Преподобни Теодосије рођен је у области Кападокији, у селу
Магариси, од благочестивих родитеља: оца Проересија и мајке Евлогије. Би
васпитан у доброти, и изучи школе. А када постаде пунолетан и добро изучи Свето
Писмо, одредише га да у цркви чита људима из Светих књига, јер беше
слаткогласан и искусан читач као нико. Читајући поучне речи слушаоцима, он се
најпре сам поучавао. Јер слушајући како је некада Господ наредио Авраму да иде
из земље своје и од рода свог, и опет како у Еванђељу Господ саветује да човек
ради вечнога живота остави оца и мајку и браћу, он пламтијаше срцем и гораше
духом да све остави и пође за Христом путем уским и мучним. Размишљајући стално
о томе, он се мољаше говорећи:
Окрепљен благословом преподобног, и имајући његове свете
молитве као свог путовођу и хранитеља, Теодосије настави пут и стиже у свети
град Јерусалим за патријарховања Јувеналијева. И пошто обиђе тамо сва места и
поклони се у Светињи над светињама, он размишљаше у себи шта да изабере:
усамљенички живот, или да се у заједници са другима спасава? Увиђао је да је
опасно да се усами и самоћује, а овамо се још није научио како да се бори са
духовима зла. И у земаљским ратовима нико није тако глуп да, још необучен
ратној вештини и неискусан, при првој борби улети у окршај; како би се ја,
говораше у себи светитељ, још необучен ратовању, и неопасан вишњом силом,
усудио да сам у усамљености ратујем са поглаварима и властима и управитељима
таме овога света, са духовима зла испод неба. Ја треба најпре да се придружим
светим подвижницима, и да се од искусних отаца научим како да се борим са
невидљивим непријатељима. Затим, са временом, сабраће се плодови који се рађају
од усамљености и безмолвија.
Пошто о свему томе мудро размисли, - јер у њему са другим
врлинама беше и савршена разборитост која уме о свему добро да расуђује, - он
се одмах даде на тражење наставника себи. У то време међу оцима који живљаху у
околини Јерусалима, беше један изврстан старац, по имену Лонгин. Он имађаше
келију крај стуба, који се од старина називаше Давидов. Затворен ту, он
трудољубљем скупљаше слатки мед врлина. К њему дође блажени Теодосије и поче се
учити иночком труду. И приљубивши се уз старца, свом душом се учаше од њега
свакој врлини, јер преподобни Лонгин беше велики речју и животом. А после доста
времена, иако Теодосије није хтео, преведе га старац на место, звано Старо
Седиште. А ево због чега: жена нека благочестива и чесна удовица и Христова
служитељка, Гликерија, подиже на том месту цркву Пречистој Господарици нашој
Богородици, и многим усрдним молбама досађиваше преподобном Лонгину да допусти
Теодосију да живи крај новоподигнуте цркве. Но ученик не жељаше да се одваја од
свога оца. Али, послушан, пресели се тамо по наређењу оца. Живећи тамо, свуда
се пронесе глас о његовој врлини. Јер врлина обелодањује онога који је стекне,
као што упаљена свећа показује онога који је носи ноћу. И почеше к њему
долазити и сабирати се око њега они што жељаху да се на његов живот угледају.
Блажени проживе тамо неко време, али му додија узнемиравање,
јер не подношаше људске почасти и вреву. И отиде одатле у гopy, где беше
пећина, у којој су се, како причају стари, одморили и три ноћи преноћили она
три мудраца што су с даровима дошли Христу у Витлејем, при повратку у своју
земљу. У ту дакле пећину пресели се из Старог Седишта преподобни Теодосије. А
ово пресељење његово би по промислу Божјем, да би се на том месту подигла
преславна лавра, и у њој се сабрали ради Христа Бога хиљаде духовних војника.
Променивши пак место свога боравка, преподобни промени уједно и начин свога
живота, јер крену врло уским путем. Жеља му беше да свагда испуњује заповести
Господње. А нарочито беше толико обузет божанском љубављу да нинашта световно
није гледао, него је све своје духовне силе усредсредио на Богу Творцу, љубећи
Га свом душом, свим срцем и свом мишљу. Ту љубав он је тако обилно пројављивао
у својим телесним трудовима и подвизима да је немогуће подробно исказати.
Његова молитва беше непрекидна, стајање - посвуноћно; сузе су му стално текле
из очију као потоци из извора. Његов пост беше неизмеран: тридесет година није
окусио ни трунку хлеба, него је јео урме, или сочиво, или траву и корење
пустињско, и то тако мало колко да не би умро од глади. А када ни те хране не
беше због пустињске жеге, онда му храна беху коштице од урме, поквашене у воду.
Душу пак своју непрестано је хранио речју Божјом, насићујући је унутрашњим
боговиђењем.
