када ови одоше натраг у манастир, преподобни Атанасије написа писмо цару, подсећајући га на његово обећање Богу и укоравајући га за сујетну промену прекрасне намере, и обавештавајући га о својој тузи, јер је због њега узео на себе толике бриге. На крају писма он додаде ово: "Царе, ја нисам крив пре Господом Христом за твоју превару. Стога одлазим сада у неко безмолвно место, што сам стално желео и желим; а манастир предајем најпре Богу, па теби, а ти га повери коме хоћеш. Ја са своје стране мислим да је достојан бити игуман инок Јевтимије, изврстан по животу и учитељству".

Написавши тако, преподобни не каза својим ученицима шта је написао већ запечати писмо, па изабра једнога од њих тројице, предаде му писмо и посла га цару. А после кратког времена он одасла од себе у манастир и другог ученика по имену Теодота, под изговором да посети братију и види како је у манастиру; сам пак остаде са једним учеником, Антонијем. Са њим Атанасије отплови на Кипар. Тамо, задржавши се неко време у обитељи "Свештених", он замоли игумана да им дозволи живети у најближој томе манастиру пустињи. Добивши што је тражио, он стаде живети Богу у безмолвију, зарађујући храну трудом руку својих, тојест преписујући књиге као и раније.

Када монах са писмом преподобнога стиже у Цариград и предаде писмо у руке цару, цар се, пре но што отвори писмо, обрадова. А кад га распечати и прочита, он се силно ожалости, једно - због своје неправде пред Богом, а друго - што је преподобни Атанасије напустио обитељ и отишао незнано куда. Тада и брат монах, сазнавши за садржину писма, стаде плакати и ридати што је изгубио свога оца. Цар одмах написа у обитељ, да управу над манастиром привремено прими Јевтимије. Уједно с тим цар посла наредбу на све стране свога царства, да се пронађе преподобни Атанасије. Та наредба царева стиже и на острво Кипар, и мало је требало па да Атанасије буде пронађен. Али преподобни, сазнавши о томе, одмах узе свога ученика и оде на морску обалу. И ту, по промислу Божјем, нађе лађу, седе на њу, и уз помоћ повољног ветра убрзо пристадоше на другу обалу. Преподобни старац беше у недоумици на коју страну да крене. Мислио је да иде к светим местима у Јерусалим, али пут тамо беше незгодан због тамошње најезде агарјана. Није желео да се склони ни ка грчким крајевима због царевог трагања за њим. И тако, није знао куда да крене. Када се спусти ноћ, преподобни стаде на молитву, молећи од Бога савет и руководство. И би му откривење од Бога и наређење, да се врати на Атон у своју обитељ, која ће се његовим трудом веома проширити и дивно украсити, и многи ће под његовим руководством добити спасење.

Добивши од Бога такво откривење, преподобни обавести о њему Антонија, и они одмах кренуше на пут, сувим се враћајући натраг. После многодневног путовања, Антонија заболеше ноге и отекоше, и имађаше силну ватру у њима, тако да више није могао уопште ићи. Тада преподобни, накупивши мало траве које је било око њих, растрља је руком, обложи њоме ноге ученику, покри их лишћем, и превеза својим убрусом. Затим узе болесника за руку и подиже га, и Антоније одмах повика: "Хвала Ти, Христе Боже, што ми олакша болест!" И он путоваше даље као и раније, имајући здраве ноге.

Гореспоменути брат Теодот, кога преподобни отац одасла да посети братију, стигавши у манастир, затече сву братију узрујану услед очевог одласка, и срце му се кидаше због тога. Не могући да издржи без оца, он пође на Кипар, тражећи га свуда. Када беше у Аталији он, по Божјем промислу, срете преподобног оца на путу; угледавши један другога, они се силно обрадоваше. А када отац чу о узрујаности братије у манастиру, радост му се претвори у жалост, и он одмах посла Теодота натраг у лавру да извести братију о његовом доласку. Сам пак оде ради молитве у манастир који се налазио у Лампидији. Ту он, угледавши једног брата који беше сишао с ума и бесни, метну руку на њега и исцели га. И изговоривши неке поуке, он крену на Атон и стиже у своју обитељ. Када га братија угледаше, мишљаху да виде сунце, и од радости клицаху: "Хвала ти Боже!" И сви приступајући му целиваху му, неки руке, неки ноге, неки мантију. После тога преподобни стаде поново по пређашњем мудро управљати у манастиру.

