11111111111111

среда, 20. јул 2016.

Порука Светог и Великог Сабора Православне Цркве

П О Р У К А
Светог и Великог Сабора Православне Цркве
православном народу и сваком човеку добре воље

Песмом хвалимо и славимо Бога „милосрђа и сваке утехе” што нас је удостојио да се у току недеље свете Педесетнице (18. – 26. јуна 2016.) састанемо на Криту, где су апостол Павле и његов ученик Тит проповедали Јеванђеље у првим годинама живота Цркве. Благодаримо Једном у Тројици Богу што је благоволео да у једнодушности окончамо заседање Светог и Великог Сабора Православља који је сазвао Васељенски Патријарх Вартоломеј уз сагласност Предстојатељâ помесних аутокефалних Православних  Цркава.

Верно следујући примеру светих Апостола и богоносних Отаца, и овај пут смо проучили Јеванђеље слободе „којом нас Христос ослободи” (Гал. 5, 1). Као темељ нашим богословским трагањима служило нам је уверење да Црква не живи за себе. Она преноси сведочење Јеванђеља благодати и истине. Она свој васељени нуди дарове Божје – љубав, мир, правду, помирење, силу Крста и Васкрсења, ишчекивање вечности.

1. Први и основни задатак који је пред себе поставио Свети и Велики Сабор био је да прокламује јединство Православне Цркве. Постојеће јединство, засновано на светој Евхаристији и апостолском прејемству (наслеђивању, сукцесији) епископâ, треба да јача и да доноси нове плодове. Једна света, саборна (католичанска, свеобухватна) и апостолска Црква јесте богочовечанска заједница, предокушање и доживљавање Есхатона (будуће коначне стварности Царства Божјег) у светој Евхаристији. Као трајна Педесетница, она је неућутни пророчки глас, присуство и сведочење Царства Бога љубави. Верна једногласном апостолском Предању и светотајинском искуству, Православна Црква представља аутентични продужетак Једне свете, саборне и апостолске Цркве, као што исповедамо у Символу вере и као што нам потврђује учење Отаца Цркве. Наша Црква доживљава Тајну божанског домостроја (икономије) спасења у свом светотајинском животу чије средиште јесте божанствена Евхаристија.

Православна Црква изражава своје јединство и своју саборност (католичност, свеобухватност) помоћу сабора. Саборско начело (синодалност) прожима њену организациону структуру, као и начин на који се у њој доносе одлуке и одређује њен даљи историјски ход. Аутокефалне Православне Цркве не представљају конфедерацију Цркава него сачињавају Једну свету, саборну и апостолску Цркву. Свака локална Црква, служећи свету Евхаристију, јесте присуство и пројављивање Једне, свете, саборне и апостолске Цркве на једном месту, односно у одређеном месту. У погледу православне дијаспоре у разним земљама широм земнога шара, на Сабору је одлучено да буде продужено функционисање епископских сабрања, надлежних за једну земљу или за више земаља, све док не буде могућа примена канонске акривије (пуног поштовања канонског поретка). У састав тих сабрања улазе канонски епископи које одређује свака аутокефална Црква понаособ и који и даље припадају својој матичној Цркви. Доследним функционисањем епископских сабрања јемчи се поштовање православног начела синодалности (саборског начела).

У току Светог и Великог Сабора наглашен је значај досадашњих сабрања Предстојатељâ и формулисан је предлог да Свети и Велики Сабор постане установа која се понавља у одређеним временским размацима.

2. Учествујући у божанственој Евхаристији и молећи се за васељену, дужни смо да после свете Литургије наставимо Литургију и сведочимо веру пред блискима и далекима, у складу са јасном заповешћу Господа Христа пред Вазнесење Његово: „И бићете ми сведоци у Јерусалиму и у свој Јудеји и Самарији и до краја земље” (Дела ап. 1, 8). Поновна евангелизација Народа Божјег у савременим секуларизованим друштвима и евангелизација оних који још нису познали Христа представљају непрекидну обавезу Цркве.

3. Одазивајући се на дужност да сведочи истину и своју апостолску веру, наша Црква придаје велики значај дијалогу, поглавито дијалогу са инославним хришћанима. На тај начин се и остали хришћански свет тачније упознаје са правим православним Светим Предањем, са вредношћу светоотачког учења, са литургијским искуством и вером православних хришћана. Дијалози које Православна Црква води никада не значе компромис у питањима вере.