Проводећи такав живот, он заблиста као звезда јарка, и прочу
се међу житељима Палестине. Јер се не може град сакрити кад на гори стоји. И
долажаху к њему неки љубитељи врлине, желећи да са њим проводе пустињачки и
безмолвни живот у пећини. У почетку дакле имађаше седам ученика. Но знајући да
за оне који почињу живети по Богу, ништа није корисније од сећања на смрт, -
јер је то истинска философија, - он им нареди да ископају гроб, како би,
гледајући на њега, учили се сећању на смрт, као да саму смрт имају пред очима.
А када ископаше гроб, дође отац да га види. И стојећи крај гроба, он се обрати
својим ученицима као шалећи се, а уствари очима душе провиђаше шта ће бити, и
рече им: Ето децо, гроб је готов. Је ли ко од вас готов на смрт, да би собом
севтелисао овај гроб? - Када то светац рече, један од присутних ученика по
имену Василије, који беше свештеник, одмах предухитрујући друге, паде на колена
пред старцем, додирну земљу лицем и тражаше благослов да умре и да га сахране у
тај гроб, говорећи: Благослови мене, оче, да ја севтелишем овај гроб и будем
први мртвац међу братијом која се учи сећању на смрт.
- Он тако мољаше, а старац пристаде, и нареди да се живоме
Василију држе помени као већ умрломе, како то закон прописује за покојнике:
трећег, деветог и четрдесетог дана. И кад те помене обавише, сконча и блажени
Василије, иако никакве болести не беше на њему, него просто као да заспа
слатким сном, и пређе ка Господу. A y четрдесети дан после његове сахране, виде
старац Василија где заједно са братијом стоји на молитви и пева заједно са њима.
И помоли се Богу да и осталима отвори очи да виде Василија. И виде га један од
братије, по имену Асције, и од радости потрча да га загрли, али не успе, јер
Василије постаде невидљив. А одлазећи рече да сви чују: Спасавајте се, оци и
браћо, спасавајте се; мене пак овде више нећете видети.
Ово би први доказ врлине преподобног Теодосија: васпитао је
ученика који је био готов на смрт, и који се после телесне смрти показао жив
душом, по речи Господњој у Еванђељу: Који верује у мене, ако и умре, живеће
(Јн. 11, 25). A o осталим старчевим чудесима, по даној му од Бога благодати,
биће речи даље.
Приближавао се Ускрс. Ученици светога, којих у то време беше
дванаест, беху тужни, јер за празник немађаху ни хлеба, ни уља, нити ишта за
јело. А што је најтеже, немаху ни просфоре ни вина, да би се на пресветли
ускршњи празник служила света литургија, и они причестили Светим Тајнама. Стога
потајно негодоваху међу собом на преподобнога. А он, пун непоколебљиве наде у
Бога, нареди братији да украсе свети храм и да буду без бриге. Јер Онај, рече
он ученицима, који је у старо време прехранио Израиљ у пустињи, а касније - са
неколико хлебова нахранио многе хиљаде, постараће се и о нама. Јер Он нити је
сада слабији но што је био раније, нити у промишљању нехатнији, него је исти
Бог вавек. - Ово рече преподобни са поуздањем, и одмах се зби што рече. Јер као
што некада Аврааму би послан ован готов за жртву, тако и овом блаженом старцу
Божји промисао уготови све што беше потребно. Јер на заласку сунца стиже
њиховој пештери неки богољубац и на две мазге донесе од своје куће пустињским
испосницима храну, па још и просфоре и вино за свету литургију. И када то
видеше ученици блаженога, обрадоваше се, и дознаше у како је великој милости
код Бога старац њихов. И отпразноваше Ускрс весело; а хране им беше доста за
сву Педесетницу.
Затим их понова снађе оскудица у храни; и мучени глађу,
братија опет туговаху. А неки богат човек чињаше у то време велике милостиње
свима обитељима палестинским, а Теодосијеву, која беше у пештери, није ни приметио
ни знао. И наваљиваху братија на преподобног оца да извести издашног дародавца,
како би и њихова обитељ, као и остале, добила од њега милостињу за прехрану.
Преподобни пак Теодосије није желео да га знају мирјани, и није се уздао у
људе, него у Бога који отвара руку своју и сити свако живо биће по жељи (Пс.
144, 16), и тешаше ученике своје, и поучаваше, да у трпљењу очекују милост
Божју. Он се надаше у Онога што храни сваку душу гладну. Јер када бесловесној
стоци даје храну њезину, и вранићима који вичу к Њему (Пс. 146, 9), утолико пре
неће лишити потребне хране своју разумну и словесну твар. Док је светитељ тако
тешио малодушну братију, пролажаше поред њихове пештере један човек, водећи
коња натовареног великим товаром хране. Он је ишао некуда даље, носећи храну. А
када беше близу пештере, и хтеде је проћи, стаде коњ као укопан, и не хтеде
маћи с места. Иако га је господар много тукао, он је стајао на месту непокретан
као камен. Тада разумеде човек онај да по Божјој вољи нека невидљива сила држи
његовог коња прикованог за то место. Он отпусти узде и пусти коња да иде куда
хоће. А коњ, као неком руком вођен, пође право к обитељи преподобног Теодосија
у пештери. И увиде човек да је то воља Господња и промишљање Господње о слугама
Његовим, и даде сву храну преподобном старцу и ученицима његовим. И од тога
времена престадоше ученици његови да буду малодушни, и труђаху се да оиа свог
подражавају у чврстој нади и вери у Бога.
