Свети и праведни Урош био је син јединац Српског цара Душана
Силног (1331-1355. године) и блажене царице Јелене, која по роду беше сестра
Бугарског цара Јована Александра (1331-1371. године).
Мајка Урошева Јелена била је веома побожна и богољубива, па
је и свог сина Стефана Уроша учила богољубљу и христољубљу. Јелена је необично
волела књиге, посебно пак божанске књиге Светога Писма, а особито Еванђеље, па
да би боље разумела света Божја Еванђеља замолила је светогорског старца
Јоаникија да јој преведе на српски језик тумачење Еванђеља од архиепископа
Охридског Св. Теофилакта.[14] Тој божанској мудрости она је учила и свога сина
Уроша. Она је такође била веома одана Православљу, и у верности Православној
вери учвршћивала је и свога мужа цара Душана,[15] а поготову свога сина јединца
Уроша. Ни отац Урошев Душан није био непобожан човек. Јер стари историчари
сведоче и за њега да је био благочестив, "врло одан православној
вери". "Подизао је цркве и манастире, дарујући им велике милостиње, и
дајући велике дарове достојанственицима и свештеницима, који су у тим црквама и
манастирима певали песмопоје Богу. У ове манастире спадају и они на Светој
Гори, у Македонији и по другим местима. Он даде за вечна времена монасима
Српског манастира Светог Арханђела Михаила у Јерусалиму стални новчани прилог,
који су му Дубровчани плаћали за Стон и Пељешац. Управо стога он беше назван
Душан, што значи душеван човек".[16]
Благочестиви родитељи Душан и Јелена са својим сином Урошем
не само да помагаху многе цркве и манастире, нето и сами подигоше нове. Они
подигоше своју задужбину прекрасни манастир Светих Арханђела на Бистрици више
Призрена (од 1348-1352. године), у коме први игуман би Јаков, потоњи митрополит
у Серезу. Заједно са царским побожним великашем, деспотом Јованом Оливером,
подигнут би и живописан и други манастир Св. Арханђела у Леснову (1347-1349. г.),
и затим заједнички од стране свих њих манастир би завештан светој лаври
Хиландару на Светој Гори. Ова благочестива породица, а особито
"христољубива супруга" Јелена и побожни јој син Урош, подигоше и
манастир Пресвете Богородице, звани Матејич, у Скопској Црној Гори код
Куманова, и цркву Свете Тројице у граду Скопљу. О томе овако пише њихов каснији
животописац свјатјејши патријарх Српски Пајсије Јањевац: "И тада
благочестива царица Јелена са сином својим доврши цркву која је остала од
благочестивога и превисокога цара Стефана (Душана) у Црној Гори несвршена, и
трудом и подвигом и помоћју Пречисте Владичице наше Богородице, и заступништвом
и помоћју својих прародитеља довршише преславну цркву у похвалу и на славу
Успења Пречисте и Преблагословене Владарке наше Богородице и Приснодјеве
Марије. Она се и до данас зове Црногорска Богородица, пошто је цар Стефан
Велики беше основао и беше недовршена, јер га смрт постиже. Такође и у Скопљу
према граду подиже (Јелена са Урошем) преславну цркву из основе, у име Живоначане
Тројице, пошто је раније, још од прародитеља, мислим на краља Милутина, била
саздана мања. Ова црква би названа првопрестолна митрополија још за великога
цара Стефана. После је млади цар Урош распространи и украси великим красотама,
часним иконама и одеждама и красним сасудима. Ту је била чудотворна икона која
се зове Тројеручица, и која је и до данас у Хиландарској цркви. Ова црква је
после (у време ропства) Божјим допуштењем и агарјанским насиљем била разрушена
и до данас се познаје место где је била". Тако пише летописац патријарх
Пајсије,[17] но то је било већ после смрти Урошевог оца Душана, када га је
млади Урош наследио.
