Господо и пријатељи!
Дошао сaм из Србије, из eвропске поноћи. Тамо нигде ни
зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго
светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро
свануће дана. Захвалан сам лорду Архиепископу кентерберијском, који ми је
омогућио да на свети Видовдан, овог лета Господњег 1916. године, у овој
прекрасној цркви Светог Павла, пред његовим Височанством краљем Џорџем Петим и
најугледнијим Енглезима могу да вам се обратим.
Господо и пријатељи! Цео дан јуче провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и хришћанства. Ја сам видео да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донесеног из разних крајева империје у којој сунце не залази. Видео сам да је саграђен од гранита и мермера које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен златом и драгим камењем, донетим из најскупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се да се овај храм с правом убраја у једно од архитектонских чуда света.
Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на
Балкану у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овог
храма. Тај храм се налази у српском граду Нишу и зове се ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм је
сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји као
стамена брана азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све лобање и
кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и
дугачак, и сваки Србин би дана, могао подићи руку и показати: Ово је глава мога
деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума. Пет векова
Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо
тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде, које су срљале као
планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће,
него за сва она столећа која леже између Рафаела и Ширера. За сва она бела и
црвена столећа у којима је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке,
реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју,
када је Европа вршила смело кориговање, и богова и људи из прошлости, и када је
пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно.
Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са
непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју, док је
Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда,
дивље трње око питоме руже. На Видовдан 1389. године српски кнез Лазар, са
својом храбром војском, стао је на Косову Пољу на браник хришћанске Европе, и
дао живот за одбрану хришћанске културе. У то време Срба је било колико и вас
Енглеза. Данас их је десет пута мање.
Где су? Изгинули бранећи Европу.
Сада је време да Европа Србији врати тај дуг.
Говор Владике Николаја Велимировића на Видовдан 1916. год. у
Лондону
Нема коментара:
Постави коментар