Братија се умножаваше из дана у дан. Јер благодат обилна,
којом беше испуњен свети отац, призиваше к себи многе душе које воле врлину. И
оне, као јелени разумни, жедни духовне воде, стицаху се к старцу. А и многи
великаши и богаташи дођоше да живе с преподобним. И пештера беше тесна да их
све прими. Стога наваљиваше братија на преподобнога, да подигне манастир изван
пештере, и да простран тор устроји за своје словесне овце. Немој се бринути,
оче, говораше братија старцу, за трошак око зидања манастира; само нареди, и
наше ће руке бити довољне да сврше тај посао.
Светитељ пак, видећи како се множи његово стадо, осећаше да
треба да буде пастир. Али, то ће нарушити његово молитвено тиховање, његово
свето самовање. И опречне мисли растрзаху га: ем не жељаше да напусти
безмолвије, ту брижну мајку, ем сматраше да је важна ствар старање о братији.
Јер човек треба да живи не само за себе, него много више за ближње, чега је
образац сам Господ Христос, који сабра ученике, и би пастир словесних оваца, и
душу своју положи за њих. Размишљајући о овоме, преподобни Теодосије беше у
недоумици чега да се држи, безмолвија или старања о спасењу братије. И час беше
за једно, час за друго. Шта онда ради блажени? Он све препушта Богу који може
корисно сјединити једно са другим тако, да и плодови безмолвија не пропадну и
плата за старешинство и старање о братији не изостане. Јер се иночко житије
састоји не у усамљивању тела него у удобрењу и мирноћи срца. Поред тога,
преподобни имађаше на уму и пророштво светога Симеона Столпника, који му
прорече да ће пасти словесне овце. Али, све препушташе Божјој вољи; и мољаше се
Богу да му на неки начин стави до знања да ли My je пo вољи зидање манастира, и
да му неким чудесним знамењем покаже место, на коме би требало сазидати обитељ.
Стога узе кадионицу, напуни је хладним угљевљем, стави тамњан без жара, и иђаше
по пустињи, молећи се овако:
Боже, Ти си многим и великим чудесима убедио Израиљце; и
угодника твог Мојсија разним знамењима уверио да узме на себе бреме
старешиновања над народом; Ти си штап у змију претворио, и руку белином губе
покрио и опет је исцелио; Ти си воду у крв превратио, и опет крв у воду; Ти си,
Творче свих и Сведржитељу, преко руна дао Гедеону знамење победе; Ти си
продужио живот Језекији за петнаест година; Ти си услишао молитве Илијине, и
послао огањ с неба ради обраћења нечестивих, и спалио дрва и жртве, камење и
воду; Ти си и сада тај исти Бог - стога услиши мене, слугу твога, и покажи
место где би Теби било по вољи да слуге твоје, а ученици моји, подигну свети
храм моћи твојој и устроје обитељ; а показаћеш на тај начин што ћеш учинити да
се на том месту ово угљевље само од себе запали у славу твоју, како би то многе
привело познавању истине.
Говорећи у молитви то, и слично томе, он прохођаше места
која му изгледаху погодна за манастир, и прође велики део пустиње, све до места
званог Кутила, и до обала Смољаног језера, али се угаљ у кадионици не запали. И
када виде да се угаљ не запаљује, и да му се жеља не испуњује, он намисли да се
врати у пештеру. При повратку пак, када беше близу пештере (о, ко ће достојно
одати хвалу сили твојој, Бесмртни Царе!) одједном се диже из кадионице
миомирисан дим, јер се угљевље распали веома. И сазнаде свети да је то место,
на коме жели Бог да се подигне обитељ, место које је означио не језиком него
огњем на чудесан начин.
И одмах се ученици светога дадоше на посао: поставише темељ,
зидаху цркву, и келије, и ограду. И ускоро помоћу Вишњега сазидаше огромну
обитељ. И би лавра преподобног Теодосија чувена и славна; и у њој узакоњено
општежиће. А Господ даде тој лаври свако изобиље, те се житељи њени богаћаху не
само духовним богатствима добрих дела већ не оскудеваху ни у телесним
потребама. И беше тамо одмориште не само иноцима него и мирјанима, странцима и
намерницима, ништима и убогима, болеснима и немоћнима. Јер преподобни Теодосије
беше милосрдан, човекољубив и жалостив: свима беше милостиви отац, свима -
нежни пријатељ, свима - усрдни роб и слуга; болнима ране чишћаше, крв и гној
отираше; губаве у уста целиваше тешећи их, и својим их рукама храњаше н појаше
и сваку им услугу чињаше. А велику љубав показиваше према свима, ма откуда
долазили, збрињујући их, и дочекујући, и душу им успокојавајући. И преподобни
беше свима опште уточиште, опште лечилиште, општи дом, опште угошћење, опште
прибежиште недужних, гладних, нагих, путујућих. Јер се сви наслађиваху његовом
љубављу и милостивошћу и добротом; и не беше никога кога он превиде. Дешавало
се понекад да су у манастиру у току једнога дана постављали по сто трпеза ради
посетилаца и странаца и ништих. Тако преподобни отац беше човекољубив и
гостољубив. А Бог, који је сам љубав, видећи толику љубав угодника свог према
ближњима, благослови манастир његов, те се у њему на невидљив начин умножавало
оно мало хране што су имали да су код њих хиљаде и хиљаде људи били нахрањивани
досита.