Пре тога пак, родитељи Уроша пошто поодрасте најпре оженише,
а то би на овај начин. Када моћни цар Стефан Душан заузе Босну и дође у град
Дубровник, он тамо са својом супругом царицом би свечано дочекан и примљен.
Идуће године он посла отуда свога протовестијара Николу Бућу на двор Француског
краља да запроси кћер тога краља за жену своме сину Урошу. Француз му, међутим,
одговори да би то врло радо учинио само када би и цар Стефан и његов син били
"римског обреда", то јест када би прешли у римокатолицизам. Када се
Душанов посланик врати натраг и исприча своме господару шта му је Француски
краљ рекао, тада се цар Стефан насмеја и наруга одговору латинског краља, па се
онда окрете и запроси православну невесту сину своме, Анку, кћер Влашког кнеза
и војводе Александра Басараба, коју овај одмах и даде за Уроша. Тако
благочестиви Урош би ожењен правоверном супругом. Негде у то време, то јест
када се отац његов Душан венча за цара Срба и Грка (на сабору у Скопљу 1346.
године), млади Урош би од оца проглашен за "краља све Српске земље" и
тако постаде савладар своме оцу и цару.
Међутим, не прође много година, а отац његов Душан умре изненада.
У то време свим хришћанима и владарима на Балкану беше запретила велика
опасност од опаких иновераца Турака, који из Азије беху продрли и у Европу. Са
својом војском цар Душан крете на Турке, али се на путу изненада разболе и
напрасно умре, 20. децембра 1355. године. Тада нејаки Урош, коме не беше још ни
деветнаест година, прими на себе власт великог очевог царства, а то беше
исувише велики и тежак терет за његова слабачка плећа.
Млади Урош не беше властољубив ни славољубив. Староставни
српски летописи и родослови описују блаженог Уроша као "младића истински
красна и лепога стаса, али младога смислом, претерано милостива и кротка, који
... савете старих не примаше, а држаше се савета младих". Као тако кротак,
благ и незлобив, Урош није хтео силом владати и подчињавати моћне и необуздане
великаше српске, па зато и кажу за њега стари летописци да су добром и нејаком
цару "нанели штете и сами његови дворски људи, од којих он претрпе многа
зла и неправде". Многа од тих великаша почеше се одвајати од младога цара
и цепати Српско царство, велику Душанову царевину. Први се одвоји Урошев стриц
Симеон Синиша (Душанов полубрат) и узе под своју власт град Костур са околином,
те се тамо прогласио за цара. Но како њега српска властела (на сабору у Скопљу
1357. г.) није признала, Симеон се ускоро спусти ниже на југ и освоји области у
Грчкој, Епир и Тесалију, те тамо заснова своју самосталну државу.[18]
Остали Урошеви великаши одвајали су се постепено од њега,
али су у почетку неки од њих признавали његову врховну власт. Такви су били
севастократор Дејан, ожењен тетком Урошевом Теодором (Душановом сестром), који
је управљао крајевима око Скопске Црне Горе па до реке Струме; затим војвода
Никола Стањевић, који владаше око града Штипа и реке Брегалнице, и још неки
други. Један од најмоћнијих великаша у почетку био је Хумски кнез Војислав
Војиновић, који је управљао Српским покрајинама од Рудника и Дрине до
Јадранског Мора. Војислав је признавао младог Уроша као цара, и док је он живео
чак је спречавао дрског великаша Вукашина Мрњавчевића да чини насиље над
нејаким Урошем.[19] Но кад Војислав умре (1363. г.) њега наследи његов синовац,
непокорни жупан Никола Алтомановић, који такође пакошћаше Урошу. Од Уроша се
одвојише и великаши браћа Балшићи у Зети, затим Растиславићи на северу (на
српскоугарској граници), који на веће зло свију позову на Српску земљу
непријатеља са севера, Угарског краља Лудвига I, који са силном војском продре
у Србију све до Рудника. Само помоћу Божјом, цар Урош и Српска земља тада буду
спашени, те се Угари поврате натраг.[20] Но најдрскији и најнасилнији од свих
тадашњих српских великаша био је лукави Вукашин Мрњавчевић, од кога је нејаки
цар Урош највише зла и невоља претрпео, као што ћемо даље видети.