4. Експлозије фундаментализма, уочљиве у крилу разних религија, представљају израз болесне религиозности. Трезвени међурелигијски дијалог знатно доприноси изграђивању узајамног поверења, мира и помирења. Уље религијског доживљаја ваља употребљавати да би се зацељивале ране, а не да би се распиривала ватра ратних окршаја. Православна Црква без околишења осуђује ширење ратног насиља, прогоне, изгон и мучко убијање припадникâ верских заједница, принудно преверавање, трговање избеглицама, отмице, мучења и одвратне ликвидације. Она диже глас тешке оптужбе против оних који руше храмове, верске символе и споменике културе. Изражава своју посебну забринутост због положаја хришћана и свих прогоњених мањина на Средњем Истоку и другде. Упућује апел светској заједници да заштити православне староседеоце тамошњих крајева и друге тамошње хришћане, као и укупно становништво тога подручја, које има ненарушиво право да остане у својој отаџбини у статусу равноправних грађана. Наш Сабор позива све релевантне чиниоце да без одлагања уложе систематске напоре да се прекину ратни сукоби на Средњем Истоку, као и свугде где и даље букте, и да се омогући повратак прогнаних на њихова огњишта.

Посебан апел упућујемо моћницима Земље да се потруде да мир и правда преовладају у земљама из којих потичу избеглице. Желимо да подстакнемо политичке власти, грађане и православне хришћане земаља у којима ојађене избеглице траже уточиште да им и даље пружају помоћ по својим могућностима, од свога сувишка или мањка.

5. Савремена секуларизација тежи ка аутономизацији човека од Христа и од духовног утицаја Цркве, коју иначе самовољно поистовећује са конзервативизмом. Западна цивилизација, међутим, носи на себи неизбрисиви печат доприноса хришћанства у великом временском трајању. Уз то Црква показује спасоносни значај Богочовека Христа и Тела Његова као места и начина живота у слободи.

6. У оквиру савременог приступа браку Православна Црква сматра нераскидиви однос љубави између мушкарца и жене „Тајном великом” која нас упућује на однос Христа и Цркве. Исто тако, „малом Црквом” назива породицу, која произилази из брака и представља једино јемство за васпитавање деце.

Црква стално наглашава вредност уздржања. Хришћанско подвижништво се коренито разликује од било каквог дуалистичког аскетизма, који отуђује човека од живота и од другог човека. Оно га, напротив, повезује са светотајинским животом Цркве. Уздржање се не тиче само монашког живота. Аскетски етос је одлика хришћанског живота у свим његовим појавним облицима.

*  * *

Свети и Велики Сабор, осим конкретних тема о којима је одлучивао, указује, сажето, и на следећа онтолошка и актуелна савремена питања:

7. Што се тиче теме односа хришћанске вере и позитивних наука, Православна Црква избегава туторство над научним истраживањем и не заузима став по сваком научном питању. Она благодари Богу што научницима даје благодатни дар да откривају непознате стране Божје творевине. Савремени развој позитивних наука и технологије доноси корените промене у нашем животу. Он нам пружа значајне услуге као што су олакшан свакодневни живот, суочавање са озбиљним болестима, лакша комуникација међу људима, истраживање свемира и тако даље. И поред свега тога, има и разноврсне негативне последице као што су манипулисање слободом, постепено губљење драгоцених традиција, упропашћивање природне околине и оспоравање моралних вредности.

Научно знање, маколико се развијало најбржим могућим темпом, не покреће човекову вољу нити даје одговор на озбиљне етичке и егзистенцијалне проблеме, на трагање за смислом живота и света. Ови проблеми изискују духовни приступ, што Православна Црква и чини уз помоћ биоетике засноване на хришћанској етици и на светоотачком учењу. Напоредо са поштовањем слободе научног истраживања Православна Црква указује на опасности које се крију иза одређених научних достигнућа и наглашава човеково достојанство и његово божанско назначење.

8. Очигледно је да су данашњу еколошку кризу изазвали духовни и етички узроци. Она је укорењена у незаситој грамзивости и себичности које воде у неразумно искоришћавање природних богатстава, оптерећеност атмосфере штетним загађењима и промену климе. При хришћанском сагледавању проблема тражи се покајање за злоупотребе, уздржљивост и аскетски етос као лек за прекомерну потрошњу.

Човек истовремено мора да негује у себи свест о томе да је само „економ” (управитељ у име домаћина), а не власник творевине Божје. Православна Црква непрестано наглашава да и будући нараштаји имају право на природна добра која нам је поверио Творац. Из тог разлога и она активно суделује у разним међународним еколошким подухватима, а први септембар је одредила за дан молитве за заштиту природне околине.

9. Насупрот силини уравниловке и безличној хомогенизацији, спровођеној на разноразне начине, Православље се заузима за поштовање идентитета и самосвојности људи и народâ. Оно се противи осамостаљивању економије у односу на човекове основне потребе и њеном претварању у циљ по себи. Напредак људскога рода не зависи само од раста животног стандарда или пак од напретка економије на уштрб духовних вредности.