Једном беше велика глад у Палестини. И на Цвети, по обичају,
стекоше се са свих страна ништи и убоги у манастир по милостињу. Ученици се
ожалостише, и испричаше блаженоме да немају толико хране да би могли дати
толиким људима. A он c гневом погледа на њих, прекори их за неверје, и рече:
Одмах отворите врата да сви уђу. - И уђоше ништи и убоги, и седоше по реду. И
нареди преподобни ученицима да им изнесу хлеба. И ученици кренуше тужни у
хлебару, сматрајући да неће наћи ништа. А кад отворише хлебару, она беше пуна
хлебова. Јер је рука Промислитеља свих, Бога, напуни ради вере слуге свога. И
братија даде хвалу Богу због таквога чуда, и дивише се великој нади оца свога.
И опет, на дан Успења Пречисте Богородице стече се врло
много народа у манстир. А пошто не беше хране за толики народ, преподобни
Теодосије узе неколико хлебова, погледа на небо, благослови их, и нареди да
раздаду народу; и једоше сви, и наситише се, јер Бог умножи хлеб као оно некада
пет хлебова у пустињи. Па још сваки узе и за пут колико је коме требало. А од
комада што претекоше, братија напунише много котарица, исушише их на сунцу, и
једоше не мало времена. Но и много пута, када су се хиљаде и хиљаде народа
скупљале у манастир и мислило се да ни студенци неће бити у стању да напоје
толики свет, сви су бивали досита нахрањени рукама дарежљивог хранитеља. А
подиже преподобни и многе странопријемнице, и разне болнице, одвојено за
монахе, одвојено за мирјане, одвојено за престареле и изнемогле. Усто И оне по
горама и пећинама посећиваше, и стараше се о њима с пламеном љубављу као отац о
деци: снабдеваше их дакле свим што им је потребно за тело и за душу, учећи их и
поучавајући их, и многе од сатанске прелести избављајући.
У обитељи преподобнот беху братија од разних народа и
језика. Због тога подиже и друге цркве, у којима су братија на свом језику
славили Бога: у великој цркви Пресвете Богородице - Грци, у другој - Ивери, у
трећој - Јермени. Сви они на својим језицима обављаху црквено правило седам
пута на дан, по Давидовом уставу: Седам пута на дан хвалим те (Пс. 118, 164). A
за болеснике беше посебна црква. A y време причешћа Пресветим Тајнама, сва се
братија из свих цркава скупљаху у велику цркву, у којој Грци служаху, и заједно
се причешћиваху.
Све пак братије, деце преподобног оца, коју он духовно роди,
и родитељски васпита, и на врлину упути, беше шест стотина деведесет и три. Од
њих многи бише пастири по другим манастирима, пошто се добром управљању беху
научили од светог Теодосија, пуног духовне мудрости и знања. Он пасијаше стадо
своје, не штапом кажњавајући него речју руководећи. А реч његова беше сољу
зачињена, продираше у душу, и спушташе се до у извор духовних покрета. Јер он
учаше речју и делом, будући сам углед стаду. Зато, и када би кога с љубављу
поучавао, страшан је био многима; и када би коме претио, био је врло мио и
сладак. А чудесно беше код њега то што он, иако се није учио световној
философији, нити био вичан јелинским књигама, тако је речито држао опширне
поуке, да се с њим није могао упоредитини онај који је остарео читајући књиге,
ни онај који је до краја изучио сву науку о красноречивости. Јер је он поучавас
не од мудрости људске, него од благодати Духа Божјег, која је њему, као другом
Јеремији, тајно говорила: Ето, метнух речи своје у уста твоја (Јерем. 1, 9). И
говораше блажени неке изврсне ствари од себе, неке из апостолских списа и
отачких завештања, и из подвижничких поука светог Василија Великог, чијег
живота беше подражавалац, и чијих богомудрих списа беше љубитељ.