Да би помогла своме нејаком сину Урошу, његова мајка Јелена
узе да управља источним делом царевине, то јест Серском облашћу у источној
Македонији, али тако да она потпуно признаваше врховну царску власт свога сина.
Она мудро и побожно управљаше овим крајевима Српског царства и доста помагаше
своме сину Урошу. Пре свега другога и више од свега она му помагаше у
побожности и животу по Богу и ради Бога. Њена побожност и христољубивост види
се и из тога што она, чим по смрти Душановој остаде удовица, одмах одлучи да се
замонаши, што ускоро заиста и учини, поставши тако монахиња Јелисавета (већ у
месецу мају идуће 1356. године). Као монахиња-царица она чешће посећиваше сина
свога Уроша и помагаше му у његовим пословима. Но особито му помагаше у његовим
честим и богатим милостињама и даровима црквама и манастирима.
Урош није био среброљубив ни богатствољубив. Чим је дошао на
власт, он је одмах обавестио богату Дубровачку републику, која је Српској
држави плаћала разне порезе и царине од трговине, особито у престоници
Призрену, да он тај њихов новац од царина уступа манастиру Светих Арханђела у
Призрену. Други пак део тога новца, који је Српска држава добијала од
Дубровника за уступање Стона (на Пељешцу), Урош је поклонио Пресветој
Богородици Синајској. Трећи део тог дубровачког новчаног давања благочестиви
цар Урош даривао је српском манастиру Светих Арханђела у Јерусалиму. Свети Урош
помагаше такође својим прилозима и митрополита Мелничког Кирила, и Серског
митрополита Јакова, и особито монахе подвижнике на Светој Гори Антонској и
тамошње Светогорске манастире. И сам он, и заједно са својом благочестивом
мајком монахињом Јелисаветом, помагао је свету лавру Немањићску, Хиландар на
Светој Гори, и то давањем честих и великих дарова и богатих прилога.
Царица-монахиња Јелисавета подарила је са Урошем на дар манастиру Хиландару
седиште Петрићево (1360. године), а затим су дали и велики дар лаври Светог
Атанасија на Атону (1361. године). Урошевим прилозима и даровима урађене су у
Хиландару прекрасне велике иконе на великом иконостасу Хиландарске саборне
цркве, док је његова мајка Јелисавета била ктиторка несрећно запустеле Карејске
ћелије Светога Саве у средишту Свете Горе. Света Јелисавета је богато обдарила
и светогорски манастир Кутлумуш. Затим је она постала "други ктитор"
манастира Светог Николе под Кожљем на реци Пчињи, који је она после уступила
Серском митрополиту Јакову. Свети пак син њен цар Урош потврђивао је и дарове
манастирима, особито светом Хиландару, који су чињени од појединих његових
побожних великаша. Тако је његов властелин Никола Стањевић подигао манастир
Светог Стефана, звани Конча, и по жељи овог војводе он и Урош га заједнички
подаре великој лаври Хиландарској (1366. године)[21].