Након извесног времена настаде потреба да преподобнн отац лично сам иде к цару због манастирских послова. И он отпутова у Цариград. Сазнавши за његов долазак, цар се уједно и радоваше и стиђаше: радоваше се, јер је желео да види преподобнога, и стиђаше се, јер му се имао јавити у царском звању. Стога он и срете преподобнога не као цар него као један обичан, прост човек, и узевши га за десну руку и целивавши му је, он га уведе у своју унутрашњу палату, и седећи сами, они са сузама радосницама разговараху међу собом. Цар говораше: Знам, оче, да сам ја виновник свих твојих трудова и невоља, презревши страх Божји и не испунивши своје обећање. Али те молим, стрпи се очекујући моје покајање, док ми Бог да да испуним своје обећање. - Преподобни пак саветоваше му да буде богољубив, побожан, кротак, негордељив, милосрдан, многодарежљив; и поучаваше га свима добрим делима која доликују хришћанскоме цару, подсећајући га на будућу награду у вечном животу.

Преподобни проведе у Цариграду много дана, често пријатељски разговарајући с царем. Отпуштајући га, цар даде манастиру све што треба. Поред тога он и писменом наредбом одреди да се сваке године са острва Лимноса даје манастиру по двеста четрдесет четири златника. И преподобни се врати к братији у манастир са изобилном царевом помоћи.

Док се преподобни успешно подвизаваше и мноштво братије руковођаше на путу спасења, на њега свом силом својом устаде ненавидник добра ђаво и крену у рат против храброг војника Христовог. То би откривено једном међу подвижницима старцу, који, павши у занос, виде пук демона који се примицаше Атонској Гори; у том пуку беше један старешина, као тисућник, страшан и грозан, који показиваше велику власт. Он раздели тај пук: сто бесова посла да обилазе сву Гору и да лове иноке, а сам са деветсто бесова крену у Атанасијеву лавру уз страшно негодовање. Пре но што преподобни би обавештен о овом виђењу, њега снађе следећа болест. Када он по своме обичају рађаше са посленицима на морској обали, огромно дрво паде му некако на ногу и преби му глежње и голени, те светитељ лежаше три године на болесничком одру. Међутим он и у болести не могаше лежати скрштених руку него преписиваше књиге, за четрдесет дана свршавајући Патерик. И лежећи он се добро наоружаваше против невидљивог противника, и односећи победу одбијаше његове мучке нападе. Не успевши ништа у лаври, враг онда зађе и нахушка старе препросте иноке по осталим светогорским манастирима и пустињским самицама, убацујући им у душу против преподобног Атанасија овакве помисли: Зашто Атанасије чини насиље Светој Гори и руши древне законе наше? Он подиже скупоцене грађевине, начини нова пристаништа, ископа нове водоводе, накупова волове, засеја њиве, посади винограде, те тако Гору претвори у световно насеље.

Пошто се ти старци договорише међу собом, они отпутоваше у Цариград к цару Јовану, наследнику умрлог Никифора и опадајући Атанасија мољаху цара да га протера из Свете Горе. Цар посла изасланика и позва к себи Атанасија који већ беше оздравио од болести. Видевши Атанасија, и осетивши благодат Божију која беше у њему, цар, уместо да се љути на њега, орасположи се према њему и веома заволе богонадахнутог оца, и указа му поштовање, и обасу га царским доброчинствима. Он потврди и ранију одлуку, издату царем Никифором, да се са острва Лимноса даје манастиру по двеста четрдесет четири златника, и чесно отпусти преподобног Атанасија натраг. Тада они препрости старци, испунивши се стида, раскајаше се због својих поступака, и долазећи к преподобноме искаху од њега опроштај.

