„(Зато) који мисли да стоји, нека пази да не падне (1. Кор. 10, 12). Јер, није извесно колико смо времена кадри да пребивамо у добродетељи, као што каже Пророк, који је то искуством дознао: “ И ја говорах у изобиљу своме: нећу посрнути до века… Ти одврати лице Своје и ја се сметох“.
Зашто ми осуђујемо браћу своју? Зато што се не трудимо да
познамо саме себе. Ко је заузет (у)познавањем самог себе, он нема када да чини
замерке другима. Осуђуј себе и престаћеш да осуђујеш друге.
Саме себе треба да сматрамо најгрешнијима од свих и свако
рђаво дело да опраштамо ближњем, а да мрзимо само ђавола који га је преластио
(обмануо). Дешава се да нам изгледа да други чини зло, а у ствари је то што
чини, сходно његовој доброј намери, – добро. Притом врата покајања остају
отворена свима, и неизвесно је ко ће пре на њих ући – ти који осуђујеш или онај
кога осуђујеш.
O ОПРАШТАЊУ УВРЕДА
За увреду, ма каква да нам је нанесена, не треба да се
светимо, него, напротив, треба да је опраштамо од срца, макар нам се оно томе и
противило, убеђујући га словом Божијим: „Ако ли не опростите људима сагрешења
њихова, ни Отац, ваш неће опростити вама сагрешења ваша“ (Мт. 6, 15). И још:
„Молите се за оне који вас вређају и гоне“ (Мт. 5, 44).
Срце не треба хранити злобом или мржњом према ближњем који
је у непријатељству са нама, но ваља настојати да га љубимо и, колико је
могуће, да добро чинимо, следујући учењу Господа нашег Исуса Христа: „Љубите
непријатеље своје, чините добро онима који вас мрзе“ (Мт. 5, 44). Дакле, ако
будемо настојали, колико смо у стању, све то да испунимо, можемо да се надамо
да ће божанствена светлост брзо засијати у душама нашим, откривајући нам пут ка
Горњем Јерусалиму.
Нема коментара:
Постави коментар