Истинска побожност светог цара Уроша и његове мајке блажене
царице-монахиње Јелисавете види се и из следећег. Српски цар Стефан Душан беше
у нечему "преступио границе отаца својих", како за њега кажу стари
летописи, јер не учини као његови прародитељи Немањићи, него се самовољно
понесе и погорди у уздизању себе за цара и проглашењу Српског архиепископа за
патријарха. Због овога настадоше не мале невоље и несугласице између Српске и
Цариградске Цркве, тако да васељенски патријарх Калист[22] изрече на крају
одлучење над царом Душаном и Српским патријархом. Тада се, како кажу стари
летописци, "покаја цар и заиска разрешење за ово зло", али се затим,
додају летописци, Душан убрзо "разреши од овога живота и предаде се гробу,
оставивши ово зло непогребено". Бригу око измирења Српске и Цариградске
Цркве узе на себе царева супруга, блажена царица Јелена-Јелисавета и њен нејаки
син Урош. Са много поштовања и љубави мудра и побожна царица-монахиња прими на
свој двор у град Сер свјатјејшег патријарха Цариградског Калиста, који лично
дође к њој ради хришћанског мира и јединства. Свети патријарх Калист беше готов
на помирење и праштање и зато већ ступи у опшптење са Српском Црквом, а то исто
жељаше и мајка Урошева и сам Урош. Али, по недознајним путевима и судовима
Божјим, патријарх Калист се изненада разболе и ту у Серу одмах се пресели ка
Господу (20. јуна 1369. године), као што му беше предсказао преподобни Максим
Капсокаливит.[23] Благочестива царица-монахиња и клирици и народ
Српске Цркве са сваком почашћу и побожношћу опојаше и
сахранише почившег васељенског патријарха, чврсто верујући да им је патријарх
Калист већ опростио и са њима се измирио, иако није стигао да све то и другима
обзнани. Неколико година касније, блажена царица Јелисавета, уз помоћ и монаха
Светогораца и благочестивог кнеза Српског Лазара,[24] учини да дође до пуног и
јавног помирења Српске и Цариградске патријаршије, и то за време Цариградског
патријарха свјатјејшег Филотеја (1363- 1376. г.) и Српских патријараха
свјатјејших Саве IV и Јефрема (1375. године).[25] Том приликом би дато
опроштење и помирење за све живе и умрле, за цара Стефана Душана и сина му цара
Уроша, за патријарха Јоаникија и Саву патријарха, и за све велике и мале.
Ускоро пак после овога престави се у Господу блажена царица-монахиња Јелисавета
(7. новембра 1376. године), примивши пре смрти велику монашку схиму са именом
Евгенија.[26] Свети пак син њен, цар Урош, био је у ово време већ променио
светом. А ево како је то било.
Као што је већ речено, од многих српских великаша, који су
се почели одметати од благоверног и законитог цара Српског Уроша, најлукавији и
најобеснији био је Вукашин Мрњавчевић. Са својим братом Јованом Угљешом
Мрњавчевићем, иначе човеком много бољим и племенитијим од Вукашина, они су од
Српског цара добили поседе у Македонији, и то Вукашин у западном делу
Македоније, око Прилепа и Охрида, а Угљеша у источној Македонији. Угљеша је био
ожењен ћерком кесара Војихне, намесника Драме, честитом Јеленом (која се после
Угљешине смрти замонашила и остала позната као монахиња Ефимија), и својим
способностима и памећу доста је помагала Урошевој мајци Јелисавети док је она
управљала Серском облашћу Српскога царства. Вукашин Међутим беше готов да
одузме сву власт од нејаког цара Уроша, и зато му се све више насилно наметаше
и своју власт прошириваше на рачун Урошеве. Јер он прошири своју област и до
градова Скопља, Призрена и Приштине, тако да и саму престоницу цареву учини
својом престоницом. Он наваљиваше да освоји и Рашку област и скоро целу Србију,
али му се у томе супротставише остали српски великаши, међу којима беше и верни
великаш Урошев благочестиви кнез Лазар Хребељановић. Млади и неискусни цар Урош
настојао је да се супротстави наметљивости и насиљу Вукашиновом, али је
несрећна српска неслога и себичност учинила и тада да великаши не помогну у
томе младоме Урошу. У старим летописима и историјама пише о томе, да је млади
цар Урош, иако је имао једва двадесет година, у почетку ипак показивао велику
разборитост", али је током времена, као претерано кротак и попустљив,
почео исувише да слуша "савете младих", па је ту његову доброту и
незлобивост лукави и препредени Вукашин искористио. Вукашин је многе зле ствари
чинио, позивајући се при томе да то ради тобоже у име цара, те је тако
угњетавао многе личности Урошевог царства, истичући своју самовољу и
властољубље. Тако се Вукашин подмукло и насилнички наметнуо младоме Урошу, и
ускоро се уз законитог цара Уроша прогласио за Српског краља и савладара
(највероватније августа или септембра месеца 1365. године). Вукашин је пошао и
даље од тога. Он је желео да свргне са власти стару и светородну Српску
династију Немањића, и да српски престо обезбеди за своју породицу.