А постиде се и супарник ђаво, па разбеснивши се још јаче, поново нападе на лавру светога оца. Тај напад виде чесни старац Тома, који имађаше чисте очи душе. Он пошто прочита Трећи час паде у усхићење и виде све горе и брда, дрвеће и суварке, прекриљене малим црнцима, који жестоко љутећи се и дишући непријатељством, позиваху један другога у рат и битку, јаросно вичући: Докле ћемо трпети, другови? зашто да зубима не раскинемо оне што су се овде настанили? зашто да их одмах не очистимо одавде? А и старешину њиховог, непријатеља нашег, докле ћемо трпети? Зар не видите како нас он изагна одавде и заузе наша места? - Док они тако говораху, изиђе из келије преподобни отац Атанасије држећи жезал у руци. Угледавши га, црнци уздрхташе и сметоше се; а он, наваливши на њих, бијаше их, рањаваше и одгоњаше; и не престаде да их бије док их све не отера од лавре.

Када старац Тома исприча ово виђење преподобноме, он одмах стаде на молитву, и са сузама мољаше Бога да стадо Своје сачува читавим од чељусти вражијих. И заиста преподобни молитвом као гвозденим жезлом бијаше и прогоњаше невидљиве зверове. Но они, мада бегаху, ипак се после кратког времена поново враћаху и не престајаху ратовати помоћу својих подмуклих замки. Тако они једноме иноку улише у душу толику мржњу према преподобноме, да чак није хтео ни да пвгледа на њега, и под утицајем демона у њему толико порасте злоба да се он и на убиство реши. Спремивши и наоштривши мач, он тражаше згодну прилику да убије преподобног оца. И једне ноћи када сви спаваху а преподобни у својој келији стајаше на молитви, убица дође келији светитељевој као да има нешто веома важно да му каже, а го мач држаше испод руке; и куцну без страха на врата, говорећи: "Благослови оче!" И глас његов беше глас Јаковљев, а руке Исавове. Преподобни пак отац, праведан као Авељ, не знађаше да напољу стоји Каин и зове га ради убиства, упита из келије: "Ко си ти?" и отшкрину мало врата. А убица, поплашивши се очинског гласа, паде на земљу тресући се. Јер Бог, чувајући верног слугу Свог, изненадним страхом порази убицу: руке му клонуше, мач му паде на земљу, и сам он лежаше ничице на земљи као мртав пред ногама оца. Видећи то, преподобни се удиви и ужасну, и подизаше са земље лежећег. А он, једва дошавши к себи, потресним гласом рече оцу: Оче, смилуј се на мене, твога заклатеља! Прости ми злоћу коју смислих против тебе, и проштавај безакоње срца мог! - Отац пак Атанасије, запаливши свећу и угледавши на земљи мач оштар као бријач, разумеде замисао инокову, и рече му: Чедо, ти си изашао на мене са овим мачем као на разбојника?! Но престани ридати, запуши уста, сакриј мач, и никоме не причај шта се десило, и приђи мени да те пољубим. Чедо моје, Бог нека ти опрости грех твој!

Таква беше незлобивост преподобног оца! И од тога времена он показиваше највећу љубав према том брату. А овај, свагда се сећајући греха свог и видећи очеву незлобивост и љубав према њему, непрестано ридаше, и не могаше утајити оно што се догодило, осуђујући свој грех а величајући врлину преподобнога. И умре у великом покајању; и преподобни толико плака над њим, колико не плака ни над ким другим.

Но још један брат, ненавидећи оца као и овај први, искаше прилику да га истреби са земље живих. Али, не знајући како да то изведе, он се одаде демонским магијама и чинима; и приредивши оцу многе смртоносне магије и чини, он, на своје запрепашћење, ни најмање не успе. И једном приликом он упита некога брата: Да ли враџбине наносе смрт човеку? - Брат му одговори да никакве враџбине или магије не могу нашкодити човеку благочестивом и који живи по Богу. Чувши то, врач проклињаше себе у својој савести. А када затим дознаде како је отац опростио брату који је хтео да га убије, зачуди се његовој незлобивости, срце му се раскрави и испуни страхом Божјим, и он, похитавши к оцу, паде му на ноге, и са великим ридањем исповеди грех свој просећи опроштај, који и доби од незлобивог оца.