10. Православна Црква се не меша у политику. Њена реч остаје препознатива, али је и пророчка јер испуњава дужност заузимања за човека. Људска права се данас налазе у средишту политике као одговор на савремене друштвене кризе и политичке преокрете, а за циљ имају заштиту грађанина од државне самовоље. Наша Црква придодаје том циљу такође обавезе и одговорност грађана, као и потребу сталне самокритике политичарâ и грађана ради суштинског бољитка друштва.

Она превасходно наглашава да, кад је реч о човеку, православно „треба” превазилази видокруг устаљених људских права. Јер, „већа од свега” јесте љубав какву нам је открио Христос и каквом су живели они који су Му верно следили. Инсистира још и на томе да темељно људско право јесте и заштита верске слободе, односно слободе савести, веровања, богослужења и свих његових индивидуалних и колективних израза, а то обухвата и право сваког верника и сваке верске заједнице да своје верске дужности врши слободно од сваког државног уплитања, као и право на јавно религијско поучавање.

11. Православна Црква се обраћа младима, који трагају за пуноћом живота, за животом пуним слободе, правде и стваралаштва, али и љубави. Она их позива да се свесно прикључе њој, Цркви Онога Који је Истина и Живот.

Позива их да дођу и да са собом донесу црквеном Телу своју виталност, своје немире и недоумице и своја очекивања. Млади не представљају просто будућност Цркве него и њену динамичну, стваралачку садашњост на локалном и универзалном нивоу.

12. Свети и Велики Сабор је пред нама отворио хоризонт за савремену многообразну васељену. Нагласио је нашу одговорност у простору и времену, притом свагда у перспективи вечности.

Чувајући неокрњеним свој светотајински и сотириолошки карактер, Православна Црква је осетљива за бол и егзистенцијалну узнемиреност народâ и за њихов вапај за правдом и миром. Она „из дана у дан” благовести спасење Господње и објављује међу племенима земаљским славу Његову, „у свим народима чудеса Његова” (ср. псалам 95).

Молимо се да вас „Бог сваке благодати, Који вас позва у вечну Своју славу у Христу Исусу, ... пошто мало пострадате, усаврши, утврди, укрепи, утемељи; Њему слава и сила у векове векова. Амин” (I Петр. 5, 10 – 11).

+ Константинопољски Вартоломеј, председник
+ Александријски Теодор
+ Јерусалимски Теофил
+ Српски Иринеј
+ Румунски Данило
+ Нове Јустинијане и свега Кипра Хризостом
+ Атински и све Јеладе Јероним
+ Варшавски и све Пољске Сава
+ Тиране и све Албаније Анастасије
+ Прјашевски и све Чешке и Словачке Растислав

Делегација Васељенске Патријаршије

+ Карелијски и све Финске Лав (Леон)
+ Таљински и све Естоније Стефан
+ Пергамски Јован
+ Амерички Димитрије
+ Немачки Августин
+ Критски Иринеј
+ Денверски Исаија
+ Атланте Алексије
+ Принчевских острва Јаков
+ Прикониски Јосиф
+ Филаделфијски Мелитон
+ Француске Емануил
+ Дарданелски Никита
+ Детроитски Николај
+ Сан-Франциски Герасим
+ Кисамски и селински Амфилохије
+ Корејски Амвросије
+ Силивријски Максим
+ Адријанопољски Амфилохије
+ Диоклијски Калист
+ Јерапољски Антоније, на челу православних Украјинаца у САД
+ Телмиски Јов
+ Хариупољски Јован, на челу патријаршијског Егзархата православних парохија руске традиције у Западној Европи
+ Ниски Григорије, на челу православних Карпаторуса у САД

Делегација Александријске Патријаршије

+ Леонтопољски Гаврило
+ Најробија Макарије
+ Кампалски Јона
+ Зимбабвеа и Анголе Серафим
+ Нигеријски Александар
+ Триполиски Теофилакт
+ Рта Добре Наде Сергије
+ Кирински Атанасије
+ Картагенски Алексије
+ Муанзе Јероним
+ Гвинејски Георгије
+ Ермопољски Николај
+ Иринопољски Димитрије
+ Јоханесбуршки и преторијски Дамаскин
+ Акре Наркис
+ Птолемаидски Емануил
+ Камерунски Григорије
+ Мемфијски Никодим
+ Катанге Мелетије
+ Бразавилски и габонски Пантелејмон
+ Бурундијски и руандски Инокентије
+ Мозамбички Хризостом
+ Њеријски и Горе Кенијске Неофит