Зато је и не питајући цара Уроша ускоро прогласио свога сина
Марка за "младог краља", чиме је припремао збацивање и укидање власти
лозе светих Немањића. Уза све ово, Вукашин беше у сукобу и са свјатјејшим
патријархом Српским Савом IV, јер већма слушаше Охридског архиепископа, пошто
га патријарх Српски укореваше да не ради и поступа по правди Бога истинога.
Овакво стање и понашање насилника Вукашина није могао дуго
да издржи млади и нејаки цар Урош. Под тим и таквим невољама и озлобљењима он
ускоро изгуби земаљско царство, своје, али зато задоби вечно и непролазно
Царство Божје на небесима. Блажени цар Српски Урош V пресели се најзад душом
својом ка Господу, у четвртак, дана 2. или 4. децембра 1371. године, не
напунивши још ни 35 година живота. По његовом животописцу патријарху Пајсију и
неким од каснијих Српских летописаца, цар Урош је био убијен руком безаконог
Вукашина, али ако то и није било тако, Вукашин је ипак био посредни убица
Урошев, као што то кажу најстарији Српски летописци и родослови.[27] О томе
најстарији летопис пише овако. Цар Урош, "свргнут је са царске части у
отачаству своме, но ипак усред земље своје и у царском достојанству славно
пређе к Богу, године 6880. (то јест 1371.), месеца децембра, четвртога дана, а
те исте године, пре његовог престављења, синови Исмаилови (тј. Турци) убише на
реци Марици краља Вукашина и деспота Угљешу, који су га збацили са
престола".[28] Стари летописац, упоређујући свргнуће законитог Уроша са
неправедним свргнућем законитог цара Јудејског Ровоама (сина Соломонова), од
стране Јеровоама, или свргнуће законитог цара Византијског Михаила III од
стране његовог коњушара Василија Македонца, додаје још и ово: "Као што
онај цар Ровоам, или да кажемо Михаило цар Грчки, који од свога слуге пострада,
тако и овај (благочестиви цар Урош) многа озлобљења и тегобе и мучења прими од
својих слугу Вукашина и Угљеше".[29]
Вукашин и Угљеша погибоше у боју са Турцима на реци Марици,
код места Черномена, 26. септембра 1371. године. Турци су изненада били
угрозили крајеве где је владао сам деспот Јован Угљеша (пошто се царица Јелена
- Јелисавета, после 1365. године, била повукла из Сера и отишла своме сину
Урошу или у своју задужбину манастир Матејчу). Вукашин је тада са својом
војском пошао брату Угљеши у помоћ, али су обојица доживели страшну погибију од
Турака на опоменутој реци Марици. Ова турска победа отворила је широм врата
најезди бесних и безбожних Исмаилћана на хришћанске народе у тима крајевима,
чије страданије овако описује савременик и очевидац њихов, старац Исаија
Светогорац: "И толика невоља и зло љуто захвати све градове и крајеве
западне, колико нити уши икада чуше, нити очи видеше. А по убијању мужа овог,
храброг деспота Угљеше, просуше се Исмаилћани и полетеше по свој земљи, као
птица по ваздуху, и једне од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху. А
оне који су остали, њих смрт прерано поже. Они пак који смрт преживеше, глађу
погубљени бише. Јер таква глад би по свим крајевима, каква не би од постанка
света, ни потом таква, Христе Милостиви, да не буде. А оне које глад не погуби,
ове допуштењем Божјим вуци ноћу и дању нападаху и ждераху. Авај, јадан призор
би за гледање! Оста земља од свих добара пуста; и људи, и стоке, и других
плодова. Јер не би кнеза, ни вође, ни наставника А међу људима, ни да избавља
ни да спасава, но сви се испунише страхом исмаилћанским, и срца храбра јуначких
људи у најслабија срца жена претворише се. У то време, и Српске господе (то
јест владара) седми, мислим, род крај прими. И уистину, тада живи оглашаваху за
блажене оне који су раније умрли".