Такав беше преподобни Атанасије према онима који су се грешили о њега. Зато га Бог и прослави свуда. И сабра се у његову паству мноштво братије из разних земаља, не само из Грчке, него и из Италије, из самог старог Рима, из Калабрије, Амалтије, Иберије, и то не само од простих људи већ и од високородних и богатих. Поред тога и игумани многих манастира, одбацивши своје старешинство, долажаху под управу преподобноме. Па не само игумани него и архијереји, остављајући своје престоле и пастве, долажаху у паству светог оца, да би их он пасао. Међу таквима беху: велики међу патријарсима Николај, Андреј Хризополит, и Акакије који је просијао у току многих година у подвижништву. Исто тако и пустињаци, који беху остарели у непроходним пустињама, долазећи по Божјем промислу к оцу, настањиваху се у његовој лаври, желећи да се користе примером његовог врлинског живота. Од таквих беху: преподобни Никифор који се заједно са светим Фантином подвизавао у горама Калабријским; њима би божанствено виђење, које нареди Фантину да иде у Солун, а Никифору на Атон к преподобном Атанасију, код кога проживевши дуго, престави се и би погребен. После пак извесног времена, када његове мошти бише извађене из земље да би биле пренете на друго место, из сухих костију његових потече извор најмиомириснијег мира, које се не може упоредити ни са каквим мирисима. Такви свети велики оци беху шиљани Богом под управу преподобног оца Атанасија, из чега се јасно познаје да је живот његов био богоугоднији у поређењу са другима. Јер као што се по гранама познаје корен и по роду дрво, тако се по напредним ученицима познаје искусан учитељ и по добрим овцама добар пастир њихов. Но већ је време да укратко споменемо нека чудеса преподобног Атанасија, па да приведемо крају реч о њему.

Бог, који свете Своје прославља чудесима, не лиши дара чудотворства ни овог великог угодника Свог. Најпре да нешто кажемо о његовој прозорљивости. Једном настаде љут мраз. Преподобни позва к себи једног послушника, по имену Теодора, и рече му: Брате, узми храну, па брзо иди у Кесаријско (тако се називао један крај на Атону); и када, идући к мору, будеш био према Трохаљу, наћи ћеш три човека који изнемогавају од глади и мраза и већ су на самрти; један је од њих монах; поткрепи их хлебом, да им се поврати снага и да се загреју, па их доведи овамо. - Теодор оде, и стварно нађе све онако како му пророчки рече отац. И сви се дивљаху прозорљивости свечевој.

Једном се указа потреба да преподобни са неколицином братије манастирским послом отплови на лађи ка острву. Но, по Божјем попуштењу, невидљиви враг, желећи да потопи оца са братијом, подиже страховити ветар и буру, те се лађа преврну насред пучине, и све их одмах покри вода. Али десница Божја, која брзо избавља угодника Свога од свих опасности, одмах исправи преврнуту лађу, утиша буру и светитељ се обрете на крми седећи и призивајући братију к себи. И вода их као на рукама приношаше к лађи, а преподобни отац их сваког посебно извлачаше, и све их сабра живе. Једино се међу њима не налажаше Петар Кипарјанин. Не видећи га, оца заболе душа и он громко викну: "Чедо Петре, где си?" - И истовремено са очевим гласом вода изношаше Петра из дубине и ношаше га ка лађи, и отац га прихвати својим рукама.

Тако сам преподобни и братија бише спасени од потопљења. И злобни враг се не само не обрадова, него још јаче би посрамљен. Блажени отац свуда посрамљиваше врага, побеђујући га и прогонећи га. Он изгна беса из инока Матеја, кога нечисти дух силно мучаше. Исто тако молитвама светога изгоњаху се невидљиви мучитељи и из осталих који паћаху од њих.