Добро је да од многих великих, споменемо ову кратку поуку
његову: Молим вас, браћо, ради љубави Господа нашег Исуса Христа, који себе
даде за грехе наше, нека затрепери у нама брига за душе наше; тугујмо над
сујетом пролазног живота; подвизавајмо се за будући живот у славу Божју и Сина
његовог; не будимо лени и млитави, проводећи данашњи дан у чамотињи a почетак
доброга дела одлажући за сутра, да нас не би некада истраживач душа наших нашао
без добрих дела, и избацио нас из дворца радости, и ми горко и безуспешно
закукали због рђаво проведеног времена живота, ридајући онда када неће бити
никакве користи од кајања. Сад је време најбоље, сад је дан спасења. Овај живот
је живот покајања, а онај - награде; овај - делања, онај - исплате; овај -
трпљења, онај - утехе. Сада је Бог помоћник онима који се обраћају с пута зла,
а онда ће бити страшан истраживач људских ствари, речи и помисли, пред којим се
не може сакрити. Сада уживамо у Његовој дуготрпељивости, а онда ћемо познати
Његово правосуђе када васкрснемо. Једни ће отићи у муку вечну, други - у живот
вечни, и сваки ће од нас примити по делима својим. За колико време одлажемо да
се не повинујемо Христу, који нас призива у своје небеско царство? Зар се
нећемо отрезнити? Зар се нећемо од сујетног живота окренути еванђелском
савршенству? Како ће очи наше поднети страшни и ужасни Дан Господњи, у који ће
они који су с десне стране Бога и који су My ce приближили добрим делима,
добити царство небеско; а оне који су с леве стране, одбачени због немања
добрих дела, прогутаће пакао огњени и тама вечна и шкргут зуба? Ми кажемо за
себе да смо желатељи царства небеског, а како ћемо га стећи, ако о томе не
бринемо. He трудећи се нимало око заповести Господњих, ми ce y сујети ума свог
надамо да ћемо добити удео оних који су се до последњег даха борили противу
греха.
Тако поучавајући своје ученике, преподобни их потстицаше на
ревносно старање око спасења. Али, већ је време да споменемо његову ревност за
веру. Јер, иако у свему беше кротке нарави, ипак је онде, где је насиље чињено
вери, био као пламен огњени, или бритка сабља, или непобедиви мач ратников.
У то време, после Лава Великог и Зенона, зацари се
Анастасије[10]. Његово царовање у почетку изгледаше као дивни рај, a касније се
показа као ледина опустошења. Јер он постаде као пастир који разгони и уништава
своје стадо, и овце поји мутном водом. Јер подлеже Јевтихијевој и Северовој
монофизитској јереси, и њоме смућиваше Цркву Божју, одбацујући Четврти
Васељенски Сабор светих отаца, Халкидонски. Збацивао је са престола њихових
епископе православне, и на њихова места постављао људе злославне. И многе
православне придоби за своју јерес, једне претњама а друге почастима и
поклонима. Он се дрзну да се вештим лукавством својим косне и овог непоколебљивог
стуба вере, преподобног оца нашег Теодосија. Лукавство се састојало у овоме:
посла преподобноме тридесет литри злата, тобож за исхрану и одевање ништих и
негу болних, a y самој ствари желео је тиме да придобије преподобног, кога цела
Палестина слушаше и чијем схватању и савету следоваше. Али велики отац прозре
лукавство царево, и би као орао који, недостижан и неухватљив, лети међ
облацима и гледа да улови онога који њега лови. Стога послано злато не одбаци,
да не би непромишљено увредио цара и разгневио га, и да би милостињом, учињеном
тим златом, измолио цару милост у Бога која ће га упутити на прави пут. Али
милостиња нимало не успе, јер злато не беше послано правдом него лукавством.
Цар се пак надаше да ће Теодосије, пошто је примио злато, постати његов
једномишљеник. Али му нада беше узалуд. A када дође време, у које је
преподобни, на захтев царевих посланика, требало да пошаље исповедање вере, и
то исповедање у духу Јевтихија и Севера, преподобни сазва све житеље пустиње. И
као муж силан и вођ духовне војске, он мушки иступи против јеретичке
непобожности, и одговори цару оваквим писмом:
Царе, пред нама су две ствари: или да пристанемо живети
одвратно и неслободно, или да часно умремо. Следећи правим догматима светих
отаца, знај да ми претпостављамо смрт, јер не примамо нове догмате него идемо
за законима ранијих отаца. A оне који, сем ових, примише и бране друге догмате
и законе, ми побожно одбацујемо и проклетству предајемо, и хиротонисане од
јеретика не примамо ни по коју цену. А буде ли ко хтео да нам ишта од тога
наметне, ми за сведока истине призивамо Бога кога јеретици хуле сада, да ћемо
се успротивити до саме крви. И као за отаџбину, тако ћемо и за Православље
радосно положити душе своје, макар гледали како ова света места огњем уништавате.