Делегација Јерусалимске Патријаршије

+ Филаделфијски Венедикт
+ Константине Аристарх
+ Јордански Теофилакт
+ Антидонски Нектарије
+ Пеле Филумен

Делегација Српске Цркве

+ Охридски и скопски Јован
+ Црногорско-приморски Амфилохије
+ Загребачко-љубљански Порфирије
+ Сремски Василије
+ Будимски Лукијан
+ Новограчанички Лонгин
+ Бачки Иринеј
+ Зворничко-тузлански Хризостом
+ Жички Јустин
+ Врањски Пахомије
+ Шумадијски Јован
+ Браничевски Игнатије
+ Далматински Фотије
+ Бихаћко-петровачки Атанасије
+ Будимљанско-никшићки Јоаникије
+ Захумско-херцеговачки Григорије
+ Ваљевски Милутин
+ Максим у Западној Америци
+ Иринеј у Аустралији и на Новом Зеланду
+ Крушевачки Давид
+ Славонски Јован
+ Андреј у Аустрији и Швајцарској
+ Франкфуртски и у Немачкој Сергије
+ Тимочки Иларион

Делегација Румунске Цркве

+ Јаша, Молдавије и Буковине Теофан
+ Сибињски и трансилвански Лаврентије
+ Вадски, Фелеачки, Клужа, Албе, Крисане и Марамуреша Андреј
+ Крајове и Олтеније Иринеј
+ Темишварски и банатски Јован
+ Западноевропски и јужноевропски Јосиф
+ Немачке и Средње Европе Серафим
+ Трговиштански Нифонт
+ Алба Јулије Иринеј
+ Романски и бакауски Јоаким
+ Доњодунавски Касијан
+ Арадски Тимотеј
+ Амерички Николај
+ Орадее Софроније
+ Стрехајски и турнсеверински Никодим
+ Тулсејски Висарион
+ Салазе Петроније
+ Угарски Силуан
+ Италијански Силуан
+ Шпански и португалски Тимотеј
+ Северноевропски Макарије
+ Плоештија Варлаам, патријаршки викар
+ Ловишта Емилијан, викар архиепископа римничког
+ Викински Јован Касијан, викар архиепископа у Америци

Делегација Кипарске Цркве

+ Пафски Георгије
+ Китијски Хризостом
+ Киринијски Хризостом
+ Лемески Атанасије
+ Морфски Неофит
+ Константијски и амохостски Василије
+ Кикоски и тилиријски Никифор
+ Тамаски и оринијски Исаија
+ Тримитунтски и лефкарски Варнава
+ Карпасијски Христофор
+ Арсинојски Нектарије
+ Аматунтски Николај
+ Лидре Епифаније
+ Хитарски Леонтије
+ Неапољски Порфирије
+ Месаријски Григорије

Делегација Јеладске Цркве

+ Филипâ, неапољски и тасоски Прокопије
+ Перистеријски Хризостом
+ Илијски Герман
+ Мантинијски и кинуријски Александар
+ Арте Игнатије
+ Дидимотиха, Орестијаде и Суфлија Дамаскин
+ Никејски Алексије
+ Нафпакта и Светога Власија Јеротеј
+ Самоски и икаријски Јевсевије
+ Касторијски Серафим
+ Димитријадски и алмирски Игнатије
+ Касандријски Никодим
+ Идре, Спецâ и Егине Јефрем
+ Серски и нигритски Теолог
+ Сидирокастра Макарије
+ Александрупољски Антим
+ Неапољски и ставропољски Варнава
+ Месинијски Хризостом
+ Илијски, ахарнски и петрупољски Атинагора
+ Лангадски, литијски и рендински Јован
+ Нове Јоније и филаделфијски Гаврило
+ Никопољски и Превезе Хризостом
+ Јерисоски, светогорски и ардамедијски Теоклит

Делегација Пољске Цркве

+ Луцки и познањски Симон
+ Лублински и хелмски Авељ
+ Бјалисточки и гдањски Јаков
+ Сјематицки Георгије
+ Горлицки Пајсије

Делегација Албанске Цркве

+ Корчански Јован
+ Аргирокастра Димитрије
+ Аполонијски и фијерски Николај
+ Елбасански Антоније
+ Амантијски Натанаил
+ Вилидски Астије

Делегација Чешко-Словачке Цркве

+ Прашки Михаил
+ Суберка Исаија

*

Швајцарски Јеремија, на челу Свеправославног секретаријата Светог и Великог Сабора


Са грчког превео: епископ бачки Иринеј

Извор: СПЦ

Нема коментара:

Постави коментар