Преподобни имађаше такође и исцелитељску силу, и прислужујући болесницима многе лечаше рукама својим. Он исцели губавог брата; другог који је боловао од чира у стомаку он сатвори здрава; трећег који је имао рак он излечи, начинивши руком три пута свети крсни знак над раном. Својом молитвом он одагна скакавце са манастирског острва, који беху наишли и уништаваху сав род. Једном када са, братијом пловљаше на лађи по мору, њима нестаде воде за пиће, те братија изнемогаваху од жеђи: свети Атанасије нареди да захвате воду из мора и, благословивши је, он је претвори у слатку; и братија пише и утолише своју жеђ. Један брат по имену Герасим, радећи у винограду хтеде да рукама ишчупа из земље једну чврсту и високу лозу, пошто имађаше не малу телесну онагу. Покушавши дватри пута да лозу рукама извади, он не могаде, а себе ужасно повреди: просу му се стомак и испаде му изнутрица, и страховито паћаше од болова. Но преподобни отац га исцели молитвом и знамењем светога крста. Тај исти Герасим, приводећи Бога за сведока, казиваше и ово чудо: "Када бејах на послушању резања хлебова, указа се потреба да отидем к оцу и упитам га за нешто. Деси се да се он тада налажаше сам на молитви у храму светих Апостола. Ја приђох храму и нагвиривши кроз прозорче угледах преподобног оца где се моли а лице му беше као пламен огњени. Ја се препадох и повукох се мало натраг. Почекавши неко време, ја поново завирих и видех где му лице блиста као лице ангела Божјег, окружено огњем, и од страха викнух: "О, оче!" А он, видевши ме уплашеног и схвативши од чега, запрети ми да никоме не причам о ономе што сам видео." - Ово Герасим исприча братији по престављењу преподобнога.

Један брат, послан од преподобног оца на послушање у световно насеље, ђавољим искушењем би заведен на телесни грех и паде. Но осетивши тежину греха, њега стадоше мучити очајничке мисли. Вративши се у манастир, он са сузама и ридањем припаде к ногама светитељу и исповеди му свој грех и очајање. Преподобни му изговори многе корисне поуке, убеди га да не очајава и не губи наду у Божје човекољубље, и нареди му да остане међу братијом у свом првобитном послушању. Међутим један између стараца, који се зваше Павле, дознаде за братњев пад и очево самилосно милосрђе, и ропташе и на једног и на другог: брата укораваше што се дрзнуо да учини такву гадост, нарушивши завет чистоте, а оцу у лице говораше да није праведно опростити таквоме грешнику већ је потребно да он искуси многе и тешке казне. А кротки отац, сурово погледавши на роптача, рече: Павле, пази шта радиш! Мотри на себе, а не гледај грехе братије, јер је писано: Ко мисли да стоји нека се чува да не падне (1 Кор. 10, 12).

Од тога часа, по Божјем попуштењу, невидљиви кушач стаде стрелама прљавих помисли рањавати срце Павлово, и распали огњем пожуде тело његово, те Павле немаше мира три дана и три ноћи, сав горећи похотом телеснога греха, па чак поче очајавати и за своје спасење. А што је најгоре, он се стиђаше да ту своју борбу исповеди оцу. Преподобни пак, Духом знајући за ту његову борбу, дозва Павла к себи и насамо разговараше с њим о неким манастирским пословима. У току разговора он постепено навођаше Павла да исповеди своју телесну страст. Тада Павле, павши пред ноге оцу, исповеди му своју муку и прошаше олакшање у тој борби. Преподобни га поучи да не осуђује брата који греши, па га одасла на његово послушање, јер беше келар. Сам пак, ставши на молитву, усрдно се са сузама помоли Богу за њега, и тог часа Павле се ослободи од страсти: јер он осети како му се излива на главу нека хладноћа која му прође целим телом све до ногу, и од тога се угаси у њему похотљива распаљеност тела његова.

Другог брата, Марка из Лампсакије, жестоко спопаде таква иста греховна похота телесна; и он, дошавши к оцу, исповеди пред њим своју страст и прошаше од њега молитвену помоћ. А после неколико дана он у сну виде оца који га питаше: "Како си, брате?" Он му одговори: "Веома страшно патим, оче". На то му отац рече: "Пружи се ничице по земљи." А када се он испружи по земљи, отац му стаде ногом на слабину. Од тог притиска он се пробуди из сна, и осети да је исцељен од страсти. И од тога часа имађаше спокојство у удовима својим, не патећи ни од какве телесне пожуде.