Јер каква је корист ако се света места само називају светим, а њихове светиње
јеретици предају порузи? Ми дакле ни у ком случају не само не желимо говорити,
него ни помислити ишта несагласно са Светим Васељенским Саборима. Од ових, Први
Сабор украсише триста осамнаест отаца, који се сабраше против Арија, и овога
проклетника предавши анатеми од тела Цркве отсекоше, јер учаше да је Син туђ
Оцу по суштини, и завођаше догмате неправе вере. А Други Сабор, по промислу
Божјем, сабра се у Цариграду против Македонија, који ригаше хуле на Светога
Духа. Трећи Сабор се лепо састаде у Ефесу против поганог и одвратног Несторија
који је хулио тело Христово, узето од пречисте Дјеве. Затим се у Халкидону
састадоше на Сабор шест стотина и тридесет отаца који се сагласише са одлукама
претходних Сабора, и то објавише, и који проклетог и гадног Јевтихија заједно
са Диоскором отсекоше од свештеног тела Цркве, и апостолску веру утврдише, а
свакога који супротно мисли прогласише за туђа Цркви Христовој. Ми стојимо за
ове Саборе, макар навели на нас пожар, потргли оштре мачеве, и натуткали љуту
смрт, и то не једну, него, ако је могуће, безброј смрти. Ми ни у ком случају
нећемо отступати од истинске побожности, нити ћемо одрицањем осрамотити оно што
оци дивно одредише. Нека сведоци буду њихови напори и многи подвизи што за веру
поднеше. Но то ће остати чврсто и непоколебљиво и у нас, и у оних који достојно
следују и Богу и нама. А мир Божји, који превазилази сваки ум, нека буде чувар
и наставник државе твоје.
Овим писмом преподобни јасно показа своју велику ревност за
веру. А кад цар прочита писмо, застиде се и утиша мало, и обустави на неко
време гоњење православних. И написа преподобноме смирено бацајући на друге
кривицу за црквену смутњу. Човече Божји, писаше цар, ми нисмо криви за ову
новотарију. Смело призивам за сведока свевидеће око Божје, да ову смутњу
изазваше они који су већма од других требали да ове ствари ћутке почитују. А
они, пошто сваки жели да речју и звањем буде први, стрељају један другог, и нас
привлаче к себи. Није непознато твоме преподобију, да се неки од инока и
клирика, који како изгледа правилно расуђују, латише ове саблазни; трудећи се,
као што рекосмо, да се истакну као први.
Пошто прође неко време, цар се опет поколеба и устаде против
вере. И опет свуда се почеше читати, и у самом светом граду Јерусалиму, царске
наредбе које одбацују Свете Саборе, нарочито пак Халкидонски. Стога опет
духовни војник преподобни Теодосије, иако већ беше стар, показа младићски
подвиг. Јер док су сви ћутали из страха, а многи се потчињавали наредбама,
преподобни дође из своје обитељи у Јерусалим, стаде у светој великој цркви
јерусалимској на степеницама, одакле свештеници обично обављају читања народу,
даде народу руком знак да ћуте, и громко повика: нека је проклет сваки који не
сматра да су четири Света Васељенска Сабора подједнако важна као и четири
Еванђеља! - Ово рекавши, он као анђео уплаши народ, и нико се од противника не
усуди да ишта проговори. Затим дозва своје најприсније у вери ученике, и
пролажаше оближње градове и села, уништавајућн непобожност а утврђујући
побожност. Када цар сазнаде за то, осуди преподобнога на прогонство, не знајући
бедник да му је смрт за вратом. Преподобни дакле би послан у прогонство, а цар
Анастасије убрзо умре. И одмах се поврати у своју обитељ исповедник Христов
Теодосије са осталима што беху страдали за Православље. А писа му Феликс,
епископ старога Рима[11], тако исто и Јефрем, епископ антиохијски, много
славећи блаженога што показа такву ревност, и прогонство поднесе за истиниту
веру, и што беше готов да и смрт прими. Но, већ је време да пређемо иа чудеса
светога.
Када је злочестива наредба цара Анастасија била објављенау
светом граду Јерусалиму, и сви се оци из палестинских обитељи, као и преподобни
Теодосије са својим ученицима, како рекосмо, беху сабрали на месту званом
Јератион, на коме се сваке године обавља воздвижење Часног Крста Господњег,
жена нека, која је имала рак на дојки, од кога је дуго патила, дође тамо и
стајаше тужна близу светих отаца. Затим приступи једном од њих, - беше то
преподобни Исидор, касније игуман обитељи Сукијске плачући му показа своју
болест, и упита, да ли је на том сабору преподобни Теодосије и какав изгледа.
Исидор јој показа светитеља. А она се прикучи, стаде иза њега, и као што се
некада крвоточива жена дотаче хаљине Господње, она обнажи дојку и кришом се
њоме дотаче хаљине преподобнога, и одмах се исцели. Али то осети преподобни,
окрену се к жени и рече јој: He бој се кћери! Јер Господ мој рече: вера твоја
спасе те (Мт. 9, 20-22). - А блажени Исидор брзо приђе жени, желећи да види
учињено чудо, и виде да ни трага не беше на оном месту где беше неизлечива
рана.