Свети цар Урош, седми и последњи владар Немањић, погребен је
у манастиру Успења Пресвете Богородице у Неродимљу, код данашњег Урошевца,
града који је по њему и добио име. Његове свете мошти објављене су од Бога на
чудесан начин на 211 година после његове смрти (око 1584. године). Манастир
Успења у Неродимљу у то време беше запустео. Но Пресвета Богородица, којој је
манастир био посвећен, учини преко неког побожног пастирчета да храм буде
очишћен и обновљен. Када се потом у прву недељу окупио многи народ у храму,
онај исти пастир повикао је свима присутнима: "Ходите и помозите ми да извадим
мошти Светога Уроша, младога цара". Тада би подигнут велики камен од гроба
унутра у цркви, и нађоше се красне мошти, које испуштаху благоухане мирисе,
тако да су се сви дивили и викали "Господе помилуј". Тада би начињен
и диван кивот од ораховог дрвета и у њега положене чесне мошти Светога цара
мученика. О свему овоме би извештен и тадашњи архијереј Василије, у Новобрдској
митрополији Грачаничкој. Митрополит Василије даде писмо за скупљање прилога
ради обнове манастира, те овај манастир у Неродимљу би обновљен и украшен у
част Матере Божје и новојављеног Светог Уроша цара. Главни ктитор манастира био
је неки благоверни хришћанин из Јањева, са Косова, по имену Јован Живковић, као
што о томе опширно пише и сведочи свјатјејши патријарх Српски Пајсије Јањевац,
који је и написао одмах Житије и Службу Светом цару Урошу мученику, и то
написао по јављењу у сну и жељи самог Светитеља, како сведочи о томе сам речени
патријарх.[30]
Моштима Светог Уроша цара долазили су побожни људи још док
су оне лежале у "манастиру Светог Уроша" у Неродимљу, и многи су од
њих добијали духовне и телесне помоћи и исцељења. Тако је његовим светим
моштима дошао да се поклони јеромонах Михаило Хиландарац, чак из Свете Горе
(1695. године). Године пак 1705, месеца маја 11, пренео је Урошеве свете мошти
у Сремски манастир Јазак српски монах Христифор, а заједно са њима понео је и
Житије и Службу Светога. (Један пак део светих моштију цара Уроша донет је у
манастир Студеницу). Из Јаска су мошти Светог Уроша преношене у манастире
Врдник и Крушедол, па су затим опет враћане у Јазак.[31] За време последњег
Светског рата (14. априла 1942. године) мошти Светог цара Уроша морале су
испред безбожних усташа бити уклоњене из манастира Јаска, и тада су пренете у
Саборну цркву Св. Арханђела у Београд, где и до данас почивају. Светитељски лик
Св. цара Уроша налази се насликан на многим фрескама и иконама по старијим и
новијим српским манастирима и црквама. Његовим светим молитвама нека Господ
Свемилостиви помилује и спасе све нас и све људе Своје, јер Њему приличи свака
слава и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и кроза еве векове.
Амин.
Преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски
Извор: Светосавље. орг / Православие.ру
Нема коментара:
Постави коментар