Пошто укратко изложисмо ово неколико од многих чудеса преподобног оца нашег, која он за живота учини, приступићемо повести о његовом престављењу.

Пошто се са свих страна, као што је раније речено, мноштво братије стицаше к преподобноме, то се указа потреба да се, ради смештања целог сабора братије, прошири црква. Зато се к црквеним зидовима дозидаваху паперте и притвори. За време зидања једног притворног олтара појави се потреба да се сам преподобни отац попне тамо и расмотри рад, пре но што крене на предстојећи му тада пут у Цариград, јер се спремао да иде цару због манастирских послова. Он дакле најпре сазва братију, и прочита им поуку блаженог Теодора Студита, додавши и од својих богоговорљивих уста корисне савете. Затим, затворивши се у келију, он дуго остаде на молитви. После тога он изиђе из келије одевен у мандију, имајући на глави свештену кукуљачу блаженог оца свог Михаила Малеина, коју је он обично носио само о великим празницима и у време причешћивања Божанским Тајнама Христовим. И овога дана он се појави као да празнује, и беше светао лицем као анђео Божји. Узевши са собом шесторо братије, он са њима узиђе на грађевину. И када беху на врху грађевине, по недокучивим судовима Божјим, провали се кров грађевине, и све их повуче за собом доле, и затрпа их камењем и земљом. Петорица од њих одмах предадоше душе своје Богу, а отац и с њим један зидар по имену Данило, остадоше живи међу камењем. И сви тада чујаху у току три сата и више глас преподобног оца: Господе Исусе Христе, помози ми! Слава Теби, Боже!

Дотрчавши, потресена братија с ридањем разгртаху камење и земљу, ко је чиме могао: алатима, рукама, ногама. И откопаше оца, који већ беше скончао у Господу, цела телом, само му на десној нози бејаше рана. Крај њега откопаше живог Данила зидара, који сав беше разбијен; и изнесоше их одатле.

Таква беше кончина преподобног оца нашег Атанасија. Она се некоме може учинити неславна, пошто преподобни није скончао на одру, међутим: "пред Господом је драгоцена смрт светаца Његових" (Пс. 115, 6). Угоднику Божјем његова кончина, која му није била неизвесна, донесе мученички венац. Јер провидевши Духом своју кончину, он је унапред предсказа свом најприснијем ученику Антонију, говорећи: Молим те, ти ћеш сам обавити пут у Цариград који нам предстоји ради манастирских потреба. А ја, тако Бог хоће, нећу више видети земаљског цара.

После своје кончине преподобни лежаше три дана непогребен, док се из свих светогорских обитељи не сабраше оци да му устроје свечан погреб. Свето тело његово се не измени, нити отече, нити потамне, и лице му беше као у жива човека који спава; не осећаше се ни обичан задах од мртваца. Код свију беше велики плач за њим. А када вршаху опело над њим, из ране што му бејаше на нози истече крв, насупрот природи. Јер ко икада виде да из ране тродневног мртваца тече крв? Приметивши то, неки од угледних стараца сабраше ту крв у своје убрусе и мазаху се њоме као великом светињом ради благослова. И погребоше чесно тело преподобног оца. Тела пак петорице братије, нађена затрпана камењем, беху раније погребена чесно. А изгрувани Данило, који поживе још неколико дана, са уздахом казиваше виђење које је имао у ноћ пред кончину преподобнога. Видех, причаше он, једног светлог изасланика, који беше дошао од цара, и зове оца к цару. Отац тог часа изишавши из лавре са шесторо братије, међу којима бејах и ја, следова изасланику. И кад. стигосмо к прекрасној палати царској, и приближисмо се к вратима, преподобни отац са петоро браће уђе у палату код цара, а ја бејах остављен напољу и плаках силно. И чух где ми неко изнутра говори: "Узалуд плачеш, човече, јер ти не можеш ући унутра, ако ти не дозволи отац са којим си дошао." А ја чувши то стадох још јаче ридати, и дозивах оца умилним гласом. После кратког времена изиђе отац, узе ме за десну руку и уведе ме у палату, и ја се удостојих видети цара и поклонити му се. - Испричавши то, Данило предаде душу своју у руке Божије.