После смрти цара Анастасија, и пошто се преподобни отац беше
вратио из прогонства, он по обичају свом одлажаше у Витлејем ради молитве. А
кад једном хтеде да се одмори од труда, сврну од пута у обитељ преподобног
Маркијана. Преподобни Маркијан љубазно прими милога госта, али не имађаше чиме
да га угости, јер у то време не имађаше ни хлеба, ни пшенице. И после дугог
духовног разговора, када дође време за обед, нареди Маркијан ученицима својим
да сваре сочиво и донесу. A Teoдосије, када виде толику убогост Маркијанову,
нареди својим ученицима да из својих торби изваде и предложе хлеб што беху од
дома понели за пут. И када јеђаху рече преподобни Маркијан преподобноме
Теодосију; He замери, оче, што немамо чиме да те угостимо; и не укори нас што
ни хлеба немамо да предложимо, јер смо оскудни, а ни пшенице немамо. - Када то
рече, чудесни Теодосије погледа на браду Маркијанову и угледа у бради зрно
пшенично, пало козна откуд; пажљиво га и тихо узе десном руком, и радосна лица
осмехујући се рече: Ево пшенице; како дакле говорите да немате пшенице. -
Блажени Маркијан с радошћу узе из Теодосијевих руку то зрно као неко плодоносно
семе, нареди да га однесу у житницу, верујући да ће благословом светога
Теодосија без труда донети већи род него обрађене њиве, што и би. Јер сутрадан
изјутра, по одласку Теодосијевом, када ученици Маркијанови хтедоше да отворе
врата од житнице, угледаше житницу пуну пшенице тако да ни врата не могаху
отворити. И извести Маркијан преподобног Теодосија о чуду које се десило
захваљујући му за умножење пшенице. А преподобни одговори: Нисам ја, оче,
умножио пшеницу него ти, јер зрно би узето из твоје браде.
Једна угледна жена из Александрије дође са својим синчићим у
обитељ преподобног Теодосија. А синчић, угледавши из далека светог оца, обрати
се својој мајци, указујући прстом на блаженог, и говорећи: Овај ме избави те се
не удавих у бунару; он ме ухвати за руку те не потонух. - А мајка припаде к
ногама преподобног, и исприча му ово: Мој синчић, играјући се са својим
врсницима, из неопрезности паде у врло дубок бунар; и мишљасмо да се тамо
разбио и удавио. Кукајући за њим као да је већ мртав, спустисмо једног човека у
бунар да из воде извади леш детињи, а он га нађе живог где седи поврх воде.
Зачуђени, ми га питасмо како не потону, а он нам рече да се појавио неки стари
инок, ухватио га за руку и држао поврх воде. Од тога времена ја са дететом
обилазим градове и села, гope и пустиње, не би ли пронашла тога оца. И ево,
пронађох твоје преподобије, јер синчић мој познаде да си то ти био који си га
спасао.
Друга. нека жена много је патила при порођајима: рађала је
мртву децу, и то рађала сваке године у страшним мукама. Била је и многодетна и
бездетна: многодетна, јер је често рађала; a бездетна, јер је плод њен бивао
мртав пре но што би из утробе изашао. Она са сузама замоли преподобног оца
Теодосија, да се помоли за њу, да јој престане пород умирати, и да јој се
олакшају порођајне муке. И још га замоли за допуштење да детету, ако роди
мушко, да име Теодосије. Ако допустиш, рече жена, да дете које родим буде
названо твојим именом, ја се надам да ће оно бити живо. - Преподобни изађе у
сусрет молби њеној, и усрдно се помоли Богу за њу. И када се жена породи, не
имађаше пређашње порођајне муке, већ лако се породи, и дете беше живо, и то
мушко. И наденуше му име преподобнога. А кад поодрасте, доведоше га у обитељ
преподобном оцу, и посвети га Богу кроз монаштво.
Исто тако и једна жена из Витлејема много је туговала, јер
су јој деца умирала. А када свом новорођенчету надену име преподобнога
Теодосија, оно остаде живо. И порасте здрав телом, и постаде велики уметник,
јер беше изврстан грађевинар.
Једном гусенице и скакавци много досађиваху у Палестини. У
то пак време преподобни беше веома стар, и не могаше ићи. Ипак нареди ученицима
својим да га однесу у поље, где је претило уништење плодовима земаљским. Тамо
он запрети скакавцима и гусеницама, рекавши: Тако вам наређује заједнички
Господар свију нас: не уништавајте труд људски, и храну убогих не сатирите! - И
одмах скакавци као облак отидоше а гусенице поцркаше.
У једно време братија много оскудеваху у одећи, и просто
наготоваху. И досађиваху преподобноме долазећи по тој ствари.
Али он немађаше шта да им да како би купили, иако је то
желео и саосећао братији. Ho пo обећању Господњем говораше им: He брините се за
сутра. Heгo иштите најпре царства Божјег и правде његове, и ово ће вам се све
додати. Јер зна Отац ваш небески шта вама треба пре ваше молбе (Мт. 6,
34.33.32). - Док је свети тако тешио братију, дође однекуд неки човек кога нико
није познавао, нити он каза ко је и откуда је. И даде сто златника преподобноме
за манастирске потребе, и отиде. А преподобни заблагодари Богу за такво
промишљање његово, и даде те златнике братији да се одену. И сви се снабдеше
одећом за дуго време.
Јулијан, пастир вострске цркве, који се у младим годинама
учио књизи у преподобнога Теодосија, исприча о њему ово: Дођосмо једном са
преподобним оцем у Востру. И гле, срете нас једна жена, позната по пакости,
погледа љутито на преподобнога оца, и назва га варалицом и притворицом. И одмах
је постиже казна Божја: јер одједном паде и издахну. - Он исприча и ово: Када
једном приликом пролажасмо поред манастира, у коме беху црнорисци јереси
Северове, они нас приметише и стадоше ударати у клепало да се братија скупи пре
уобичајеног времена за молитву. А преподобни, осетивши да хоће да нам учине
неку пакост, распали се праведним гневом, и пророчки изговори реч Господњу:
Овде неће остати ни камен на камену који се неће разметнути (Лк. 21, 6). - И
зби се по тој речи. Јер после кратког времена нападоше Агарјани ноћу на тај
манастир, опљачкаше га потпуно, монахе заробише, манастир запалише, и уништише
то место, као што прорече свети.
Грчки војсковођа Кирик, храбар у биткама, а побожан пред
Богом, идући на Персијанце, сврати најпре у Јерусалим да се поклони светим
местима и измоли Божју помоћ против непријатеља. Посети и обитељ Теодосијеву,
јер је слава о светости преподобног оца, пронесена на све стране, све људе
привлачила к њему. У разговору са светим, војсковођа доби много користи, јер чу
из његових свештених уста да се не треба уздати у своје оружје, нити се
ослањати на мноштво војника, него сматрати Бога за јединог помоћника, и уздати
се у Његову непобедиву силу, јер је Богу лако да учини да један покоси хиљаду,
а двојица збуне хиљаде и хиљаде. Због такве поуке и разговора војсковођа Кирик
се испуни љубављу према светитељу, и измоли власеницу коју светитељ ношаше да
му буде као штит у рату. И кад се војска грчка судари са Персијанцима, настаде
силна сеча. А војсковођа Кирик, обучен у власеницу преподобног Теодосија као у
оклоп, показа чуда од јунаштва, и не могаху му нашкодити ни стреле, ни копља,
ни мачеви. А пошто се заврши рат, при повратку, војсковођа Кирик опет посети
преподобног Теодосија, и причајући му рече: Тебе самог, оче, видех где ми у
борби помажеш, чинећи ме страшним за непријатеље моје, док не победисмо
персијску силу.
Но наш велики отац јавио се не само овоме војсковођи који је
био далеко од њега, него се и многима другим јављао на разним местима, доносећи
им брзу помоћ. Тако се јављао: морепловцима који су били у опасности од буре,
путницима који су залутали у пустињама, људима који су запали међу дивље звери.
Некима се пак јављао у сну, а некима се јављао на јави и спасавао их од
опасности. Али он је био брзи помоћник не само људима него и бесловесним
животињама. Једном приликом странац неки путоваше водећи магарца, на путу их
срете лав и јурну на магарца, не обазирући се на човека, и хтеде да магарца
растргне и поједе. А човек, престрављен, гласно призва име преподобног,
говорећи: Помози ми, човече Божји, Теодосије! - И лав, чим чу име светитељево,
стаде, и побеже у пустињу.
Треба рећи штогод и о прозорљивости преподобнога. Некако, не
много пре свога упокојења, он нареди да се клепалом сазову братија на скуп. И
кад се братија скупи, он уздахну, заплака и рече: Оци и браћо, потребно је
молити се, молити се! Јер видим где се гнев Божји већ креће на источну
покрајину. - Пошто прођоше шест или седам дана, чу се да је велики земљотрес
порушио Антиохију. To је било у оно баш време кад је преподобни, видећи гнев
Господњи, наређивао братији да се моле.
Затим преподобни отац наш Теодосије приближи се својој
кончини лежећи на болесничком одру читаву годину. A y устима му беше непрестана
молитва тако да и кад би заспао, усне се његове мицаху изговарајући уобичајене
псалме и молитве. И кад би се свети пробудио, налазио је у устима својим
псалам. Тако се на њему збивала Давидова реч: Ноћу је песма његова у мене (Пс.
41, 9). А и братију много поучаваше врлинама. На три дана пак пред кончину
своју он дозва к себи три драга му епископа, извести их о своме одласку Богу, и
даде последњи целив онима што плакаху и ридаху због растанка с њим. После тога
у трећи дан, молећи се Богу, предаде дух свој године 529. И тако поживе сто и
пет година и нешто више. А престављење његово Бог прослави овим чудом: Човек
неки, по имену Стефан, родом из Александрије, дуго времена беше луд. Пошто се
преподобни престави, Стефан се дотаче одра његовог, и ослободи се свога
мучитеља, и оздрави. О кончини пак светога брзо се пронесе глас на све стране,
и слеже се много народа из свих градова, и монаси из манастира; а дође и
пресвети патријарх јерусалимски Петар са својим епископима. И чесно погребоше
свето тело преподобног оца Теодосија у пештери, у којој се спочетка подвизавао,
у славу Господа нашег Исуса Христа, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек,
амин.
Нема коментара:
Постави коментар