Да споменемо и још нека чудеса преподобнога Атанасија, која се догодише после његовог престављења. Гореспоменути Антоније, присни ученик преподобнога, са неколицином братије отпутова манастирским послом у Гангрски крај. Путујући тамо они пред вече наиђоше на пастира који пасијаше стадо, чијег јединца сина беше ујела звер и он беше на умору. Отац силно кукаше за сином. Видевши стране монахе где пролазе, он их моли да сврате к њему, и указујући им гостољубље он им предложи храну коју имађаше: хлеб и млеко. Иноци се задивише његовој врлини што он и у толикој жалости не напушта гостопримство, и сажаљеваху га у његовој муци. Међу њима бејаше један брат по имену Симеон, који имађаше при себи убрушчић оквашен крвљу преподобног оца. Тим убрушчићем Симеон зави дечакову рану, и дечак одмах заспа слатким сном, и спаваше све до сванућа. И иноци преноћише тамо. Сутрадан дечко устаде здрав; рана му беше оздравила, и он затражи да једе. Тада сви прославише Бога.

Другом једном приликом, када један од братије би послан на манастирско послушање, догоди се да он уђе у кућу неког христољупца, чија жена одавно лежаше у постељи болесна од крвоточења. Муж и сви укућани туговаху због ње. Дознавши разлог њихове туге, инок рече: "Ја имам у убрушчићу крв светог Атанасија, и ако желите, умочимо окрвављени убрушчић у воду, исцедимо га, па ту воду нека болесница попије, и биће здрава." - Чувши инокове речи, болесна жена стаде са сузама молити инока да што пре испуни свој предлог. Инок спреми такву воду са крвљу светога и даде јој. Узевши воду жена рече: "Свети Атанасије, помози ми!" И сву је попи. И одмах престаде течење крви њене, и она постаде здрава.

Једном инок Симеон и инок Георгије, послани лађом на неки манастирски посао, стигоше у Певкијско пристаниште. Ту нађоше једног морнара на умору, који већ осам дана није могао говорити, кога пријатељи беху оплакали, а који и сам беше изгубио сваку наду на оздрављење. Када иноци метнуше на њега убрушчић обагрен крвљу светога, он као тргнувши се из сна одмах устаде здрав.

Поред тога разна чудеса се догађаху и на гробу светога оца. Наиме: прогоњаху се нечисти дуси из људи, и различне болести исцељиваху се код оних који долажаху са вером и помазиваху се јелејем из кандила што гори на светитељевом гробу. Да поменемо и оно што се догодило са врлинским иноком Евстратијем. У њега се некако беху повредили унутрашњи органи, и он седам година мокраше крв. Лечише га многи лекари, али му не могоше помоћи. И он одрекавши се лекара ослони се на Бога, и мољаше се преподобном оцу Атанасију за посредовање пред Богом. А кад прибеже овоме исцелитељу, он убрзо доби од њега исцељење на следећи начин: у сну он виде себе у трапези, а виде и преподобног оца где седи на свом игуманском месту, пред њим стајаше скленица воде и тањир грожђа; преподобни узе мало грожђа, метну у воду, и даваше Евстратију да испије. А Евстратије, мислећи да је то неки обичан лек (од каквих се лекова он одрекао), не хте да прими. Тада му отац рече: "Не бој се, испиј, и биће ти на здравље." Евстратије узе и попи, и пробуди се из сна, и тог часа осети да је потпуно исцељен од свога недуга.


Но већ је време да завршимо повест о овом светом мужу. Нека је бесконачна слава и част сада и увек и кроза све векове Богу, дивноме у светима Његовим, и који је у преподобном Атанасију пројавио Своју чудесну милост и силу. Амин.

Нема коментара:

Постави коментар